Pročitaj mi članakU porodičnom domu Štefanekovih u Subotici sreći nema kraja! Njihov sin Davor osvojio je istorijsku zlatnu medalju za Srbiju na Olimpijskim igrama u Riju u kategoriji do 66 kilograma, što je bio povod za veliko slavlje, ne samo u njegovom rodnom gradu, već i u čitavoj Srbiji.
Фото: Фејсбук – Давор Штефанек
Рвање можда није био толико популаран спорт код нас, али га је Давор начинио битним и с правом је сада највећи међу српским олимпијцима.
У пеленама на тренинг
Ерика Милодановић, Даворова тетка, коју он зове Пантићка, каже да најбољи српски спортиста као мали није волео пуњене паприке и боранију и да је на први тренинг отишао са оцем када је имао само три године.
– Био је у пеленама када га је отац повео на тренинг. Он живи за спорт. Осећала сам да ће победити, јер га никада до сада нисам видела тако спремног, јаког и спретног – каже тетка.
– Срце ми је препуно! Дуго смо чекали ову медаљу и надали јој се, а захваљујући Давором огромном труду смо је дочекали. Обећао нам је медаљу и испунио је обећање – рекла је за „Ало!“ Ђенђи Штефанек очију пуних суза.
Пре финалне борбе, у породичном дому Штефанекових у Суботици, Ђенђи и Дамир, родитељи Давора Штефанека, дочекивали су родбину, пријатеље, познанике, телефони су им се усијали од позива.
У дворишту је све било спремно за заједничко бодрење светског и олимпијског првака.
Даворова мајка узбуђено прича о сину и присећа се тренутка када јој је рекао да ће једног дана бити поносна на њега и да ће његова слика осванути на свим насловним странама.
– Причали смо и рекао ми је да ће покушати да одржи обећање које ми је дао. И успео је, мој син! Није било лако одгајати врхунског спортисту, јер рвање није профитабилан спорт, штавише, плаћали смо котизације да би учествовао на државним првенствима, али ми никада није било жао и тешко, јер сам знала колико то воли и да све то ради пуним срцем. Пратила сам сваку његову борбу, а пошто ми је и супруг био тренер рвача, ишла сам са њима на такмичења. Много пута смо за ручак јели бурек, али исплатило се. Васпитала сам доброг, поштеног и вредног човека – прича Ђенђи Штефанек.
Родитељи Давора Штефанека
Када је Давору било најтеже и када је желео да одустане од рвања, мајка га је посаветовала. Са само неколико речи дала му је ветар у леђа.
Мајка: Мој син није Хрват!
Одбрусила је Даворова мајка Хрватима који нису имали мира, провоцирајући да је он њихов.
– Мој Давор није Хрват, то неко пише глупости и он је то и демантовао. Он је држављанин Србије и ми смо га отхранили тако да припада Србији. Никада се национално нисмо опредељивали, били смо Југословени, али ће се он увек борити за Србију – каже Ђенђика.
– Одустао је од Лондона 2012. године јер није могао да скине килограме из здравствених разлога, па је испао из репрезентације. Имао је врло тежак период и сви су дигли руке од њега. Никоме није био потребан и био је у великој кризи. Сели смо и ја сам му рекла да је рвање његов живот и посао и да сваки човек има кризне периоде у животу и послу и замолила сам га да покуша још једном, за мене и за себе. Нису га позвали чак ни на припреме и предложила сам му да их сам себи плати. То је и учинио, а затим је 2014. постао светски првак – поносно каже мајка.
Дамир Штефанек, Даворов отац и његов дугогодишњи тренер, каже да свако такмичење у њему изазове хаос.
Сина ће дочекати на аеродрому са шампањцем од пет литара.
– Цео аеродром ћу да попрскам од среће. Осећам шоу у себи. Ово је чудо, ово је невероватно. Имам два сина рвача и замислите како ми је било када су се борили један против другог. Пре три недеље сам се запослио у једној гвожђари и сада су ми јавили да сутра имам слободан дан. Телефони стално звоне, више и не знам с ким сам све разговарао, а када сам се дан пре финала чуо са Давором, рекао ми је: „Ћале, сутра ће бити кланица“, а ја сам му одговорио да му онда желим да буде месар.
Никада нисам губио наду када је он у питању. Његова омиљена песма је „Дете среће“ и ја се држим речи из те песме, а Штаблеру (светски првак, Давор га је победио на путу ка злату) бих волео да пустим „Дотак‘о сам дно живота!“ – каже кроз смех отац и додаје да је Давор, док га је тренирао као пионира, знао дневно да одради и по три тренинга, а дешавало се да тренира и под температуром.
„Плакала сам и због Ђоковића“
– Мој Давор, када стисне зубе, све може, али колико добрих спортиста уопште не доспе на ОИ. Била бих срећна и да није освојио медаљу, јер треба толико тога да се сложи да би се то постигло да је то чудо, то је спорт. Плакала сам и због Ђоковића, јер замислите притисак који они тамо осећају – каже Даворова мајка.
Данијел Штефанек каже да му је велика част што је брат освајача медаље на коју се чекало.
– Ово је еуфорија, а ја сам поносан што сам Даворов брат. Борио сам се са њим и против њега и уз њега био раме уз раме и сада сам пресрећам због његовог успеха. Ово је историјски успех, јер је ово прва медаља за српско рвање. Ни Давор ни ја не живимо са родитељима, али их често посећујемо и у овој кући имамо нашу собу трофеја. Она је сада потпуно испуњена свиме о чему смо сањали – каже Данијел, који се више не такмичи, већ је међународни рвачки судија.
Са најближима олимпијског освајача злата била је и Долорес, Даворова девојка.
– Пре финала ми је рекао да је ово још једна степеница и смиривао ме је, уместо ја њега да смирујем. Тек јуче сам добро прегледала све снимке на „јутјубу“, пошто иако се забављамо шест месеци, а знамо се чак десет година, нисам била заинтересована за рвање. Сада све знам и пресрећна сам због њега. Поносна сам на Давора, али се надам да се неће уобразити и да га цурице неће спопадати – каже Долорес.
Славље у породици Штефанекових увеличале су и Сања и Љиљана Мемишевић, ћерка и супруга покојног Рефика Мемишевића, рвача који је 1984. године у Лос Анеђелесу на Олимпијским играма освојио сребрну медаљу, као и певач Душан Свилар.
