Прочитај ми чланак
Љуба Перић је преко Партизановог „Весника“ и „Студија Б“ стигао до спикерске позиције у Хумској. Ту је од 1976. и не прича о повлачењу.
Њега нико не зове на посао, јер добро зна када игра Партизан. Враћао је Душка Радовића из несвести када је Борота примио гол, али и јурио Ђукића да му објасни ко је Звездаш, а ко Партизановац
ЛЕГЕНДА!
Многи ће рећи да је спикер на стадиону у Хумској жива легенда. У рангу са вечним Манцеом, Моцом, Шолетом, Голцем… Е, баш зато што сви знају да је легенда, али му мало ко од редовних посетилаца у Хумској зна и име, наваљивали смо на Љубомира Перића да нам исприча о животу и свему што га краси током 36-годишње спикерске каријере.
Њега знају клупски функционери, легенде клуба а, како каже, нема секције у Спортском друштву Партизан у којем нема пријатеља. Некако логично, сами заључујемо да му је Партизан највећи пријатељ, али и љубав, јер све што ради за “црно-беле” ради практично волонтерски (запослен је у градској болници на Звездари у административном сектору).
Из данашњег угла делује невероватно да неко са 20 година капарише место у “вођењу” утакмица Партизана. Некада је то могло, додуше ништа Љуба није капарисао, али је успео да навикне све на себе. И клуб и играче и навијаче. Толико да се данас утакмица у Хумској не може замислити без његовог гласа.
Њега годинама ни не зову да му најаве кад ради, он сам долази и сви знају да је ту. Али, многи не знају како изгледа, иако је већи део свог живота провео у Хумској, на стадиону, ресторану…
Спикерисању га је препоручио феноменалан рад на “Студију Б” (две године имао емисију о Партизану сваке недеље), али и вишегодишњи рад у чувеном Партизановом “Веснику”. Подсећа се да је тада радио у редакцији, одмах по изласку из гимназије заједно са Милетом Косом, Душком Радовићем, Бошком Ђоковићем (данас успешни кошаркашки тренер), Милицом Стојадиновић, Бобијем Јанковић, Слобом Новаковићем, Радетом Шошкићем…
Душко Радовић је по Љуби један од двојице “гробара” који могу да буду у равни са њим. Други је бивши кошаркаш Бора Беравс.
– Они су били у стању да убију за Партизан!
– Гледамо пријатељску Партизан – Хамбург, Душко Радовић, Милица и ја… Радовић је пао у несвест кад је Борота примио гол. Ми уплашено: “Дуле, Дуле, устани”, човеку стварно било позлило. Једва смо га повратили.
– Ивица Краљ ми је после једне европске пришао и изненађено рекао: “Слушај, ја сам толико година бранио, а нисам знао да си ти спикер.” – каже Љуба Перић, кога сви навијачи знају, а опет нико га не зна.
Следи објашњење…
– Ја пре утакмице одем горе, одрадим шта имам, после можда преслушам конференцију за штампу, одем куци, не долазим да се дружим са њима. Више не идем у Земунело. Не стижем.
– Цео живот сам радио волонтерски, мој хонорар је исти као ономе у жутом маркеру, коме нестане 30 лопти за утакмицу. Да, да 30 лопти – добро смо стартовали са Љубом.
Међутим, ултра популарног “Перкета”, како га је назвало десетак пријатеља у клубу спортиста на стадиону Партизан док се радио овај интервју, почеше у последње време да “стартују” и навијачи. И време је било, после три деценије.
– Последњих годину дана водим утакмице са атлетске стазе. Углавном се иза наше клупе са играчима налазим, па онда наступају ситуације са Западне трибине кад ме чују људи: “Еј, па ти си, ‘ајде да се сликамо”. Или када сам горе у кабини “Еј, па ти си тај”.
Не води прецизну евиденцију мечева које је водио, али тврди да је око магичне хиљадарке. Пензија, односно да ли ће га наследити син Бојан, познатији као Стошић из серије “Војна академија”, за сада није у најави…
– Многи ме питају. Онога тренутка кад неко из клуба каже да ја не могу то да радим, престаћу. Најтеже ми је од како носим наочаре за читање. Кад су измене, па ко излази, ко улази. Тога се једино бојим, у једном тренутку цћ доћи до тога да се мора рећи доста је било.
Вечном спикеру Хумске неколико утакмица ће остати у посебном памћењу. По тежини предњачи она против Армедије 2005. године, када је како каже “преузео улогу вођа с Југа”.
– Кад је почео наставак против Артмедије, преко разгласа сам поручио:”Ајмо, остало је још 15 минута. Идемо или не идемо даље!” Тада је публика кренуло најфренетичније да навија.
– Најдража ми је она против КПР 6:2, тад сам дошао два сата раније. Додуше, слаб сам на ту генерацију, била ми је омиљена. Седим сат времена пре меча на свом месту. Памтим и ону Хајдук 1:6, или кад смо Хајдук разбили 4:0.
Љуба, међутим, не схвата данашње спикере. Има много приговора.
– Сад бре гледам ове на тенису, рукомету… Не знају. Читају гол, гол, гол, за оба тима, ма катастрофа. Људи не знају који је задатак спикера.
Телеграфу је открио и неке негативне занимљивости свог посла.
– Ја резултате са осталих мечева читам само у договору са челницима. Ђукић нам је био тренер тад, мучили смо се неку утакмицу, а ја прочитам онако кроз зубе да је Звезда победила у Зрењанину. На конференцији за штампу чујем наш тренер рекао како “нам” је и спикер Звездаш, чим чита победу ривала док се екипа мучи.
– Толико сам био бесан да сам се сутрадан запутио у Земунело да јурим Ђукића, да му објасним ко је Партизановац, а ко Звездаш. Бјековић ме је ипак спречио.
Рад иза клупе омогућио је Перићу да на својствен начин помогне свом клубу у дербију.
– Иде лопта ка мени, јуре Звездини играчи, први пут пустим кроз ноге. Други пут зауставим лопту, и само је ћушнем пред Пантелићем, а време иде… После су ме звали из клуба да ми кажу да ја нисам ту да заустављам лопту, него да “водим” утакмицу.
Догађај за догађајем пред очима…
– Увек сам био тачан, али десило ми се да на једну утакмицу закасним 4-5 минута. Покојни електричар Пера Трифуновић се толико изнервирао да је сам најавио утакмицу, прочитао саставе, а имао је у том тренутку 70 и кусур година. Стадион се смејао тада.
У периоду од 1993-2004. Перић је са сином и женом живео и радио у Солуну. То га није спречавало да долази на веће утакмице у Београд. Иако је имао замену… Радио је и даље као спикер.
– Из Солуна сам путовао 14-15 сати, Боки и жена су остајали доле. После утакмице останем један дан, па назад. Или кренем возом у шест по подне, па стигнем сутра у подне.
Рођени Београђанин имао је ретку привилегију да од малих ногу буде редован на Југу. Први пут је сам на утакмици био са десет година, када је Партизан био у походу на Европу 1966. године.
– Био је то реванш са Спартом, 5:0 смо победили, после пораза тамо 4:1. Побегао сам из школе, а сећам се да је била актуелна песма: “Коња кује Хасанагић Мујо, Мујо кује, а Спарта га куне. Не куј Мујо ти коња ата, 5:0 изгубила Спарта”.
Да би “преносио” Партизан, Љуба неретко и “бежи” са посла. Није ни чудо када смо сазнали да му је отац право са свадбе отишао на утакмицу Партизана. Ипак он то није учинио. Али јесте украо “ладу” оцу са 18 година и са “екипом” отишао у Ниш да гледа “црно-беле”.
– Величина навијача не може тако да се мери, али поједини људи ме у одреденим ситуацијама фасцинирају какви су Партизановци.
Љуба је тужан што навијача нема као некад у Хумској, па је у складу с тим и знао”“на један” шта да пожели клубу и навијачима у другом делу сезоне.
– Да поново буду једно! Они су срце Партизана, они су значајанији од сваког фудбалера, традиција и тренера Партизана. Навијач остаје од почетка до краја. Душко Радовић је најбоље то рекао, зато, нека свако прочита његова сабрана дела везана за Партизан.
– И долазите, долазите на стадион – поручио је на крају Љуба Перић.
(telegraf.rs/sport, фото: Марко Тодоровић)
