Прочитај ми чланак
(Телеграф.рс, фото: Марко Тодоровић)
Капитен кошаркашица Партизана, још под утисцима освајања три титуле ове сезоне, уз импресиван скор 32-0, открива да јој је велика жеља да одведе селекцију Србије на Олимпијаду у Рио.
Капитен кошаркашица Партизана и репезентације Србије Милица Дабовић оставила је за собом сезону из снова! Освојила је три титуле с црно-белим девојкама, али је ипак више фасцинира то што су сезону завршиле без пораза у домаћим такмичењима, уз фантастичан скор 32!
У сусрет припремама за Европско првентсво са селекцијом Србије, она нам открива да јој је сан да једног дана слуша химну на Олимпијским играма.
Међутим, до почетка припрема за ЕП има још времена, а сада је тренутак за уживање у успеху. Милица је посетила редакцију Телеграфа и опробала се с нашим новинаром у дуелу “један на један” у шутирању слободних бацања. Покушали смо Милици да нанесемо први пораз ове сезоне, али, погађате, била је јача и победила је.
ИСТОРИЈСКА СЕЗОНА ЗА “ЦРНО-БЕЛЕ”
Пре тог дуела капитен Партизана и селекције Србије испричала нам је како се осећа 10 дана после невероватног успеха.
– Још се нису стишале емоције. Осећај је невероватан после три титуле. Ипак, мислим да је фасцинантно то што смо имале 32 победе без пораза, то ме више радује него титуле. Већ сам их освајала с Партизаном, али никад са оваквим скором. Биле смо невероватно спремне. Марина Маљковић је све урадила да нас одржи у форми током целе сезоне. Утакмице смо једва чекале. Тренирале смо сат и по дневно, али веома јако. Имале смо глад за победама и ко год је био противник, ми смо желеле да га победимо – почиње причу Милица, па додаје:
– Из године у године постајале смо све боље другарице, почеле смо да излазимо, да се дружимо и да постајемо прави тим. Мислим да је то био главни разлог нашег успеха.
ДОГОДИНЕ У ЕВРОЛИГИ
Дабовићева открива да је за стварање тима потребно четири године, а ова екипа Партизана је с мањим изменама на окупу три. Зато она сматра да је време да се следеће године игра најјаче такмичење у Европи – Евролига.
– За успех су потребне четири године, па бисмо следеће сезоне, уз праве центре, могли да направимо још бољи успех. Ове године нисмо имали адекватног центра, и то се осетило у Еврокупу. Овај тим је склоп добрих људи и добрих играчица. Побеђивали смо најбоље европске екипе, рецимо Динамо из Москве, који је освојио Еврокуп. Можемо да се носимо с екипама из Евролиге. Са два права центра вероватно би нас се и плашили, јер смо један од ретких тимова који игра пресинг 40 минута. Или колико Марина каже (смех).
МАРИНА ЈЕ НАЈБОЉИ ТРЕНЕР У МОЈОЈ КАРИЈЕРИ
На питање какав је тренер ћерка Боже Маљковића и да ли јој смета то што је само годину дана млађа од тренера, искрено одговара:
– Марина је најбољи тренер с којим сам радила. Променила сам милион тренера, али она је најбоља, најпаметнија и најопаснија. Зна да ти улије самопоуздање и глад за победом. Што се тиче година, поштујем сваког тренера, па нека је млађи и десет година, нема то везе. Свако ради свој посао.
После три титуле, Милицу Дабовић очекује бурно лето, јер с репрезентацијом иде на ЕП у Фанцуску. Олакшавајућа околност је то што пола екипе долази из Партизана.
– Самопоуздања нам не недостаје, али смо млад тим и не бих волела да високо полетим, јер не волим да ниско падам. Ово је тим који треба да ради годинама да би узео медаљу. Као капитен, тврдим да ће девојке дати све од себе, па шта буде.
Три године нисам била у репрезентацији, јер су ми тада рекли да сам стара. Сад имам 31 годину, а кажу да трчим боље од пола играчица у Европи. Срећна сам због тога. Лакше је што смо аутсајдери и што нико од нас не очекује много. Увек можемо да изненадимо сами себе, па зашто не бисмо и противника?
Имамо јаку групу и играмо с домаћином Француском. Играмо и с Великом Британијом, Летонијом, које можемо да победимо и да уђемо у други круг, што је први циљ.
САН СУ ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ
Милица у каријери највише жели да заигра на највећој светковини спорта – Олимпијским играма. До сада није имала прилику да види Олимпијско село и осети ту драж, али се нада да би ОИ у Рио де Женеиру могле да буду њене прве и последње у каријери – због година.
– Ово је моје четврто Првенство Европе, али нама је проблем што остале селекције не мењају састав 10 година, а ми смо група која се окупила прошлог лета. Имамо месец и по дана заједничких припрема. Треба нам континуитет наступа на великим такмичењима, а мој неостварени сан је да одем на Олимпијске игре, барем на ове у Рију. До тада има још три године, таман да се екипа уигра – каже кроз смех Милица.
Било је време да видимо да ли је испала из форме, па смо је позвали да се опроба с нашим најпрецизнијим стрелцем у шутирању слободних бацања. Било је напето и густо, али је успела да победи.
ОБОЖАВАМ МРВИЦУ
Тријумфовала је јер је имала помоћ на терену у виду малог псића по имену Мрвица, од кога се не одваја ни када спава.
– Мрвицу обожавам, она је моја радост. Док је нисам добила, нисам знала да једна животињица може да те насмеје 1.000 пута. Од ње се не одвајам. Иде свуда са мном, по ресторанима, тржним центрима… Када завршим тренинг, трчим кући да је видим, да је изведем, па онда с њом опет трчим неколико километара. Изађемо на терен испред зграде, где јој бацам лоптицу. Обожавам кад ми спава на рамену. Најтеже ми пада кад морам да је оставим због путовања с клубом. Једно време сам је доносила на утакмице, али се плаши петарди које бацају навијачи – прича Милица, и објашњава како још проводи слободно време.
– Занимација су ми књиге, које баш волим. Сад читам “Малог принца”, али волим и романе. Ових дана време проводим и на снимањима за разне телевизије, магазине… Не препознају ме на улици, али ме због Мрвице примећују. Сви се одушеве кад је виде, па кажу: “Ево је она што има Мрвицу” (смех).
ТЕТОВАЖЕ СУ МИ И ДАЉЕ СТРАСТ
Капитен кошаркашица Србије каже да ће ускоро у родни Херцег Нови на одмор, где је већ млађа сестра Ана, такође репрезентативка. Тамо ће искористити прилику за нову, шесту тетоважу на телу.
– Тетваже су моја љубав. Тешко је објаснити шта ће бити следећа, али открићу вам понешто. Биће неких речи на француском, као и Мрвицина шапица. Ево вам и једне ексклузиве: све моје старе тетоваже сам прерадила и сада изгледају потпуно другачије. Неке сам скидала, јер сам то тетовирала када сам имала 17 година, па ми је касније деловало глупо – открива Милица.
За крај питање да ли ће се опет офарбати у плаво, пошто је шокирала навијаче Партизана када се у пола сезоне појавила као бринета, па су јој навијачи скандирали: ” Врати плаву косу, Милице!”
– Можда ћу опет за почетак следеће сезоне да се офарбам, али нисам још преломила – каже на крају Милица Дабовић, краљица на терену и ван њега.
