Прочитај ми чланак
(Зоран Стојадиновић)
У предвечерје светске смотре фудбала у Бразилу, Србија ће одмерити снаге са Јамајком и Панамом и улози спаринг партнера проверити мондијалски потенцијал Кариока.
Нашим љубитељима најлепше игре евоцираће се успомене на некадашња учешћа на шампионатима истовремено жалећи што на наредном нећемо учествовати.
Те три утакмице, сва је прилика, водиће вршилац дужности селектора Љубинко Друловић и ако резултати буду позитивни, а реално би на прве две морали да буду с обзиром на снагу ривала, може се очекивати његово званично именовање.
У супротном, опет ћемо добити прилику да у „минут до дванаест” лицитирамо покушавајући да схватимо зашто је ФСС уопште дошао у ситуацију да именовањем вд селектора, уведе уствари вд стање у национални тим који је одавно морао да има главнокомандујућег ма како се звао и презивао.
Свако ко се мало боље разуме у фудбал поставиће питање ко је и због чега из конкуренције за селектора дисквалификовао двојицу најбољих српских стручњака – Љубишу Тумбаковића и Драгана Стојковића Пиксија?
Да ли је то што их неко у ФСС не воли довољан разлог да поново направимо грешку као приликом избора Владимира Петровића Пижона и Синише Михајловића који су дефинитивно били погрешни избори председника Томислава Караџића иако смо их, људски је признати – акламативно подржавали?
Драган Стојковић Пикси је човек чије име и презиме гарантују квалитативно и стручно размишљање. Био је председник националног савеза, после тога и први човек Црвене звезде и без обзира шта ко о њему мисли и за шта га оптужује – човек је који је са црвено-белима из председничке фотеље освојио дуплу круну.
О улози Пиксија у некадашњој репрезентацији илузорно је и причати јер национални тим је и после њега имао у саставу многе врхунске фудбалере, али ниједан није имао моћ ауторитативног вође какав је био Драган Стојковић као капитен Југославије.
Увек одмерен, озбиљан, аналитичан и комуникативан – Пикси је господин који ни себе, ни фудбалере, а ни фудбалску јавност неће довести у ситуацију у каквој је Србија била код претходних селектора.
У Јапану је изградио статус играчке и тренерске иконе. Пре неколико дана у улози почасног госта Марсеја извео је почетни ударац на утакмици француског шампионата, а медији из Француске објавили су и информацију да славни клуб жели већ на лето да види српску фудбалску легенду на својој клупи!
Код нас међутим кажу – „не може Стојковић да буде селектор, не сме да дође у Србију”! Од кога не сме!? Коме Пикси смета? Ако је заиста имао било какве махинације у вођењу Звезде, и ако се против њега води истрага, логично је ваљда да мора да буде ухапшен било где у свету: у Београду или у Паризу – свеједно.
Натписи у таблоидима не смеју да буду алиби Томиславу Караџићу и челницима ФСС за дистанцирање од Стојковића. Уосталом, Љубиша Тумбаковић је главом и брадом у Београду па ни њега нико још не позва из савеза. Чак ни да упита за мишљење…
Љубиша Тумбаковић – најбољи Осимов ђак, некад је врхунски водио ведете као што су били Мијатовић, Јокановић, Брновић, Крчмаревић, Вујачић, Заховић, Петрић, али је креирао и каријере момцима који су касније постали звезде пунећи Партизанову касу у време санкција.
Саво Милошевић, Драган Ћирић, Саша Ћурчић, Матеја Кежман, Зоран Мирковић, Алберт Нађ, Ненад Бјековић, Иван Томић, Ђорђе Томић, Младен Крстајић, Саша Илић, Владимир Ивић… његових су руку дело, а они који га оспоравају и данас се диве освојеним шампионским титулама.
У Кини га поистовећују са божанством. Пре две године Шангдонг је нудио Партизану милион долара за обештећење, али Тумбаковић у том тренутку није хтео да напусти директорску функцију коју је само неколико дана раније преузео!
Шандонг је касније ангажовао Радомира Антића. Управо због резултата у Кини Тумбаковић је 2006. проглашен за најбољег српског стручњака у избору ФСС.
Недавно је сам себе назвао вечитим селекторским кандидатом. На жалост, Тумбаковић то и јесте иако ни од кога не можете да чујете одговор како је могуће да га његове колеге тренери оцењују најбољим – а поверење добијају други?!
Предлог Стручног одбора да за селектора именује Љубишу Тумбаковића, Томислав Караџић је прећутно игнорисао и по свему судећи одбио без речи објашњења.
Ако је тако, поставља се питање да ли Стручни одбор треба да предложи кандидата ког председник ФСС жели да би се испунила форма, или да понуди решење иза којег заиста стоји струка? При помињању Стручног одбора и селектора, намеће се наравно и питање ко је предложио Љубинка Друловића?
Љубинко Друловић је као селектор омладинске репрезентације – првака Европе, стигао до пиједестала најуспешнијег српског тренера у 2013. години и ту треба ставити тачку на експерименте.
Свима је јасно да није исто водити са клупе екстраталентоване дечаке и ведете као што су Стојковић, Ивановић, Коларов, Суботић, Матић, Марковић, Митровић, Тадић…
Можда ће Друловић заиста једног дана постати најбољи српски стручњак, али ни њему ни српском фудбалу није потребно в.д. стање.
Именовање Друловића за вд селектора и Илије Петковића за саветника није како је Звездан Терзић недавно оценио мудар, већ исхитрен потез Томислава Караџића јер би могло да се догоди да у јуну за када су челници савеза планирали избор селектора, Љубиша Тумбаковић или Драган Стојковић буду заузети као кад су челници савеза веровали да и Пижон и Миха могу да одведу Србију прво на ЕП, а онда и на СП.
Зашто не и Ђукић?
Мирослав Ђукић је ваљда једини селектор на свету који је смењен а да није водио ниједну такмичарску утакмицу „А” репрезентације.
После три пријатељска меча – са Ирском, Русијом и Немачком и фијаска Олимпијске репрезентације коју је пошто-пото хтео да води, више због тврдоглавих ставова и непримерених изјава него стручних мањкавости Ђукић је смењен.
Дуго је чекао нову тренерску шансу и у Ваљадолиду је на најбољи начин искористио. У Валенсији се није снашао – смењен је, али то наравно не значи да данас није паметнији и зрелији него кад је водио Партизан и младу репрезентацију са којом је постао вицешампион Европе што је свакако успех за поштовање.
Можда је управо Мирослав Ђукић разлог што Томислав Караџић не зове Тумбаковића или Стојковића.
(Спортски журнал, Фото: И. Милутиновић)
