Pročitaj mi članak
(Блиц) Фото: Александар Димитријевић
Мало чудно звучи „Србија у финалу Европског првенства у фудбалу“, зар не? Или, „наши избацили Португалце“. Добро, то ћемо тише, да не чује Роналдо. Али, стварно, зар нисмо баш ми баш она земља у којој је „фудбал умро“, у којој скоро сви који од фудбала живе – у њему и мешетаре, где играју само они који имају неку везу, а обично на терену то изгледа баш без везе? И, како то сад да ми имамо тамо неке „орлиће“ који су се пласирали у финале првенства Европе!? Ово је прича о њима.
Омладинци су, правила тако кажу, играчи до 19 година старости. Ови наши су прошли у финале, у коме ће у четвртак од 20:30 играти против Француза, а притом су „орлићи“ први пут у нашој историји стигли до борбе за европски трон. На све то, о њима мало ко зна нешто више. Играч, два, познато име или презиме… селектор Друловић, некада сјајни репрезентативац, и то би било то, бар из перспективе обичних љубитеља фудбала. Али, у овој генерацији се крије нешто више од обичног.
Најпре су стрепели да ли ће уопште отићи на шампионат континента. Отишли су, и то на гол-разлику. Потом су морали да играју у првом колу против Турака, који су дошли са екипом чији су бројни чланови већ учествовали на Светском првенству и то за годину дана старије играче, 20-годишњаке. И, наши их добили. Онда су морали да играју са Грузијом, која је, ноншалантно, у директном дуелу у квалификацијама избацила Енглезе. И њих су наши добили. Па су онда морали на моћне Французе да се намере. Е, њих нису добили, било је нерешено уз сјајан слободњак српске „десетке“, али имају прилику за поправни. Баш у финалу.
А на путу до финала морали су да се сусретну са фудбалским наследницима Кристијана Роналда. И, гледали су те Португалце наспрам себе, а гледали су ови наши клинци и поразу у очи, баш у том полуфиналу. Али се нису предавали. Ни после скандала са химном. Кренули су храбро, као што смо некако одувек маштали да игра наша репрезентација и – стигли баш где су пошли.
Само… стварно, ко су уопште ти момци, и да ли је могуће да су њихове приче толико занимљиве?
ГОЛМАНИ
Предраг Рајковић (клуб: Јагодина; рођен: 31.10.1995.)
Јунак победе у полуфиналу Европског првенства, са два одбрањена пенала Португалцима, заправо уопште „не би требало“ да је на овом првенству. Тако бар логика каже. Јер, првенство је за 19-годишњаке, а Предраг је још увек 17-годишњак. Али, не игра се код нас фудбал логички, већ талентом, из душе. Отуда и он међу стативама. А Србија у финалу. Лепа награда за храбру одлуку. И права награда за таленат.
Рајковић је одиграо три меча на овом шампионату, пропустио је резултатски не толико битан сусрет са Французима, одморивши се за меч генерације. У њему је показао да чак и ми у Србији можемо да аплаудирамо нашем голману, а не да то час чинимо, а час преврћемо очима. Сад нек преврћу очима Гуедеш и Тешеира, чије је пенале Рајковић укротио, одвевши тако „орлиће“ у борбу за трон.
Стефан Чупић (клуб: ОФК Београд, рођен 7.5.1994.)
Селектор му је указао шансу против Француза, а он ју је лепо искористио. Истина, примљен гол ће морати да памти, али не због неког неповољног исхода (1:1 са Француском тешко да може тако да се назове, било када), већ због тога што му је то био деби. А кад на дебију „триколори“ десет пута шутирају ка вама, а ваш тим одради посао и ви му помогнете да коначним резултатом буде први у групи, онда тај исход не да није неповољан, већ одличан. Уосталом, није га победио тим који се потом домогао финала првенства Европе.
ОДБРАНА
Петар Голубовић (клуб: ОФК Београд, рођен 13.7.1994.)
Голубовић је стандардни члан омладинске репрезентације Србије, а као десни бек је наступио у свим мечевима на овогодишњем првенству Европе, осим против Француске, када је одмарао. Није чудо што је овај момак редовно у стартној постави, био је прошлог лета изабран за најбољег младог фудбалера Србије без потписаног професионалног уговора, а онда је догурао и до полуфинала Најкијевог глобалног такмичења „Шанса“. Ипак, репрезентација је репрезентација, а управо у њој пружа најбоље партије, иако се на њему већ сада гради будућност „ОФК-е“.
Слободан Урошевић (клуб: Рад, рођен 15.4.1994.)
Дефанзивац Рада је одиграо два цела меча на овом шампионату, а једном је добио прилику као резерва. Каљење у филијали „грађевинара“, БАСК-у, добро му је дошло, зимус је прекомандован у први тим клуба са Бањице, а и у репрезентацији се све озбиљније намеће. Уосталом, указана шанса у полуфиналу сасвим фино то наговештава.
Никола Антић (клуб: Рад, рођен 4.1.1994.)
Нема одмора за Антића на шампионату Европе. Нема, јер игра на сваком мечу, било као стартер, било као резерва. Леви бек је, воли да припомогне и у офанзивним акцијама, али пре свега добро мотри на противничка крила. Иако је дебитовао за омладинску селекцију не тако давно, октобра прошле године, као дефанзивац је већ стигао да да један гол. Не на овом шампионату, већ Словацима у квалификацијама. Има ко у овом тиму да даје поготке, не мора Антић и то.
Александар Филиповић (клуб: Јагодина, рођен 20.12.1994.)
Штопер освајача Купа, Јагодине, најстандарднији је играч ове селекције. Филиповић је као централни одбрамбени одиграо сваки минут који је Србија одиграла на У-19 првенству Европе 2013, помогавши екипи да се домогне финала а да је притом примила четири гола, од тога два од Португалаца у финалу. На првенство стигао са искуством играња на У-17 шампионата Европе, када је и дебитовао за Србију. Израстао у „стуб одбране“, незаменљивог члана дефанзивне четворке.
Милош Вељковић (клуб: Тотенхем, рођен 26.9.1995.)
Вељковић није никада играо за неки српски клуб. Није чак ни рођен у Србији. Одрастао у Швајцарској, добио је позив Тотенхема као 16-годишњак, а већ је иза себе имао наступ за земљу својих родитеља. Своју земљу, јер једино Србију признаје као такву. Наш „Швајцарац“ је стигао у Литванију на своје друго велико такмичење у дресу „орлова“, иако много млађи од конкурената. Још чека на деби на овом првенству, али је и само његово присуство, сама одлука да игра за Србију а не земљу у којој је рођен, лекција коју би и многи овдашњи спортисти, не само у фудбалу, могли да науче.
ВЕЗНИ РЕД
Сергеј Милинковић-Савић (клуб: Војводина, рођен 27.02.1995.)
Од оца Николе који је био голгетер Бечеја наследио је инстикт за игру на противничкој половини терена. Од мајке Милане, некада чувене кошаркашице, елегантну кретњу која уме да излуди ривале. Поникао у Војводини, чији је професионалац постао ове зиме, Сергеј игра као офанзивни везни иако је прилично висок (192 цм), али и прилично конкретан на терену. До финала је одиграо три меча на шампионату у Литванији, сва три као стартер.
Дејан Мелег (клуб: Ајакс, рођен 1.10.1994.)
Нисмо одавно имали играча који може да да гол и из корнера, а то је Мелег већ стигао да уради у дресу Ајакса, у који је после доста перипетија стигао из Воше ове зиме. Ипак, ма колико нам било жао, није фудбал само уживање у бравурама, већ и озбиљан труд у обе фазе игре, а Мелег то доказује у сваком свом наступу. У Литванији их је забележио четири, три као резерва, али је дао и гол за победу над Грузијом, којом је обезбеђен пласман у полуфинале.
Марко Павловски (клуб: ОФК Београд, рођен 7.2.1994.)
„Десетка“ српске репрезентације, прави организатор игре и диригент на средини терена. Одиграо сва четири меча на првеснтву Европе до финала, а другом финалисти, Французима, дао гол из слободњака. Онако, како то „десетке“ и треба да раде, а ми заборавили након свих оних година фудбалске патње. А како је и колико жарио и палио српским суперлигашким теренима у пролеће 2013, и не чуди што спада у оне због који се (поново) долази на стадионе.
Андрија Луковић (клуб: Рад, рођен 24.1.1994.)
Три меча, све као стартер, два кобна детаља по ривале, један гол и једна асистенција. Тако то, прилично конкретно, ради Луковић, који је задужен за шпартање левом страном, проигравање колега из репрезентације и константну претњу по супарника. Од зиме је прикључен првом тиму Рада, за који је од доласка из филијале, БАСК-а, стигао да да два гола.
Мијат Гачиновић (клуб: Војводина, рођен 8.2.1995.)
Када је састављан прелиминарни списак путника за Литванију, име овог момка из Требиња није било на списку. Просто, била је гужва на тој, позицији офанзивца у везном реду, али правда је ипак стигла по своје. Гачиновић, који је испрва наступао за кадете БиХ, прихватио је својевремено позив Вељка Пауновића да игра са Србију, а онда је уследила и позивница Љубинка Друловића. Одужио му се за то баш када је било најпотребније: након што је добио пола сата шансе против потоњег финалисте Француске, у 79. минуту ушао је у редове „орлића“ у полуфиналу. Одмах чим су они почели да губе од Португала. Шест минута касније дао је гол за изједначење, за продужетке, а онда био хладнокрвно прецизан и са беле тачке у пенал-рулету. Тако се то ради. Показивао је то и у млађим категоријама Воше, а показује Мијат и у репрезентацији Србије.
Милан Војводић (клуб: Спартак Суботица, рођен 20.1.1994.)
Везни играч Суботичана, уврштен је био и прошле сезоне на списак репрезентативаца, али је на деби на великим такмичењима ипак морао да причека. Вероватно се многи не би одушевили када би им се деби свео на један минут, а баш толико је трајала његова улога у победи над Турском на овом шампионату, али је стрпљиво чекао своју шансу. И, дочекао, јер је био стартер против Француза, одиграо свих 90 минута, а имао несрећу да његов шут не буде довољно прецизан у првом од два сусрета овогодишњих финалиста у Литванији.
Немања Максимовић (без клуба, рођен: 20.1.1994.)
До скора велика нада Црвене звезде, нашао се у „небраном грожђу“ после не баш пријатног растанка са црвено-белима, за шта овдашњи фудбал може да захвали небризи челника који нису на време обезбедили дугорочно улагање у талентоване клинце. Проблем звани „позван на припреме Звезде, али…“ своје „али“ добије у виду изјаве тадашњег тренера Јанковића да је Максимовићев отац позивом указао да његов син не може на припреме, због уписаних часова вожње (!?). Било како било, растанак се догодио. Са уговором који је истекао, а причом медија да га жели Сампдорија, Немања је остао „ни на небу, ни на земљи“. Али, остао је и даље велики таленат. Млад, спреман да се докаже. Друловић то није заборавио, пружајући му шансу у стартној постави наше омладинске репрезентације у три од четири меча одиграна на путу до финала у Литванији.
НАПАДАЧИ
Огњен Ожеговић (клуб: Црвена звезда, рођен: 9.6.1994.)
Није имао ни 18 пуних година када му је добром вољом и још бољом проценом Роберта Просинечког омогућено да заигра за први тим Звезде. Добро, на пријатељском мечу, али свакако да се таква шанса не даје тек тако, било коме. Није дуго чекао на први гол, а није га поколебало ни слање на каљење у БСК. Напротив, првом тиму је одмах прикључен на полусезони, овој која је иза нас, а селектор Друловић му даје шансу кад год може. На овом шампионату дао му је прилику да заигра свих 90 минута против Француза, а и нешто кратко у победи против Грузије. За момка ког управо и краси стрпљење приликом чекања да добије прилику, сасвим довољно. За сад. Тако је чекао и шансу у Звезди, па дочекао.
Урош Ђурђевић (клуб: Рад, рођен 2.3.1994.)
Како Љубинко Друловић уопште не спада у класичне српске тренере, којима је игра са два нападача често повод за стање панике у стилу „ијао, па то је превише отворена формација!?“, онда офазивни приступ који има са клупе „орлића“ јако прија момцима који играју у нападу, или му припомажу. Ђурђевић не само да игра у нападу, већ спада у оне старе добре типове шпицева који не даве много лопту, већ одмах проигравају неког ко је у бољој позицији, рецимо крило које утрчава, или одмах шутирају, ако се то икако може. Друловић га је мењао на три од четири одиграна меча, али тај четврти ће се памтити управо по описаном понашању. Напад наших, Улопта на страну, па одмах утрчавање – јер одмах стиже асистенција. И, наравно, гол Португалцима, у полуфиналу првенства Европе. Једноставно. Тако и играју велики шпицеви, а Ђурђевић изгледа израста у једног таквог.
Александар Чаврић (клуб: ОФК Београд, рођен 18.5.1994.)
Повреда је омела једног од најатрактивијих младих фудбалера Србије да у Литванији покаже шта зна. Када би Звездине присталице само мало премотале филм, на пролећно издање против деце „романтичара“ која су се разлетела по Маракани, сетиле би се чудесног крила које је толико пута прошло своје чуваре, да је право чудо како ОФК-а није напунила мрежу славнијег ривала. А Чаврић је не само тада – радио шта је хтео са лоптом. Онај давно заборављени стил: „кренеш напред, прођеш једног, па ако мора онда и другог чувара, а онда сачекаш делић секунде. И наставиш да плешеш са лоптом“. А тек што ово момче воли да се враћа назад, да узме противнику „оно што му не припада“… Ко би рекао да се бави нападањем супарничког гола. А бави се, само је он онако, помало старомодни офанзивац. Који воли фудбал, ма ко да има лопту. Да није било повреде, због које умало није ни отпутовао у Литванију, сигурно је да би одиграо више од сат времена против Француза у првој фази такмичења.
Александар Митровић (клуб: Партизан, рођен 16.9.1994.)
Још није био напунио ни 17 година када је за Партизан заиграо у евро-куповима. Није имао ни пуних 18 када је назван проблематичним. Ништа чудно. У земљи у којој је више проблематичне, него доброћудне деце, Митровић је бес који је носио у себи искаљивао врло често на самом фудбалском терену. Свађао се са ривалима. Са судијама. Са голманима који су некада бранили за вечитог ривала. Од пет жутих картона минуле сезоне, четири су била због приговора. Глупост у Азербејџану разлог је што је био суспедован на четири међународна клупска меча. А та казна још траје…
Признао је на крају те фазе свог живота, не тако давно: „имам проблем са самоконтролом“. Имају је многи у ова времена. Зато што су несхваћени. Тако и њега, пола земље зове „Митар“, а он се потписује са „Аца“. Дере се на неког, сви кажу „види га овај мали“, а он би само да покаже шта све зна. И, некако одједном, баш крајем прошле и почетком ове сезоне, усредсредио се на оно што јесте. Одличан нападач. Уз помоћ новог тренера у клубу, породице и девојке, разбистрио је мисли. Готово је одрастао преко ноћи. На терену одједном делује смирено, о чему не сведочи само гол са беле тачке за пласман у финале. Сведочи разборитост током игре, умереност током славља. Одрастање, преко ноћи. Некако му то и дође дефиниција целе ове генерације.
На све то – добри.
Баш добри.
А наши.
(Е, ал’ не да певају химну!)
