Pročitaj mi članak
Хрват, Албанац или нешто треће… Чим је фудбалска Србије упозанала дефанзивца Предрага Почучу одмах се „дигла фрка“ око његовог порекла.
Поједини медију су „доводили Хрвата у Хумску“, док су лепо васпитаног младића поједини навијачи црно белих гледали „испод око“ пошто је установљено да долази из албанске лиге. Потпуни „странац“ није ни Хрват, нити Албанац већ Вождовчанин, Београђанин,… Дете Партизана, којег је судбина отерала у неке друге лиге.
Још је чудније што целу причу нису демантовали из Хумске, када се зна да је Почуча целу омладинску школу прошао у црно белом дресу…
„ХРВАТ“ САМ ПОСЛАО ЗБОГ МУКЕ
– Нисам Албанац, нити Хрват, па ни Еским или нешто четврто…Једина истина је да сам од четврте године са породицом стигао у Београд и да се од тада осећан као Београђанин. Моја породица живи на Вождовцу и велики сам локал патриота. Али, натписи у новинама и „гурање“ приче да сам Хрват, је посебно обрадовала моје пријатеље. Шалили су се са мном да сам дуго успешно крио да сам „шаховничар“ и да одлучим шта сам и ко сам – каже за СПОРТ26 поуздани дефанзивац Предраг Почуча.
Момак рођен у Огулину одавно је отишао у „печалбу“ тако да није ни чудо што се за њега мало зна…
– Због одласка преко границе „постао сам Хрват“. Када сам завршио омладински стаж у Партизану у генерацији са старијим Маринковићем, Лолом Смиљанићем, Борком Веселиновићем, Зораном Јововићем, Миланом Перендијом и осталима решио сам да се отиснем преко границе. После неколико месеци у ОФК Београду следила је селидба у Италију.
Покушао сам до „чизме“ да дођем са српским пасошем, али то је било немогуће. Тада сам се распитао и схватио да са хрватским пасошем могу лакше да одем преко границе. Пошто сам рођен у Огулину, имао сам право на њихову „путовницу“ па сам из практичних разлога „постао“ Хрват…
Стекао се утисак да је Почуча био на корак од Хумске, али је ипак цела прича била само добро медијски пропраћена.
– Сели смо, разговарали али реално нисам био баш толико близу дресу шампиона. Нисмо се нашли и свако је кренуо на своју страну. Као детету Партизана имао сам жељу да оставим траг на стадиону у Хумској, али сам довољно животно искусан да не треба да жалим за том приликом. Можда се некада опет сретнемо…
АЛБАНЦИ СУ МЕ ЛЕПО ПРИХВАТИЛИ
Одлазак на Апенине за Почучу је био прави шок…
– Са 18 година сам отишао у Италију и био сам очајан због носталгије. Био сам члан неколико клубова, који су се „мували“ између Серије Б и Серије Ц 1 и Ц 2. Играо сам прво за Батипаљу, Касерти, Савоју да бих после тог искуства отишао у елитни мађарски клуб Сопрон.
Тамо су ме сачекали финансијски проблеми, тако да сам се доказивао и у нижим лигама у земљи гулаша. Ипак, име сам стекао играјући за румунски Арад, где сам провео четири године, а једно време сам био и капитен тима. Ипак, растао сам се са њима и кренуо пут Албаније где сам играо за Бесу….
Бораван у Албанији није било горко искуство за Предрага Почучу.
– Имао сам неке предрасуде када сам потписао уговор, али сам брзо установио да нисам требао да дођем са тим мишљењем. Сви су били срдачни према мени, тако да сам створио пријатељства са тамошњим Албанцима. Сви кажу да је велика разлика између правих Албанаца и њиховим замљака са Космета. Једноставно, различити као дан и ноћ…
За разлику од Албанаца са Космета, просечна породица из Албаније живи и понаша се нормално у друштву двоје – троје деце. Немају у кући „фудбалске тимове“ као они са Космета. Упознао сам чак Албанце који су католици и православци…
После фудбалске приче у околним земљама, Почуча се спрема за далеки пут…
– Кофери су спремни… За који дан крећем у Јужну Кореју, где очекујем да потпишем уговор са једним елитним лигашем. Биће то потпуно ново искуство за мене и једва чекам да упознам земље са истока, њихов фудбал, културу, обичаје,… Никада нисам био у том делу света ни туристички, тако да једва чекам да кренем на пут. Спреман сам да научим још један језик поред италијанског и румунског, али се надам да нећу бити Корејанац када се вратим…
(Спорт26)
