Прочитај ми чланак"Национализам, што је то?! Ако то значи волети своје, онда сам националиста, али гледати било кога другог другачијим очима зато што је Србин, Африканац... то је тотална глупост. Може се онда мрзети некога зато што је по хороскопу Јарац. Човек је човек, без обзира на то одакле је. У Шибенику живе многи које ја не волим и који не воле мене, па ми то што су они Хрвати ништа не значи..."
Бивши хрватски ватерполиста и садашњи селектор хрватске репрезентације која је недавно постала светски првак, критиковао је стање у хрватском спорту у разговору за тамошњи Јутарњи лист, између осталог јер играчи из Србије и Мађарске добијају веће награде за успехе.
„Наши су играчи за ово злато добили вишеструко мање него Мађари за сребро или Срби за бронзу. Треба увести више реда, немамо никакве критеријуме. Не можемо финансирати баш сваки и најмањи спорт, него неки требају имати бољи статус, као у Мађарској где су неки спортови стављени у категорију ‘од посебног државног интереса’. Неће ватерполо никад бити као фудбал, али не може ни неки минорни спорт. Рукомет и ватерполо су нам донели толико великих успеха и постали наши најбољи амбасадори. Ми смо ватерполисти сада у вечитом жицању, стално нешто просимо јер ништа није системски решено. Политика је ту велика курва, небитно је који су на власти, но ти се људи сликају с нама, уберу неке ситне поене и све остане на томе. А ми који стално доносимо одличја, остајемо и даље као рибе на сувом“, рекао је.
Он је у овом разговору говорио и о личној трагедији, а то је погибија трогодишње ћерке Тене 2005. године.
„То је искључиво моја прича, не волим о томе говорити. То је само моја трагедија и трагедија моје супруге, наша заједничка. Зашто се то морало догодити и зашто на тако бизаран начин, на то нема одговора. Било је то једно најлепше и најдивније, најпаметније дете на свету. Само они који су такво што прожијели, знају о чему причам. Осећао сам се као да неко с мене кида живо месо. То је стање таквог шока у којем човек не разумије ништа, буђења након тога су болна, нешто су најболније што човек може доживети. Прошло је доста времена, али данас то не могу у потпуности освестити, зашто се то морало догодити“, испричао је.
Туцак је причао и о учешћу у рату, у родном Шибенику. Јутрању лист подсећа да је хрватски селектор „бранитељ“.
„Истина је, и споменица стоји негде дома, но то је толико мизерно и мало да уопште не волим спомињати и истицати. Мој је удео у целој тој причи немерљив је с оним што су многи други дали“.
Ипак, каже да не воли политику. Заправо, презире је.
„Ако ћемо искрено, не дотиче ме се уопште. Рецимо да поштујем људе који се тиме баве, оне којима је то животни одабир, али ја се тим послом никад не бих могао бавити. Мене политика не интересује, моје су симпатије у другим подручјима живота. Десно, лево, центар, ко је левоисточно, а ко западнодесно, то ми је најмање важно“.
Исти је случај са свиме осталим што оптерећује данашњу Хрватску.
„Волим Хрватску изнад свега, рекао сам то милион пута. То је моја домовина, обожавам је, то је врх, али ја не могу некога не волети само зато што је из Србије или не знам одакле. Без обзира на то што се у прошлости догодило, конкретно у случају српског селектора Дејана Савића, поносан сам што смо пријатељи. Сматрам да је реч о савршеном господину, живи исти начин живота као и ја, велики смо пријатељи. Зашто се не бисмо слагали, ја волим њега који воли своју Србију исто онако као што ја волим своју Хрватску. У блиској прошлости догодило се то што се догодило, знам да су у време рата многи доживели трагедије и изгубили драге људе. Уважавам све то и прихватам, али заиста мислим како је дошло време да почнемо живети нормално. Национализам, што је то?! Ако то значи волети своје, онда сам националиста, али гледати било кога другог другачијим очима зато што је Србин, Африканац… то је тотална глупост. Може се онда мрзети некога зато што је по хороскопу Јарац. Човек је човек, без обзира на то одакле је. У Шибенику живе многи које ја не волим и који не воле мене, па ми то што су они Хрвати ништа не значи…“, испричао је Туцак.
