Pročitaj mi članak
Немамо фудбалера као што је Модрић, не зато што се код нас такви више не рађају, него зато што такве нећемо, што нам не требају играчи, него ратници. – „Ослобађање од лопте” најсажетије говори докле су стигли европски Бразилци
Од десет великих фудбалских такмичења на која је могла да учествује Хрватска се није пласирала само на два – на једно европско првенство (2000. у Холандији и Белгији) и једно светско (2010. у Јужној Африци).
Наша репрезентација (заједнички с Црном Гором и самостално) могла је да игра на девет турнира. Пробиласе на три светска првенства (1998. у Француској, 2006. у Немачкој и 2010. у Јужној Африци) и једно европско (2000. у Холандији и Белгији).
Хрватска боље и од Југославије
Словенија је била на два светска шампионата (2002. у Јапану и Јужној Кореји и 2010. у Јужној Африци) и на један европски (2000. у Холандији и Француској). Од бивших југословенских република међу учеснике неког од највећих фудбалских надметања уписала се и Босна и Херцеговина (светско првенство 2014. у Бразилу).
Најуспешнија је, дакле, Хрватска. Осам учешћа на завршним турнирима, а ми само четири (уз један покушај мање, пошто нам није било дозвољено да играмо у квалификацијама за Европско првенство у Енглеској 1996).
И по домету Хрвати су успешнији. Били су трећи на свету 1998. То није остварила ни Југославија (1930. полуфиналиста када се за треће место није играло, а 1962. четврта).
Наш највећи успех од распада је победа против Немачке у Јужној Африци (1:0). У групи, пошто даље нисмо никада отишли.
На европским првенствима и они и ми смо најдаље стигли у четвртфинале. Али су они и ту успешнији. Два пута су били међу осам најбољих на нашем континенту (1996. и у Аустрији и Швајцарској 2008), а ми само једном (2000).
У доба Југославије клубови из Србије су били бољи од оних из Хрватске. Од 1947. до 1991. наши су 31 пут били прваци државе (Црвена звезда 18, Партизан 11 и Војводина 2), а њихови 11 пута (Хајдук 7 и Динамо 4).
И у Купу Југославије су клубови из Србије имали већи плен. Титов пехар су освојили 21 пут (Црвена звезда 12, Партизан 5 и Београд 4), док су хрватски победили 18 пута (Хајдук 9, Динамо 7 и Ријека 2).
И у Уефиним клупским куповима тимови из Србије су предњачили. Имамо европског првака (Црвена звезда 1991), европског вицешампиона (Партизан 1966) и финалисту Купа Уефе (Црвена звезда 1979).
Динамо јесте победник Купа сајамских градова (1967), али то такмичење никада није било под надлежношћу Европске фудбалске уније. Кад га је преузела (1971/72) дала му је и своје име (Куп Уефе).
Сада су они успешнији и као клубови у Европи. У Лигу шампиона су се пробили пет пута (Динамо 4 и Хајдук 1), а наши само два пута (оба пута Партизан), колико и Словенци (Марибор).
Зашто је њихов учинак у међународним такмичењима бољи од нашег?
Један од разлога је и што су у Хрватској задржали југословенску фудбалску школу.
Да би било јасно на шта се мисли ево објашњења. Југословенска фудбалска школа с уџбеницима, предавачима и ђацима никада није постојала. Као ни енглеска, шпанска, немачка, италијанска, мађарска…
Али то није ни потребно. Чак и у оним делатностима, где постоје институционализоване школе (од античких преко средњовековних до данашњих) знање стечено из уџбеника, с предавања и вежби се разликује од онога што су после примењивали Платонови ученици у Старој Грчкој, Микеланђелови ђаци у ренесансној Италији или савремени студенти медицине, права, економије, драмских и примењених уметности итд кад почну самостално да стварају.
Али, свуда постоји нека заједничка нит, тања или дебља, која води ка вретену са кога је испредена. Тако је и с фудбалским школама.
Један исти тренер учи много генерација, па не играју сви исто. Чак ни они који имају исту улогу. Ипак, остаје нешто заједничко. Исто је, што се каже, и на националном нивоу.
Италијанска репрезентација, упркос покушајима да се то промени, игра затворено. Енглеска, без обзира на то што су јој у новије време и странци били селектори, нема, нити је имала, комбинаторну игру. Бразилска је, и поред европског утицаја, заснована на беспрекорном владању лоптом сваког играча. Кад то изостане онда прође како је прошла на последњем светском првенству, иако је била домаћин. Немачка може да губи, да буде надиграна, али то још не значи и да ће да изгуби. Шпанци нагласак стављају на велики број додавања…
То су, истина, већ окоштала схватања, али нису случајно баш таква. Кроз историју фудбала је дошло до изражаја оно што одговара сваком одређеном народу и он је то развијао. Ако и дође до одступања она су краткотрајна.
Грци, на пример, нису симбол дисциплине у игри, али је Немац Рехагел на Европском првенству 2004. у Португалији довео екипу која је играла као Италија – усредсређена на то да не прими гол, а у противнападу шта уради. И Грчка је таквом игром, пресликаном из утакмице у утакмицу, постала – европски првак. Међутим, већ после тога почело је по старом. То ни Рехагел није могао да искорени.
Некад смо ценили играче, а сад ратнике
У време Југославије ми смо ценили – играче! Оне који мисле за цео тим, који повезују игру… И таквих је било у сваком клубу.
Имали смо ми и играче који су били бритке сабље, који су подметали главу тамо где други нису смели ногу, али на цени су били и тражили су се они који су – играли.
То смо напустили. Данас тражимо ратнике. Данас се пљеска онима који „остављају срце на терен”. Такви су добри да се не изгуби, али да би се побеђивало потребни су зналци.
Таквог фудбалера југословенског типа имају Хрвати. То је Модрић. А колико он вреди виде се и по томе што је такав играч потребан и Реалу.
Ми немамо таквог. Не зато што се код нас такви више не рађају, него зато што нам не требају, што их не тражимо, што их нећемо.
Могао је то да буде Саша Илић. Можда он не би достигао Модрићев ниво, али није му пружена прилика. Можда то може да буде Михаило Ристић. Али, само ако добије праву шансу. Или неко други, трећи…
Такви играчи су били одлика нашег поднебља. Томе треба да се вратимо и то да негујемо. Оне што су некада носили десетку и осмицу.
Покушавали смо да накалемимо неке друге воћке, а време је показало да се то није примило. Као ни у кошарци, где смо остали без „плејмејкера”. У ватерполу смо наставили по своме. Можда и зато што нисмо имали на кога да се угледамо – толико смо били испред света.
Србија и данас има добре, чак врло добре фудбалере. Али, нема ко ће од њих да створи целину, тим…
Тај недостатак је најочигледнији кад се од играча тражи да се – ослободи од лопте. Као да га је напала, као да је опасно по нас кад је лопта код – наших.
Нисмо више европски Бразилци. Немамо или нестају играчи код којих ће лопта да буде на сигурном, који ће знати шта је најбоље да ураде с њом…
(Политика – Иван Цветковић, фото: Срђан Илић)
