Прочитај ми чланак
(Политика)
Легенда каже овако: у лето 1984. године, десеточлана екипа управе Партизана кренула је за Нови Пазар. Њихов задатак је био да доведу у Београд Бајру. Бајру Жупића. Дошли су по халфа с дозволом за убијање!
Највећи крљатор морао је да стигне у престоницу како би Партизан коначно завладао бившом славном југословенском лигом. За то им је био неопходан Новопазарац због којег су се тресле вилице, а богами, и гаће, највећим нападачима тога доба.
Београђани нису узалуд били мистериозни. Требало је из Пазара извући великог, несаломивог и опаког играча с Конан фризуром.
И, закукаше Новопазарци: „Отеше нам нашег Бајра…”
И, отеше га Београђани. Мада, после толико година, много романтичније звучи прича да је Бајро у Београд стигао аутобусом, а потом сео у трамвај и дошао, после више сати лутања, до стадиона Партизана.
Прича се и да је после потписивања уговора у београдској башти седео у раскопчаној кошуљи на цветове и у прашњавим, кабриолет ципелама, упареним с белим чарапама. Прича се и да је од клуба захтевао само да му среде горњу вилицу јер је све зубе изгубио на крвавим утакмицама Друге лиге СФРЈ.
Навијачи су му приписивали чаробне моћи, обожавали су ту простодушну људину, који је био социјалистичко-самоуправна претеча Чака Нориса.
Педесеттрогодишњи Бајро Жупић сада је директор Омладинске школе ФК Нови Пазар. Чека ме у кафићу. То је његов свакодневни ритуал. Чим изађе сунце, он изађе у чаршију да попије прву кафу.
Није се променио тај добродушни, скромни и насмејани грубијан великог срца. Играо је у Партизану заједно с Милком Ђуровским, Катанецом, Вокријем, Ушкетом Вучићевићем…
Пет година био је херој „гробара” који су га бескрајно волели. Био је Обеликс Прве лиге СФРЈ, на месту задњег везног, са специјалним задатком: да прође човек, али никако лопта.
– Стварно су ме сматрали за убицу. Каже ми тренер: „Само ти, Бајро, чувај играча”. И ја чувô. На сваком дербију сам добијао жути картон. Пазио сам Пиксија, Савићевића, Млинарића, Блажа Слишковића, Скочајића… Био сам задужен да будем фластер највећим десеткама југословенског фудбала. Тако ти је некад било, кад се знао ред. И на стадиону, и у држави. Сваки тим је имао три главна играча: голмана, који је носио јединицу, центархалфа, који је носио петицу, и највећег уметника, који је носио десетку на дресу. Ја не разумем сада ове бројеве и ове играче: качи свако дрес који ’оће – прича Бајро, у рано, новопазарско јутро.
Бајрова филозофија игре била је једноставна. Кренуо би он одмах оштро и добијао жути картон. Када би пришао други пут, „десетке” су се љубазно склањале, а публика падала у севдах. Као да и сада чујем хук с Партизанових трибина – његово име. Много његових стартова је било за кривичну пријаву и да је тада важио овај критеријум суђења Бајро би се наробијао.
Али, у тој незаборавној лиги није било маминих маза, него су фудбал играле играчине, а судије нису били активисти Црвеног крста. Умешао се Бајро и у фармакологију. Бајеров аспирин, постао је „бајров”, који се делио Звездиним нападачима.
– Играо се витешки фудбал. Нисам давао да ме неко дрибла. Пазите, оно су били највећи играчи Европе у то време, али када сам слушао „гробаре” с југа, добијао сам крила. Сећам се своје прве утакмице на стадиону Партизана. Гостовао је сплитски Хајдук, а ја сам био задужен да чувам Блажа Слишковића. Десет минута до краја, а Слишковић ме тресне лактом по лицу. Почнем ја да крварим, лекар каже тренеру да ме замени. „Каква црна замена”, кажем ја. „стављај ми завој на главу”. Слишковић прими лопту, а ја – двадесет метара далеко од њега. Залетим се и уклизам. Слишковић остави лопту и побеже. Ја проклизам на атлетску стазу и растурим рекламе. Југ је скочио као да сам дао гол – смеје се летећи Бајро. Била је то љубав на први поглед између грубијана и навијача.
Прошло је 30 година, али се он сећа сваког детаља великог дербија са Звездом. У последњем минуту, Пикси је узео лопту и стао на њу, поред корнер заставице. Звезда је водила и Пикси је чекао да судија одсвира крај. Али, није ђаво давао мира Пиксију. Погледа он љутог Бајра, подигне прст и позове га: „’Ајде, приђи, Бајро, узми лопту!”
Боље да је Пикси узео црвену мараму и окачио је на рогове бику у Памплони. Бајро се залетео. И полете у ваздух и лопта, и корнер заставица, и реклама. Полете у небо и Пикси!
Али, публика је волела такву игру. Пикси му је само пружио руку, мало се придржао за бубреге, вратио унутрашње органе на своје место и кренуо даље.
Водио је Бајро много славних битака с Дејаном Савићевићем, али је Дејо за њега остао велики господин. И, Бајро тек сада открива како га је буквално чувао, из хуманитарних разлога. Чувао је Деју од самога себе!
– Није зарадио много модрица од мене. Није имао снаге, па сам се плашио да га, сиротог, не повредим. Зато бих се само залепио за њега и мрко га погледао. Одмах су га мењали у шездесетом минуту. Тако сам пазио и на Робија Просинечког. Тек два, три мало јача старта, да утрне од страха – прича нежна душица од човека и фудбалера.
Али, ваљда су такви сви костоломци. Дејо и Роби су му били лаки за чување. Најтежи му је био, замислите, Скочајић из Вележа. Низак и јак, као Бајро.
– Млинарић из загребачког Динама је такође био гадан. Морао сам да га убијем на мртво, што се каже, па да га смирим. Имао сам имао следећу визију: играч није смео лицем да се окрене ка мени. Јер, ако се окрене, немам шанси, предриблаће ме – присећа се Бајро.
Млади Новопазарци тек сада схватају какав је играч био, јер СОС канал све чешће репризира снимке старих утакмица. И виде дечаци из Новог Пазара легенду који никада у каријери није добио црвени картон због оштрог старта! Бајро је само једном поцрвенео, али не зато што је изломио неког тамо Недића из Сарајева, него зато што су се превише распричали. Што речима, што песницама.
Али, касније би сви заједно отишли на пиће. Џелат и његова жртва. Слушајући Бајра Жупића, схватам да то није само југоносталгичарска патетика. То је био фудбал који су играли моћни и фер играчи.
Ниси могао, црни сине, да тек тако одеш у Зеницу, Скопље, Љубљану, Ријеку или Тузлу па да победиш. Бајро је сигуран у једно: сваки тадашњи дриблер с бројем десет данас би био светски ас.
Зато би Бајро декретом забранио да играчи носе десетку у српском фудбалу. Зато што је бескрајно поштовао оне које је ломио.
Бајро, Шимунић и Сулејмани
Ваљда је Бајро Жупић најпозванији човек у Србији да коментарише страшан старт хрватског репрезентативца Јосипа Шимунића над Миралемом Сулејманијем, на недавној утакмици између Србије и Хрватске у Београду:
– Таквих сам стартовао имао кол’ко хоћеш. Шимунић није имао други избор осим да спасава свој гол. Јер, Сулејмани му је већ побегао и гол је био неизбежан. Него, зашто нико не говори како је после таквог старта наставио да игра Сулејмани? Као некада велики играчи, играо је на једној нози, до краја меча – прича Жупић.
