Прочитај ми чланак
(Блиц)
Фудбалска репрезентација Србије је привела крају свој пролећне наступе у квалификацијама за Мондијал. Учинак – половичан. Иако овдашњу јавност пораз од Хрватске боли по многим основама, чињеница да је пласман на Светско првенство остао само у домену теорије много је важнија.
Друго велико такмичење изгледа да ће проћи без наше националне селекције, па остаје питање – да ли смо ишта добили из ова два наступа и да ли „орловима“, заправо, неко недостаје?
Неко ће рећи – недостаје добра база. Овдашњи фудбал свакако није нешто чиме бисмо могли да се дичимо по свету. Јер, када би неки конобар пришао столу и видео шта је то од српског фудбала конзумирано у последње време, у своје блокче би уписао отприлике ово:
„Да видимо шта смо то имали.. Три шока (у квалификацијама), неколико јагњећих бригада, роловани џумбус од првенства, кајмак који покупе само главешине, „у свакој чорби мирођија“ спортске раднике, досадну игру испод сача, салату од киселог укуса, пардон, урнебес салату, и… небројано мућкалица“.
И на све то – има још много тога. Нарочито у понашању оних на терену, који, несвесни колико је примитивно али и опасно то што раде, „диригују“ такво понашање и на трибинама.
Па опет, из такве атмосфере, језиве а не истинске фудбалске, крила су раширили неки нови „орлови“. Појавили су се неки нови клинци, Ђуричић, Тадић, Настасић, Игњовски… и, урадили са Синишом Михајловићем шта су урадили. У два пролећна наступа освојили су три бода: изгубили су од Хрвата у Загребу са 2:0, а истим резултатом савладали Шкотску.
И, где су сада? На трећем месту табеле, са девет бодова иза Белгије и Хрватске, а само првопласирани директно иде на Мондијал, док ће другопласирани морати у бараж.
Да ли је неко недостајао овој новој генерацији? Можда неки шпиц? Да ли би играч попут Николе Жигића донео на већој опасности пред предстојећим голом? Да ли би Милан Јовановић, Адем Љајић или Милош Красић учинили конкретнијим офанзивне акције? Недостаје ли неко у одбрани?
Много питања за „нацију селектора“, у којој свако „зна више“ од правог селектора, а у којој би скоро свако да тог, и било ког неуспешног стратега, одмах сменио.
Ми смо, што је сигурно, научили једно: имамо нове „орлове“ и они потенцијал поседују. Само, да ли је то довољно за надметање са светском елитом? Да ли је то довољно да се врати вера у њих? Има ли у овдашњем фудбалу уопште потенцијала за истинске, велике фудбалске битке?
Ова генерација је показала да „нешто“ може. Да ли је свесно жртвована? Да ли је певање химне важније од, рецимо, гола у Загребу? Свако од нас има свој став, а на селектору и Савезу је да дају најбоље могуће одговоре на та питања. Анекако се чини да њиховим одговорима нико није задовољан.
Можда и јесте, да не грешимо душу, али… куда све ово води? На моменте смо на терену деловали као да би нас добио и Хор бечких дечака, који би и химну боље отпевао, онако успут. А на моменте су, потези петом, додавање без гледања оног ком се лопта упућује, подсетили зашто се, сада већ давно, давно, за овдашње фудбалере говорило да су „европски Бразилци“.
Јесмо ли? И, ако неким чудом стварно јесмо – шта нас спречава да то и докажемо другима на терену? Можда онда база, из које све потиче и од које све почиње.
Култ репрезентације изграђује се вољењем фудбала. А овдашњи фудбал мало ко воли. Играчи то не могу сами да промене, зато ћемо уперени прст склонити са њих, најмање кривих, и уперити га ка онима који целу причу воде. И питаћемо их само једно: где водите српски фудбал? И зашто баш тако?
Рачун за све то је толики колики је. И дошао је на наплату. Нема милости, у народу познатије као „грејс период“, нема одлагања. Јер, када се фудбал, и сви ми око њега, буде угледао на речи Патријарха Павла „Да би нам било боље, морамо ми да будемо бољи“, тада ће и ова вест имати другачији наслов, рецимо „Идемо на Мондијал!“.
Овако, баш зато што је опомена толико болна, ово стање на табели можда и јесте сјајна вест. И то само ако коначно признамо и себи оно што виде сви други: морамо да будемо бољи.
А када то признамо, и постанемо бољи…
… знајући нас какви смо, постаћемо најбољи.
