Pročitaj mi članak
(Спорт26)
Инциденти који су испратили последњи овосезонски Звездин наступ на Маракани, када су после пораза од Слободе (1:2) са северне трибине полетеле бакље ка првотимцима црвено-белих, дуго ће остати у сећању играча који су се прошлонедељним поразом у вечитом дербију шесту годину у низу опростили од титуле.
Старо, неписано правило навијача „ма, изгуби сваку утакмицу – али бар играј као човек“ недавно је и бивши играч клуба са Маракане Бојан Ђорђић видео да се баш и не поштује на терену. Он је одмах после кључног пораза у дербију на Твитеру написао „Остало срце на сплаву… Докле више!“, изразивши тако став већине присталица црвено-белих да су лимитиране могућности играча једно, а незалагање нешто сасвим друго.
Изиритирани индоленцијом на терену у поразу од Слободе, али и необјашњивим изливима беса усред утакмице, попут шутирања лопте ка публици због сопствене и тимске немоћи, навијачи Звезде су извређали своје љубимце који су до дербија нанизали осам тријумфа у низу. Да су победили Партизан, преузели би вођство на табели два кола пре краја, а овако ће у последње ући са „-8“. И без титуле. Поново.
Када су играчи по завршетку меча пришли северној трибини, сачекали су повици „Из Звезде, из Звезде, марш из Звезде!“, али се, нажалост, није на томе све завршило.
Одједном је ка фудбалерима полетела упаљена бакља, недуго затим и друга, баш као и ситни предмети и петарде. То што су неки од њих, попут голмана Бајковића, са сузама кренули у свлачионицу, само је употпунило тужну слику умало успешно окончане шампионске трке, која се ипак завршила прилично неславно.
„Године пролазе моје, ја чекам титуле твоје, и сваким даном све више – волим те“, запевале су одједном „делије“ после гађања играча.
Чудан начин да се покаже љубав. И не баш делотворан ако се сервира уз бакље које лете.
„Знате, ако више од 5.000 људи после опроштаја од титуле дође на стадион, а многи од њих немају ни за превоз, то онда показује колико срце има ова публика. Ако и ми будемо имали такво срце у другом делу меча, можемо да се надамо преокрету“, рекао је на полувремену меча са Слободом Звездин тренер голмана Срђан Максимовић. Од тог преокрета, међутим, није било ништа.
Звезда је у другом полувремену примила још један гол, а тек у финишу дала онај утешни.
За одсуство срчаности играчи су кажњени погрдним скандирањима и нечим што је страшније од бакљи. Кажњени су чињеницом да су постали јавни пример како се због острашћености – љубав претвори у мржњу за тили час. А само љубав која ништа не тражи заузврат сме да се назове тако.
То је лекција коју навијачи треба да науче. То, да иако је клуб идеја која спаја, њега нема без оних на терену. Ма какви они били. Бакља их сигурно неће учинити бољим. Нити ће их отерати било шта друго осим сопствене индолентности. Дрес Звезде сам спадне са оних који не желе да га носе из љубави. Пре или касније, то се, једноставно, деси.
А и играчи су имали шта да науче. Двапут. Лекцију су доживели најпре на дербију, а потом и приликом сусрета са „ватреном љубави“.
Оно што и једни и други треба да науче је да ће се заједно радовати – тек када буду заједно. И када иде, и када се пева „године пролазе моје, ја чекам титуле твоје“. Али, пут до те радости захтева труд. Од почетка до краја. И одрицање. Најпре од сопствених слабости.
Острашћност је једна од њих. Индолентност, такође. Тек када и једни и други увиде где греше, певаће се друге песме. И делиће се друге лекције. До тада ће их држати неки други.
