Прочитај ми чланак

ДУШAН ИВКОВИЋ: О свовом рођаку Тесли и о томе колико му значи крсна слава

0

Од свих спортских успеха и трофеја, али и бројних друштвених признања, тренер Душан Ивковић током 54 године бављења кошарком, у ексклузивном разговору за „Aло!“, објашњава да је најпоноснији на своју породицу и на посао који му је омогућио потпуну слободу.

Тачније, дао могућност и привилегију да побегне од комшија политичара, тајкуна, и свих тих новопечених богаташа.

Отуда с легендарним Дудом пијемо кафу у његовом велелепном дому на Медаку, а не на Црвеном крсту где, дефинитивно, одавно заузима почасно место. Чувени Крсташ пронашао је мир на граници са Великим Мокрим Лугом.

Шта је то стан од државе?

У причи о прошлим временима и Црвеном крсту, питамо Душана Ивковића – да ли су његови родитељи, отац као доктор наука и мајка, као професорка и песник, икада добили нешто од државе?
– Духовно, Београд и држава су нам дали све, од васпитања до образовања, али материјално – ништа! Три генерације Ивковића биле су грађанске породице и нико од њих није добио стан. Постоји ли још нека грађанска породица у Београду да од предузећа или града није добила стан? Aко нека постоји, нека ми се одмах јави – лично ћу јој обезбедити кров над главом. A доста мојих другова се хвали како су наследили и по девет стамбених јединица од тетке, бабе, деде…

Откако се недавно вратио из Цариграда (Истанбула), где је тренирао Ефес, нашем тренеру са свих страна пристижу нове понуде.

„Хало? Молим? Хвала лепо, али сад хоћу мало да уживам у голубовима и цвећу!“, одговара им редом Ивковић.

Оним најупорнијима је битно да знају – до када ћете одмарати?

– Нисам Коби Брајант, па да најављујем крај каријере. Тренутно ми треба тајм-аут, највише због породице и пријатеља које због тренерског посла не виђам тако често.

Желим да и ја одем на неке Олимпијске игре или на неко светско првенство, али једном као гледалац.

Да ли то кошарка постаје опасна по здравље?

– Никад нисам имао стрес те врсте и не мислим да овај мој посао може да проузрокује здравствене проблеме. Водећи Ефес чини ми се да никад већу енергију нисам имао. У одабиру новог клуба, никад нисам журио, и ту одлуку увек доносим у цајтноту.

Понашам се, можда, као кампањац у школи, али шта ћу кад ми мозак најбоље функционише онда када је притисак највећи. Кошарку волим, у ној и даље уживам, али човек мора да пронађе време и да оде до позоришта, да прочита неку добру књигу, да се бави и нечим другим.

Откуд кућа баш на Медаку?

– Нисам ја овде случајно купио плац 1995. године. Могао сам да га добијем и на Дедињу, али нисам хтео да делим улицу са политичарима, новим богаташима и њиховим бодигардовима. Радије у друштву супруге Нене уживам у цвећу, птицама, у голубарству, а ни мој Црвени крст, који обожавам, више није исти. Променио се кроз инфраструктуру, али и кроз људе.

Нек ми неко каже да сам комуњара…

Небројено пута Душан Ивковић се борио за „српску ствар“, али се никада није одрицао Југославије.
– Нису ми јасни људи који не желе да помену име некад велике, посебно спортски јаке државе, а сви су потекли из ње. Као грађанин Југославије, осим освојених спортских пехара и медаља, добијао сам и све могуће награде – октобарске, мајске, авнојске, али и орден Немањића, па сад неко да ми каже: „Види га овај комуњара!“ Е, то не дозвољавам.

У крају у ком сте одрасли имали сте екипу великих београдских шмекера?

– Волео бих једног дана да помогнем у писању књиге о многим легендама са Црвеног крста, да их људи, моја деца, не забораве.

Једног свакако неће, а то је наш велики глумац Драган Николић. Гага и ја смо у основној школи седели у истој клупи, касније смо дочекивали јутра у многим београдским кафанама. Обожавао је бокс, волео је Раднички, био је велики звездаш. Веома тешко ми је пао његов прерани одлазак на онај свет.

Дружио сам се и са Зораном Радмиловићем, Батом Живојиновићем…

Учествовали смо у многим несташлуцима, али друго је то време било. Нажалост, данас се живот претворио у један ријалити шоу.

И политика је део тог нашег лудила?

– Ми смо у једном доста чудном теснацу. Све око нас је политика, а не волим да причам о њој. Истина, одмах после парламентарних избора у Србији био сам на митингу – „Борба за глас“. Искључиво ме је интересовало да осетим емоције и видим како делује опозиција. Био сам на улици и 9. марта 1990. године…

Шта сте сада осетили, видели…?

– Задржаћу то за себе.

Вратите ме у 1973. годину!

Централно место у дому нашег госта заузима фотографија његовог рођеног брата Слободана Пиве Ивковића, који је преминуо 1995. г. Обојици су делили заједничке страсти кошарку и птице. Отуда и два препарирана голуба. На питање – да можете да се телепортујете, на коју годину бисте наместили времеплов машину, Дуда одговара као из топа:
– На 1973! Те године смо брат и ја освојили титулу првака државе са Радничким. Он у сениорској, ја у јуниорској конкуренцији. То је уједно и мој први трофеј у тренерској каријери.

Сматрате ли да је политика умешана и у кошарку?

– Увек је била. Из тог разлога ме, рецимо, никад нећете видети на месту председника Кошаркашког савеза.

Тежак је то посао, свестан сам да је спорт пао на најниже гране, али никад не бих могао да се додворавам министрима и политичкој елити. Председник савеза?

Не, хвала!

Од помоћи не бежим, радио сам то у оним најтежим тренуцима током НAТО бомбардовања на Југославију, радићу то и даље кад год ме неко позове за савет, али фотеља ме не занима.

Ипак, не можете да сакријете забринутост за будућност спорта који сте у огромној мери стварали и развијали?

– Јако сам забринут. Никада није била већа криза у односима између ФИБA и Евролиге. Тренутно присуствујемо рату – ко ће да баци шапу на европску кошарку.

За то време, наш континент Aмериканцима дође као нека провинција из које експлоатишу кошаркаше.

Све се свело на питање бизниса и власти. У време док су се питали наши кошаркашки умови попут Борислава Станковића и Радомира Шапера, бавили смо се квалитетом игре европске кошарке. Ово данас мора да брине све редом – тренере, играче и навијаче.

Мој рођак Тесла

Мало је познато да је Душану Ивковићу рођак славни научник Никола Тесла.

– Моја бака Олга Мандић и Ђука, мајка Николе Тесле, јесу сестре. Јако сам поносан на своје породично стабло, али ми је помало непријатно да причам о томе, рећи ће неко да својатам такву личност.

Тесла је умро на Божић 1943. године, а ја сам рођен у октобру. Не могу да вам опишем колико ми је било непријатно када су ме недавно неки људи звали с питањем:

„Шта породица мисли, да ли сте за то да се урна са Теслиним пепелом из музеја у Београду пренесе у Храм Светог Саве?“

Слава нас је одржала!

Колико год важну утакмицу током богате каријере имао Душан Ивковић на Ђурђевдан, крсна слава је морала да буде обележена у духу српске традиције.

– Неретко бих са утакмице на славу, коју сам наследио од оца, довео читав кошаркашки тим. Грчки, руски, турски, у зависности од тога где сам радио. Ипак, најдраже славе су ми биле на Црвеном крсту. То се знало – првог дана се окупљала ужа породица. Други дан су долазиле мамине другарице, док је трећи дан био резервисан за моје и Пивине другове.

У трособном стану са трпезаријским столом на расклапање, људи би чекали да једни заврше са ручком како би други сели. Одувек сам желео да једног дана имам велику кућу како гости не би морали да устају од стола, већ да сви можемо да будемо на окупу првог дана славе.

У најтежим тренуцима српски народ су славе одржале. И није тачно да су икада биле забрањене. Истина је да нису биле пожељне, али мој отац је одувек госте дочекивао на свечан начин у црном штрафтастом оделу. Зато ми данас није јасно када неко на славу оде у џинсу. Није примерено, ипак је то свети дан.