Десетине хиљада људи су због њега долазили на стадион, да виде његове дриблинге, голове. Истинска звезда светског фудбала. Једини српски играч који је добио признање за најбољег играча СП-а, друга звездина звезда. Један једини и непоновљиви Драгослав Шекуларац Шеки.

Рођен у Штипу, 8. новембра 1937. Каријеру је започео у Црвеној Зведи за коју је дебитовао са непуних 17 година, 6. марта 1955. и до 5. јуна 1966. одиграо 375 утакмица и постигао 119 голова. У дресу београдских црвено-белих пет пута је освајао државно првенство (1956, 1957, 1959, 1960. и 1964. године), освојио је и два Купа СФРЈ (1958,1959. године). За репрезентацију СФР Југославије је играо на 41 мечу и постигао је 6 голова.

На првој провери за пријем у пионире Црвене звезде, у јесен 1951, није прошао. Оцењивачи рекли да је ’жгољав’. Међутим, само неколико дана касније, добио је нову прилику да се прикључи звездиној деци. Позвао га је њихов учитељ Димитрије Милојевић, чувени чика Митке, познат тада као ловац на фудбалске таленте. “Није ме питао да ли хоћу, него ми је просто заповедио: ’Мали, дођи сутра у Звезду’.” Никада му није недостајало нарцисоидности али је схватио да има једну ману. Схватио је да се служи искључиво десном ногом, а да ти велики и славни Звездини фудбалери готово подједнако користе и леву и десну ногу. Ту његову слабост је,уочио чика Митке. Наложио је младом Шекуларцу да лопту удара искључиво левом ногом, сто пута, хиљаду пута, милион пута. “Онај ко се служи само једном ногом, никада неће постати велики фудбалер’, рекао му је чика Митке, с подигнутим прстом.Деценију касније, европска штампа је објавила да су тројица најбољих левоногих фудбалера у светском фудбалу Ференц Пушкаш, Омар Сивори и Драгослав Шекуларац.

Од почетка своје каријере одушевљавао је публику својим мајсторијама, слао је противничке играче по “бурек и јогурт”, постизао ефектне голове, био права окосница тима. Његови дриблинзи су легендарни, знао је да толико излуди своје чуваре да нису знали где се налазе. У тандему са Бором Костићем чинио је праву напаст. Легендарном Бори је наместио прегршт голова и често му је у шали говорио “Боро, дрво јаворово, више од половине твојих голова су моје дело“.

Биланс против вечитог ривала је више него повољан: осам победа, три нерешене и три пораза. Црно-бели су га увек посебно инспирисали, а додатни мотив за добру игру биле су му трибине пуне бучних навијача оба тима, што је била уобичајена слика. Пред један меч велики Велибор Васовић рекао му је да највише размишљају како њега да зауставе.

“Он је диригент који је у стању да покрене цео тим или да га препороди. Уз њега, други играчи дају више. Он игра без треме, његови потези су непредвидиви, а пасови врло тачни и благовремени.” (Лајош Бароти, тадашњи селектор Мађарске)

„ШЕКУЛАРАЦ је један од ретких европских фудбалера који би могао да игра за репрезентацију Бразила. Питао сам га једном да ли су му корени случајно бразилски. Био је један од најбрже мислећих фудбалера.“ (Пеле)

На СП-у 1964. године у Чилеу је дозивео невероватну почаст. Играчи Уругваја су после пораза од насег тима направили шпалир да поздраве најбољег, да поздраве Драгослава Шекуларца.

У то време свемоћни газда Фијата и торинских црно-белих Ањели зелео је да га доведе у стару даму пошто пото. Међутим, комунисти на челу са Ранковићем и Крцуном, размишљали су другачије. Требало је задржати Шекија да забавља широке народне масе. Јувентус је тада нудио рекордну суму новца али комунистички врх је остао при свом. Јувентус је довео Омара Сиворија који је после добио признање за најбољег играча света, оно признање које би готово сигурно било уручено Шекију да је прешао у Јувентус.

А онда несрећни Чаир и суспензија. Меч с Радничким текао је лоше по Црвену Звезду. Домаћини су повели са 3:0, Тумбас искључи Војкана Мелића, због тога што је узвратио ударац Димоском. “Дриблингом се пробијем пред голмана и чујем пиштаљку. Тумбас зауставио мој налет, свирајући прекршај за Звезду. Осетим некакву врућину у слепоочницама и окренем се према арбитру. А он, као да је желео да ме додатно разјари, каже: „Шта је, Шекуларац? Овде ја одлучујем. Мислиш да можеш све…“ Онда сам ударио! Кроз главу ми је пролетело да не ударам Тумбаса, него неправду.” Казна од годину и по без права играња и одлазак у војску и велики корак у назад у каријери од ког се никада није опоравио.

Касније је наступао још за немачки Карлсруе, Индепенде Санта Фе, Милионариос, ОФК Београд, ФЦ Америца Кали, ФЦ Парис али никада није повратио стари сјај. Као тренер водио је млађе узрасте у Црвеној звезди, потом водио нижеразредни Младеновац, а затим је радио у Аустралији и Гватемали. Као шеф стручног штаба, са Црвеном Звездом је освојио „дуплу круну” (1990), с тимом који је био претеча оног, који ће годину дана касније постати првак Европе и света. Тада је сам себе отерао из Црвене Звезде. На мечу против Келна је ударио редара и добио суспензију од 8 мечеве без права вођења екипе у 8 међународних утакмица. Заменио га је Љупко Петровић, а остало је историја.Шекуларац је био тренер и Клуба Америке (Мексико), корејског Бусана, Обилића (1998-2000), и напослетку, 2006. године, водио је Српске беле орлове из Торонта.

Они коју су имали прилике да га гледају никада га неће заборавити, а млађи ће још дуго година слушати о његовим мајсторијама. Легендо хвала ти за све.

Извор: Илија Вуксановић

Ознаке: Илија Вуксановић, легенда, Србија, фудбал, Црвена Звезда, Шекуларац