Прочитај ми чланакНа друштвеним мрежама и у коментарима испод текстова на порталима распламсала се битка већа него она на Стадиону Светог Николе: Да ли је Дејан Савићевић гласао против "нас" који смо били "његови"? Шта нам данас значи Дејо? Да ли се огрешио о Србију или Србија о њега? Да ли га је издала Звезда или је он издао њу? Како је могуће да није постао "шеста Звездина звезда"?
Памтим то као да је било данас, мада ме интернет убеђује да је прошло више од десет година. Било је предвече, неки топао септембарски дан, када су почеле да стижу поруке и позиви. „Јеси ли чуо шта је било“, редом, „Дејо је имао удес, не зна се хоће ли остати жив“, јављали су се сви тоном којим ти јаве да ти је умро неко близак. Тада сам, док је читава заједничка држава, а онај њен мањи део посебно, стрепела због исхода саобраћајке – Дејо се својом „јамахом“ закуцао у неки „голф четворку“ у улици поред Црногорског народног позоришта у Подгорици – можда сам тек тада схватио колико је велики Дејан Савићевић.
Не фудбалски, него људски. Херој детињства и национално благо.
Што се „само“ фудбала тиче – а када се ишта тиче „само“ фудбала? – моја прва сећања сежу до прве утакмице са Келном; знам где сам је гледао и знам како је изгледало када их је Савићевић потопио са два гола, реванша се, наравно, не сећам; крхко је знање и велика разлика између петогодишњака и шестогодишњака, пошто немам ни у најудаљенијем делу мозга никакву меморију о оној чувеној утакмици на „Маракани“ окованој маглом, пред 100.000 људи, минимум.
О, тек ћу после сазнати колико је само жртава принео Силвио Берлускони те ноћи да падне толико густа копрена која би анулирала гол Дејана Савићевића, у том тренутку момка који враћа дуг домовини, са аусвајсом за излазак из касарне ЈНА до поноћи, који усисава Миланове суперстарове као у црну рупу и угурава ту лопту иза Галија иако је нико није видео. Сутрадан, наравно, све је било како не ваља, гол Пиксија за продужетке и промашај Деја са пенала; но на тој утакмици „Консиљере“ се морао заљубити у момка који је потекао са подгоричких улица и стадиона мале Младости, у то доба још под именом ОФК Титоград.
Касније ће доћи и Мундијал у Италији и промашај са петерца против Аргентине, који је могао, кажу неки, да сачува СФРЈ, па Дејова одисеја у Милану и „Па гдје је тај Масаро“ Дуга Ђурковића, гол у Атини, лоб над лобовима у финалу Лиге шампиона са фаворизованом Барселоном; после ће доћи и краткотрајни повратак у Звезду, и још краткотрајнији селекторски мандат са Гурбаном Гурбановим на стадиону Под Горицом, и „Попуши га мало, Пургеру“ на загребачкој улици, и цепање Србије и Црне Горе на још ситније атоме, када ће Дејо стати уз Мила Ђукановића и многи ће се осетити изданим у Београду; једине константе биле су тај митски примицач, због којег је тражио измену на последњем „вечитом дербију“ који је одиграо, оном финалу купа, и то да је Савићевић изазивао пажњу и „контроверзе“, ма шта то значило.
Тако је било и ових дана, када је у Будимпешти, на конгресу УЕФА, примљено Косово. Такозвани Фудбалски савез такозване државе (која је, авај, све мање такозвана у светским оквирима) предводи Фадиљ Вокри, бивши играч Партизана, али ни то ни како је екипи која је у Бриселу славила са 5:0 могло да се догоди да у реваншу у Мађарској изгуби 12:0, није изазвало толико пажње као једно просто питање: Кога је подржао Дејо?
На проклетим друштвеним мрежама и још проклетијим коментарима испод текстова на порталима одмах се распламсала битка већа него она на Стадиону Светог Николе, једног давног маја: Да ли је Дејан Савићевић издао Србију, да ли је постао толики Црногорац да би признао Косово и гласао против „нас“ који смо некада, а ваљда и даље били „његови“, и све томе слично…
Шта нам данас значи Дејо, председник Фудбалског савеза Црне Горе? Да ли се он огрешио о Србију или Србија о њега? Да ли га је издала Звезда или је он издао њу? Како је могуће да није постао „шеста Звездина звезда“? Где је Дејо данас највећи, а где најмањи – у Милану, Подгорици или Београду?
„Дејана је лако нападати ако се бавите емоцијама, а не дјелима. Поготово ако сте неинформисани. А углавном јесмо. Дејан се одлучио да му је милија поткошуља од кошуље, Црна Гора од Србије. Не ваља. Дејан је једини бранио Србију и то статутом УЕФА. Бранио своје од својих. Не ваља. Капитен фудбалске репрезентације Црне Горе је са Косова. Не ваља. Дејан издао саопштење поводом пријема Косова у европску кућу фудбала, не ваља“, почиње за Недељник причу Владо Перовић, новинар ТВ 777 из Подгорице и један од најпознатијих спортских новинара у Црној Гори. „Идемо даље. Дејо промашио зицер против Аргентине, никако не ваља, појавио се на тој утакмици необријан и тужан, љут на Осима, ау, срам га било. Дејан прихватио да буде селектор када нико није. Не ваља. Смјести нам Гурбан Гурбанов два у Подгорици. Не ваља, Дејо, веле, намјестио. Дејан је увијек у центру пажње. И када говори о Звезди, која му никад није признала оно што је народ дозивао, статус шесте Звездине звезде, када је бесједио о Џаји и Терзи, Цвелету, када говори о Милану, када дочекује Блатера, Платинија, биће опет ових дана када дочека и Инфантина. Када подржи Фига, када брани Миху од Силвија. Од њега ћете увијек добити мишљење, ма колико вам се не свидјело. Дејана је лако нападати јер се он бави одлукама, никад лаким. Он сјече, пресјече, тешко се враћа уназад. Његове ране дуже боле, теже се лижу, слабо зарастају. Дејан је тврд и тврдоглав. Дејану се мјери свака ријеч. Дејан своје емоције најлакше искаже псовком и кад крене пјесма. Чик, чик, чик погоди. То се тек не опрашта. Као и искреност да воли увече до кафане да сврати. Па то не ради нико од нас…“
Александар Глигорић, новинар Моззарт Спорта, примећује да је обичај у Србији да се суштински проблем прекрије таблоидном зврчком за широке народне масе. Тако је и гласање о пријему Косова у УЕФА пропраћено чаршијском полемиком „За кога је гласао Дејо?“.
„Да ли је стварно од пресудног значаја у целој причи за кога је гласао председник другог савеза? Да подсетим, гласало је још 56 националних савеза. Дошао је или ће ускоро званично доћи дан када ће Косово играти фудбал, свидело се то нама или не. Исто то Косово је држава Србија у последњих десет година признала на много озбиљније начине него што је то случај са пријемом у УЕФА. Признали су га и неки Срби на Космету. Дејо је марка која продаје новине и сакупља кликове, па је најлакше било сакрити немоћ причом о томе како је гласао један од 56 савеза. Тако су и читаоци на Моззарт Спорту у први мах наоштрили тастатуре да му очитају лекцију о ‘два ока у глави’ јер су им у јавности сервиране информације са ко зна каквих албанских сајтова. Као и она интернет легенда о Албанцу што је рушио крст са православне цркве па је умро у најгорим мукама коју сте раскринкали у Митбастерсима“, прича Глигорић.
Име Дејана Савићевића, додаје он, и даље привлачи пажњу. У земљи у којој људи и даље више воле клубове него национални тим, клупску легенду као што је Савићевић многи доживљавају као својег.
„Многе је омађијао за време играчких дана и није могуће да игноришете било шта у вези са њим. Није досадан лик, не прича често, не служи се фразама и, за разлику од великог дела своје генерације, није упрљао име финансијским малверзацијама које имају везе са клубовима и репрезентацијом. Када прича о Звезди и српском фудбалу, прича без било каквог личног интереса, што у данашње време није честа појава. Његове речи и поступци морају да изазову реакцију и зато је био у средишту проблема са којим нема везе“, каже новинар Моззарт Спорта.
И Јован Терзић, новинар Монда, каже да ће Дејан Савићевић за многе Србе заувек остати „наш“.
„Што због магије у ногама и своје харизме, што због увек директних и изјава без длаке на језику, а посебно оне чувене у Загребу, која ма колико била вулгарна, представља тачно оно што би већина рекла у истој ситуацији, када би смела. Као народ који обожава фудбал и који је склон да фудбалере, често и без покрића, диже у небеса, тешко да ћемо се икада одрећи једног од највећих уметника са лоптом. Посебно не навијачи Црвене звезде“, каже Терзић.
Терзић цени да је цела полемика о томе како је Дејо Савићевић гласао настала искључиво због политичке позадине приче, а интересантно је да је вест дошла из албанских медија.
„Без обзира на то што би такву информацију требало узети са огромном резервом, јер је гласање било тајно, многи су једва дочекали да га нападну и ‘оцрне’, али чини ми се да је то више обојено ‘реповима прошлости’ – клупском припадношћу и замерањем Савићевићу што је отворено био за отцепљење Црне Горе – него што неко заиста мисли да је Савићевић у овом случају издао Србију. Да је тема био Гибралтар, мало ко би овде обраћао пажњу на глас ФС Црне Горе.“
Да ли је, онда, највећи проблем Дејана Савићевића што је свачији, јер је наш? О томе прича Владо Перовић, из црногорског угла.
„Дејо је ту, није недодирљив, купује хамбургер у пола три, сједи у башти локала који није елитни, пије кафу и сок са оним истим људима који су били уз њега и прије двадесет, тридесет година. Вјерује само њима. Могао је бити у Милану, ускочити на неку директорску функцију, правити Силвију друштво на бунга-банга журкама. Није. Дејан је међу нама, онда имамо и аусвајс да га лакше окаљамо и опљунемо“, каже новинар ТВ 777. „Дејан је и бастион српства због вербалне комуникације са НН Пургером, због загрљаја са Робијем уз канцону, ‘Није мала, није мала, трипут ратовала’, али и доајен црногорске идеје.“
Владо Перовић подсећа на изјаву коју је Дејан извукао из себе док је живео и радио у Бечу, од 1999. до 2001, када је, примећује Владо, „трчао у другој брзини у зеленом дресу Рапида“. Тада је рекао: „Ја сам Црногорац, био и остао и умријећу тако, зато што сам Црногорац. Треба бити Црногорац, али нормални Црногорац. То је у задње вријеме постало модерно, ко је Србин, ко је Црногорац, ко је Хрват, то је трагедија наша.“
Дејана су, каже Владо, „нападали да је политичарио, да се окренуо против Србије која му је отворила врата горњег дома европског фудбала, да се окренуо против три прста и Бога и отаџбине, заборављајући да је човјек једино чист када је свој на своме“.
„Да ли комаду ђедовине или стању ума, некако је небитно.“
Ни у Подгорици није увек све потаман Деју, а ни Подгорица није увек потаман са Дејом. Има и оних који желе да му виде леђа, да га смене са позиције првог човека Савеза.
„Сваки следећи ‘народни’ кандидат за предсједника Фудбалског савеза никако да схвати како за ривала има, редом, легенду, човјека који је претрчао баварску одбрану, слао код кројача фудбалере Манчестер јунајтеда, по мрежицу, након силних пробацивања кроз ноге. Ваљда довољно. ‘Геније’, човјек који је постигао један од најљепших голова у историји фудбалске игре. Један од најбољих дриблера свијета, умјетник са лоптом који је увијек гледао испред себе, који је увијек ишао на играча, поштујући правила игре. Па ко кога надмудри. Умјетник којем је управо тунел, пробачена лопта кроз ноге, био инспирација. Оставштина за наредна покољења. Можете да ускочите у сваки хаустор у Милану, испрепадате путника намјерника и кажете: Дејан Савићевић. Све вам је опроштено. Уз осмијех“, наводи Владо Перовић.
Сада је већ ноторна чињеница да је онај непотребни џумбус са проглашавањем читаве генерације из Барија за „шесту Звездину звезду“ био начин да се и тадашњи председник Владан Лукић угура у друштво бесмртних. Мимо кафанских прича да ли су за Звезду више урадили Пикси или Дејо – одговор је да су урадили много, обојица, и нема потребе суочавати их – остаје жал што Геније није добио и ту титулу.
Јован Терзић не сматра да се Црвена звезда огрешила о Савићевића и генерално нема позитиван став о традицији.
„Знам да он жали због тога што није проглашен ‘шестом Звездином звездом’, међутим, уз све поштовање његовог квалитета, одиграо је мање од 100 утакмица за клуб и то није довољно да би понео тако велико признање. Може се дискутовати о томе да ли је Драган Стојковић заслужио, али њему у прилог иде чињеница да је квалитетом и популарношћу када је био у Звезди одскакао од саиграча, док су уз раме Савићевићу били Просинечки, Панчев, Југовић, Стојановић… Одлука да цела та генерација буде проглашена ‘шестом Звездином звездом’ је најправеднија, пошто показује да је колектив битнији од појединачног квалитета. Генерално, идеја ‘Звездине звезде’ ми се не допада, јер ставља појединца испред клуба. А имамо примере у којима се испоставило да је појединцима лични интерес био испред клупског. Мислим да је то и разлог што се Савићевић није дуже задржао по повратку у Звезду 1999. године. Познато је да није све штимало како треба на линији председник Џајић – тренер Остојић – звезда тима Савићевић“, говори Терзић.
С друге стране, Александар Глигорић каже да би на традицији „Звездиних звезда“ тиму са новоименованог Стадиона „Рајко Митић“ позавидели и много већи клубови.
„Када је кренуо спортски и финансијски слом, изгубила се и традиција, васпитање и поштовање клупских и људских вредности. Према Савићевићу је направљена неправда када није изабран за ‘шесту Звездину звезду’. У Загребу нам је Просинечки све објаснио у једној реченици: ‘Само је један већи – Дејо.’ Компетентније и веродостојније од тога не може. Али за време председничког мандата Владана Лукића и његових трагичних саветника губитничког менталитета, одлучено је да се прекраја историја и да се у исти ранг ставе Дејан Савићевић и Маза Василијевић?! Звезда је тада била тежак болесник са веома лошим руководством и одлука је прошла. Али и шест година после тог неуспешног брисања историје, на сам помен ‘шесте Звездине звезде’ људима прво на ум падне име Дејана Савићевића. И то је немогуће забранити или избрисати“, наводи Глигорић, уз оцену да се Звезда огрешила о Деја, али он о њу није.
„За мене је један од највећих потеза у периоду после санкција био повратак Савићевића у Звезду 1999. године. Да мало освежимо меморију. Дошао је ас из Милана који је тада имао 33 године. Дакле, ни близу ових који се с 36 година враћају када више немају где. А он је тада могао у озбиљне клубове. Цвеле је то касније потврдио. Од тада до данас је највеће име које се вратило у Црвену звезду и подсетник Видићу, Станковићу, Пантелићу и свима осталима да је на крају пресудна само жеља. Савићевић тада није дошао као Дивац у кошарци за астрономски уговор. Вратио се јер је желео. И то вреди као онај гол у Минхену. Због свега, заслужује да у Београду – макар црвено-белом делу – буде признатији него у Подгорици или Милану. А опет, највећи углед има у Милану. Недавно се пола свлачионице ‘росонера’ поломило да направи селфи са ‘Ил Гениом’ и потом окачи на неку друштвену мрежу.“
На Милано се враћа и Владо Перовић.
„Начин на који се Дејан Савићевић насмије када му поменете љубав исказану од Силвија Берлусконија, односно, грч на лицу када се дохватите Фабија Капела, довољно говори о снази контраста његовог карактера и темперамента. Он је радо носио на леђима, једног, двојицу, тројицу. Он је одстрањивао ривале том десном руком, у трку, чврстим одмјеравањем квалитета опреме. Тај дио му никад није сметао. Дејо је некако увијек волио да зна гдје су му ривали. Није се то много мијењало. Дејан је градско дијете, дијете улице, дијете које су васпитавали родитељи, али и саиграчи на бетонским теренима широм Подгорице. Научен. Има један мали, игра за Технохемију, талентовани, интелигентни, дрски, шмекер. Шеретског осмијеха. Продаје своје најбоље дриблинге на сваком ћошку, не марећи за сјутра, гони га инстинкт и аплауз. Познат свима, али само свој“, скицира психолошки профил легендарног фудбалера ведета ТВ 777.
„Оно што је Дејан успио да уради за свој живот и људе око себе је непроцјењиво. Када је Силвија погледао у очи и мунуо му цифру коју овај није могао да одбије, фасциниран количином храбрости голобрадог београдског подстанара, рјешио је егзистенцију. Дејан тај новац још није потрошио, а не троши ни мој. Набубрелим ковертама је на годишњем нивоу захваљивао комшијама, пријатељима, упирао и ногама и рукама за оне који су му отварали видике. На том путу остао је без ментора, Бата Булатовића, човјека који му је појаснио живот фудбалера и гдје може да заболи живот послије фудбала. А Дејан је од живота само тражио да га не заболи тамо гдје је најтањи сваки родитељ. Вратио се у Подгорицу да би био уз дјецу. И успио је. Ко зна Владимира, најфинијег од свих фудбалера које сте упознали, у складу са могућностима, не би за Дејана лошу ријеч проговорио. Овако, његова одлука да буде међу нама, обичним смртницима, кошта га кулоарских прича, нагађања, а већина лако ускочи у улогу сеоског Шерлока Холмса. Поготово када је неко такав, у нормалним околностима недодирљив, око нас“, поручује Перовић.
Да не буде да је Дејо безгрешан, саговорнике сам питао и који је највећи кикс у каријери Генија.
„Највише му замерам селекторски мандат. Не због резултата већ због саме одлуке да исправља криве Дрине. Нити је икада имао озбиљну намеру да се бави тим послом, нити су играчи таквог профила постајали врхунски тренери. Волео бих да Зидан или Пикси буду изузеци који потврђују правило. Попут Деја, сви остали суперстарови су неславно завршили. Хаџи, Марадона, Гулит, Стоичков, Ван Бастен… Бекови, штопери, задњи везни… они постају тренери. Мајстори, не“, оцењује Александар Глигорић.
И Јован Терзић каже да Савићевића цени искључиво по ономе што је радио у играчким данима.
„Све после тога је ишло у неком другом, мени несимпатичном, смеру. Ако је желео да се окуша у тренерском послу, морао је то да уради на другачији начин, а не седањем на клупу националног тима. Уместо да је ‘пекао занат’ у омладинском погону Милана, а сигурно је да би му Силвио Берлускони то омогућио уз најбоље услове, Савићевић се упустио у рад са Иваном Ћурковићем и тада већ времешним Вујадином Бошковом. Сви знамо на шта је то личило и како се завршило… После тога се одлучио за повратак у Црну Гору, очигледно вођен одређеним политичким причама и идејама“, наводи новинар Монда.
А Србија? Док је на челу црногорског савеза и даље Савићевић, код нас се за ту функцију увелико спрема Славиша Кокеза. Кога би моје колеге из спортске редакције више волеле на месту председника ФСС?
„На том месту потребнија је особа која се разуме у маркетинг и економију него познато фудбалско име. Ипак, радије бих видео Дејана Савићевића, јер он има бар једно од та два“, каже Јован Терзић, док је Александар Глигорић још изричитији:
„Наравно, Савићевић. Да нема мешања политике у фудбал, не би могли да се помињу у истој реченици. Сви у фудбалској Европи знају ко је Дејан Савићевић, нико не зна ко је Славиша Кокеза. Сви у Србији имају овај или онај осећај за Деја. За Кокезу су чули прекјуче, јер је тако морало да буде.“
И, на крају, Владо Перовић:
„Не треба Деју нико да га брани. Свако ради оно што мисли и за то одговара. А Дејо је за Црну Гору и Србију урадио довољно.“
