Pročitaj mi članak
Најбољи српски, пардон, светски тенисер, Новак Ђоковић је у интервјуу за британски “Спектатор” испричао да је у животу имао две животне прекретнице, а једна је било бомбардовање Београда 1999. године када је сво своје слободно време искористио како би тренирао спорт за који је, како каже, веровао да има таленат. И није се преварио.
(Ало,фото: Ројтерс)
Осим овог искуства које је било трауматично за све нас који смо тада били у Србији, за Новака Ђоковића постоји још један догађај у животу који је од њега направио човека какав је данас, а то је његов одлазак у Немачку на тениску академију док је још био дете.
– Постоје две кључне прекретнице у мом животу које су ме начиниле особом која сам данас. То су догађаји који су ме, верујем, начинили јачим и издефинисали мој карактер. Први се догодио док сам имао 12 година када сам отишао за Немачку да играм тенис. Тада је ситуација у Србији била јако тешка: ембарго, сиромаштво и немаштина. У таквим условима развитак детета у било ком спорту, посебно у тенису, било је немогуће. Тако да сам ја у тако младим годинама био приморан да се одвојим од породице како бих играо тенис.
Преко ноћи, морао сам да се научим да не зависим од својих родитеља и практично самостално живим. Био сам јако млад, али су ме оклоности научиле да живим тај нови живот далеко од своје породице. Ово је био један од великих прекретница у мом животу која ме је касније дефинисала и као човека и као спортисту – испричао је Новак за интервју на енглеском језику, али га је радила српска новинарка у Монте Крлу, где Ноле живи са својом девојком Јеленом Ристић.
Други кључни догађај за њега је НАТО бомбардовање Србије.
– Та два и по месеца током којих су ме сирене буиле у три ујутро и константно сам био у неизвесности о томе шта носи сутра. Због тог искуства, научио сам да се суочим и превазиђем страх још као јако млад. Када сте окружени људима који страхују за свој живот, страх од губитка у тенису и не делује тако велики – открио је Новак тајну свог оптимистичног погледа на живот која му је донела успех у каријери.
– 22. Маја 1999. године сам славио 12. рођендан. Не волим да се сећам овога, али је то једно од мојих најачих сећања. У тениском клубу “Партизан” сви су ми певали рођенданску песмицу док су изнад Београда надлетали авиони и бацали бомбе. Тада можда још нисам могао у потпуности да схватим шта се дешава, али сам научио да се концентришем да не слушам сирене него на лепе ствари. Фокусирао сам се само на то да сада имам много слободног времена да играм тенис, на таленат за који сам веровао да имам како бих једног дана био првак и освојио Вимблдон. Та одлучност је била кључна у мом развоју као професионалног спортисте – испричао је Новак новинараки Ксенија Павловић којој, иако је рекла како тенисер из њене родне земље, нико не може замерити на субјективности у тексту јер апсолутно нема те особе која може да порекне Новакове успехе, као ни бројна хуманитарна дела о којима је разговарала са најбољим српским спортистом свих времена.
Ђоковић је испричао да се са четири године заљубио у тенис и да је веома захвалан што је добио прилику да ради у животу оно што обожава и у томе је веома успешан.
Највећи ментор – Јелена Генчић
Новак није могао да прича о себи и свом успеху као спортисте, а да не спомене недавно преминулу тенисерку Јелену Генчић.
– Један од мојих највећих ментора у животу и мој први тениски тренер била је Јелена Генчић. Сећам се да ми је док сам још био дете читала поезију и да смо слушали класичну музику у њеној дневној соби препуној пехара. Тада сам сањао да их и ја једног дана освајам. Ми смо слушали Бетовена и Моцарта и радили визуелене вежбе. Њена филозофија је била да ће те вежбе отворити моју креативност и помоћи да верујем у своје снове. Веровала је да ћу тако јасније видети слику себе како освајам Вимблдон и постајем најбољи тенисер на свету. Један од најемоционалнијих тренутака у мом животу је био када сам донео Вимблдонски трофеј у Јеленину кућу међу све оне трофеје којима сам се дивио док сам био дете – испричао је Новак.
Срећан што има Јелену
Затим је, за све оне који то већ не знају, испричано и то како је тада овог тенисера дочекало 100.000 људу на улицама Београда и како јесте остварио свој циљ, али то не значи да је престао да сања. Свој успех искористио је за помоћ многима, како у Србији тако и ван ње. О његовим хуманитарним акцијама, познаствима са бројним светски познатим личностима са којима је ступио у контакт и са којима, такође, помаже онима којима је помоћ потребна. Наравно, осврнуо се и на своју везу са Јеленом Ристић.
– Јелена је велика подршка у свему што радим. Много ми значи што имам тако дивну жену у свом животу. То разумевање и љубав коју делимо нам помаже да заједно корачамо кроз живот и пређемо све препреке. Сва важна питања решавамо заједно, а то чини живот много лакшим – похвалио се Новак који и даље важи за човека који стоји чврсто на земљи и не види себе као некога ко је изнад осталих јер је успешан.
– Желим да будем отворен и искрен према свима једнако. Потребно је јако мало да би били љубазни – рекао је наш најбољи тенисер.
