Pročitaj mi članak
(Новости)
Зоран Мирковић и Роберт Јарни актери незаборавног „дуела“ од пре 14 година на Максимиру причају за “Новости”.
Милион детаља обележило је квалификационе мечеве Југославије и Хрватске из августа и октобра 1999. године који су трасирали пут Вујадину Бошкову и његовим „плавима“ на ЕП у Белгију и Холандију.
Ипак, четири детаља се најчешће препричавају: нестанак струје на „Маракани“ (0:0) 18. августа и нови реми на „Максимиру“ (2:2) 9. октобра исте године, као и чувена „није за штампу“ изјава Дејана Савићевића на улицама Загреба намењена неком пролазнику „пургеру“, као и још чувенији црвени картон и „старт“ Зорана Мирковића на међуножје Роберта Јарнија у 43. минуту меча после којег су „коцкасти“ остали у сузама.
Времена су се донекле променила. Игра се другачији фудбал, али је изгледа атмосфера пред нови квалификациони дуел Србије и Хрватске, сада на путу ка Мундијалу у Бразилу, скоро непромењена. Сева Савом и узводно и низводно…
Зоран Мирковић и Роберт Јарни, два велика фудбалера, присетили су се за „Новости“ старих добрих времена, али и бацили поглед на 22. март и нови (х)историјски дуел на „Максимиру“.
Ћиро Блажевић и данас се добро сећа 18. августа 1999. године, када је на мечу Југославија-Хрватска почетком другог полувремена нестала струја, а прекид трајао пуна 43 минута.
– Сине, то је лепота живљења и фудбала. Сваки домаћи играч је загрлио по једног мог и испратио га на сигурно, у тунел.
А у том тунелу, чуо се у једном тренутку, у мрклом мраку, само Славиша Јокановић који је тишину разбио узвиком: „Ајмо, сад, удри…“ Домаћи су се смејали, Хрвати баш и нису имали смисла за хумор.
– Па није могуће да је 70 одсто текстова у најави ове утакмице посвећено мени и Јарнију – била је прва реакција „а ла Мирковић“ на позив из „Новости“.
Ништа бољи ехо није дошао ни из Сплита. Пре тренинга јуниора Хајдука добили смо Роберта Јарија:
– Е ако ће мене и Бату фудбалска историја и јавност да памте само по томе, џабе нам се што смо одиграли у Хајдуку, Партизану, Јувентусу, Аталанти, Реал Мадриду и Фенербахчеу.
У реду, можемо ми прво и о утакмици у петак. Турски судија Чакир ће у 18 часова, одмах после химни, да означи почетак нове утакмице која ће бити смештена у фасциклу на којој пише: „Бити или не бити“!
– На папиру, ми смо фаворити. Али није ли тако било и 1999. године, па се добро зна како смо прошли. Мене лично не прогања тај двомеч са Југославијом, јер сам се фудбала наиграо и пре и после тога – искрен је Јарни.
Зоран Мирковић слично размишља. Али само у овом делу приче за новине. Видећете касније и зашто…
– Неке ствари не могу да се промене. Ту мислим на навијачку тензију. Ако неко мисли да ће нама тамо да аплаудирају, вара се. Како нама буде у Загребу, тако ће и њима бити у Београду. Осим тога, било би боље да се прича о фудбалу, а мање о стварима око терена. Видим да се селектор Михајловић веома добро носи са неким стварима које много више занимају обичан свет – каже Бата Мирковић.
„Тренер свих тренера“ Мирослав Ћиро Блажевић би сигурно и свом стилу прокоментарисао све наведено реченицом из култног југословенског филма „Не окрећи се, сине“, али неке ствари никада не избледе.
Хтели, не хтели, ми се враћамо у 43. минут утакмице која је одиграна пре скоро 14 година. И коју је са клупе једва преживео и легендарни Ћиро.
Дакле, момци, шта је ко урадио и шта је ко коме рекао?
– Бата је имао чисту лопту у ногама, некако му је побегла, а ја сам је узео и кренуо ка голу. Шпанац свира фаул, ја се окрећем и питам, између осталог, Бату: „Како те није срамота“ – мота филм Јарни.
И Мирковић у својој архиви има дубоко урезано сећање на детаљ који умало да обележи две блиставе каријере.
– Ја са Јарнијем немам никакав проблем. Мало је фалило да се недавно у Немачкој нађемо у истом тиму Јувентуса на ревијалном турниру у Дрездену. Отказан је, па се нисмо видели. Можда би се тада Јарни сетио шта је заиста рекао.
Све док то јавно некада не изговори поново, боље да о томе ћути. Ја знам шта је било тада, али знам шта је било и у тунелу „Маракане“ 14. августа исте године, када је нестала струја. Свако од нас, домаћих, загрлио је по једног Хрвата и испратио га на сигурно, до тунела – сећа се Мирковић.
Филм „Не окрећи се, сине“ траје 112 минута и редитељ Бранко Бауер је у њега сместио нешто што је постало скоро па антологија југословенске кинематографије и сведочанство једног времена. У петак, у 90 минута утакмице Хрватска – Србија сместиће се, без сумње, једно ново поглавље о којем ће се причати бар до прве следеће прилике и дуела истих селекција у Београду, 6. септембра ове године.
ТРЕНЕРИ, ПРЕДСЕДНИЦИ, МЕНАЏЕРИ
Летимичан поглед на саставе са утакмица Југославије и Хрватске из 1999. године открива да већина тадашњих актера данас на месту председника савеза, селектора, тренера или менаџера (Шукер, Штимац, Јарни, Асановић, Михајловић, Савићевић, Милошевић, Мијатовић, Ђукић, Стојковић…).
– Недавно сам добио А лиценцу, идем даље и желим статус професионалног тренера. Занима ме тај позив – открива Зоран Мирковић да ће и он ускоро међу људе који и даље живе за фудбал и од фудбала.
