Један од најпознатијих угледних магазина на свету, амерички ”Роллинг Стоне”, направио је сјајну причу о некадашњој кошаркашкој репрезентацији Југоиславије.

– Док су се Леброн и Коби борили за надмоћ, изненада је лице НБA могло себи да приушти широк осмех, појавио се танушни 28-годишњак имена Стефен Кари, чији изглед доброг дечка из комшилука скрива спосбност да поплавом шутева иза линије за три поена исполива унесрећене противнике. Aмеричка игра се променила, а Каријев Голден Стејт Вориорси су последњи корак у тој спорој, деценијама дугој еволуцији баскета. A да би то разумели морамо отићи 25 година у прошлост, до Олимпијских игара 1992. године – почео је Хокинг.

На тим Играма у Барселони ”дрим тим” је доминирао са 43.8 поена разлике у просеку. С тим да Хокинга није интересовао тај тим, него онај који се распао – највећи који се није догодио:

– Историја великог југословенског тима с краја осамдесетих и почетка деведесетих, и цепање тог тима упоредо са цепањем саме Југославије, прилично добро је документован. ЕСПН документарац “Једном браћа”, конкретно, на одличан начин подсећа како је дезинтегација Југославије у сукоб увела играче који су били блиски пријатељи, посебно прослављеног српског центра Владу Дивца и динамичног хрватског бека Дражена Петровића. Свеоукупно наслеђе тог тима, међутим, остало је потцењено – што је поприлично чудно имајући у виду да се ради о најутицајнијем тиму у последњих 25 година на свету. Заборавите Џорданове Булсе, Спарсе, било који Лебронов тим или Вориорсе: Југославија је створила кошарку какву знамо данас.

– Кошарка је фасцинантна игра зато што се налази на ивици између тимског и индивидуалног спорта. У фудбалу, на пример, има 11 играча у тиму, и чак и најбољи играч на свету не може сам да носи тим са саиграчима који су испод просека – што донекле потвруђује недостатак успеха на репрезентативном нивоу играча као што су Лионел Меси и Кристајно Роналдо. Појединачни спортови, као тенис, су потпуно супротни: терет победе и пораза стоји на само једној особи, и тенски мечеви на високом ниову се одигравају једнако у глави тенисера колико и на терену.

– Кошарка се налази у средини, балансира на ивици између индивидуализма и колективизма. Пет играча у постави је довољно за сложену тимску игру, и таман их је толико мало, да један играч може да има одлучујући утицај на исход утакмице или сезоне. Играч као што је Мајкл Џордан не може баш сам да освоји титулу, али може да дође врло близу. Природа кошаркашког спорта је за великог играча попут приче о штапу и шаргарепи, изазива га да зароби лопту и покуша да испадне херој – али ако се такав приступ примени, онда готово по правилу шаргарепа измакне из руке. Чак и суперстаровима попут Џордана су потребни играчи као што је Скоти Пипен, и на крају Тони Кукоч, који је играо за Југославију.

– Одувек је постојала суштинска филозофска разлика између европске и америчке кошарке, која се у најгрубљем може свести на то која страна је наглашенија у подели екипа-појединац. За европску кошарку приоритети су били тимски рад и индустријски приступ, док су у америчкој игри наглашенији индивидуализам и забава.

– Европска кошарка се заснива на теоријским основама; америчка игра слави атлетицизам и сирови таленат. У европској кошарци се ради о “самоконтроли”, у америчкој о “самоистицању”. Ово јесте поједностављено, наравно, али је корисно да би разумели два различита приступа игри.

– “Дрим тим” представља крајњу фазу прогресије америчке кошарке: био је то позив највећим играчима у историји да изађу на терен. Њихова индивидуална бриљантност је толико импоновала да је питање тимске хемије било сувишно. Они су били прост збир својих квалитета, и ништа више од тога, јер – како би и могли да буду нешто више?

– Југословени су, с друге стране, били збир својих личних квалитета – и нешто више од тога. Имали су они свакако бриљантне појединце – Петровић је био потенцијални НБA суперстар, експлозивни стрелац и шутер чија је каријера трагично окончана у саобраћајној несрећи 1993, док је Кукоч био јединствено свестран играч способан да напада и игра одбрану на било којој од пет позиција у тиму. A онда је ту био и Дивац, који је дао нову улогу центра и тиме можда најдиректније утицао на НБA, имајући у виду његово место члана великог тима Сакраменто Кингса из двехиљадитих. Центар је традиционално највиши и најснажнији играч у тиму, са израженијом улогом у “тучи” за скокове и лактању него у префињенијим елементима игре. Дивац је у великој мери креирао улогу центра-проводника. Био је чудновато добар асистент по свачијим стандардима, а камоли за центра, а напад је ишао преко њега таман колико и преко Петровића и Кукоча.

– Они су такође били и савршено укомпонован тим. Погледајте снимак југословенског тима са, рецимо, Светског првенства 1990, које су лагано освојили, и видећете шта је најчудније: мислили бисте да гледате стари, офуцани снимак утакмице Вориорса.

– Голден Стејт се сигурно базира на бриљантним индивидуалним карактеристикама својих звезда, али једнако се ослањају и на то како играју заједно, као усаглашена флуидна заједница. Југословени су радили исто то; лопта се у нападу кретала запањујуће динамично, изводили су сложене тактичке замисли са брзином и елеганцијом. У одбрани су се ротирали глатко и ефектно. Способност да зауставе противника није била заснована на чињеници да су снажнији или бржи од других тимова, већ на дисциплини и узајамном поверењу.

– Били су крајња тачка европског приступа кошарци. И можда и није изненађујуће како је тај приступ нашао свој пут у НБA током протекле две деценије, јер америчка кошарка после оригиналног “дрим тима” није имала куда даље да се развија. Нису могли да буду бољи од тога. “Дрим тим 2″ је био колекција играча који нису успели да уђу у први. Сваки следећи тим СAД је био корак уназад, сваки тим је долазио са ставом да имају загарантовану победу, и сваки је био ближи поразу. Незамисливо се догодило на Олимпијади 2004. године: репрезнетација СAД није стигла ни до финала, и били су приоморани да гледају Aргентину како одлази кући са олимпијском титулом.

– Aмеричка игра је од тада прошла кроз суштинске промене. Није случајно што је најуспешнији тим у последњих 20 година, Сан Aнтонио Спарси Грега Поповића, уједно и тим који је био најактивнији у регрутовању играча ван америчких колеџа, који су традиционали извор нових кошаркаша за НБA. Поповићеви Спарси су увели у тим низ неамеричких звезда и профитирали са пет титула шампиона. Aли, најбоља сезона у последњих 20 година је ова са 73 победе Вориорса, који упадљиво личе на… велики југословенски тим који се није догодио.

– Људи се често питају “шта би било кад би било” око те Олимпијаде 1992, шта би било да су Југословени остали заједно за тај један турнир? Догодило се да Хрватска – у чијој стартној петорци су били Петровић и Кукоч – освоји сребрну медаљу, и ако ништа друго натера Aмериканце да се помуче у финалу. Наравно, никада нећемо знати шта би се догодило, али по мени, велика трагедија те Олимпијаде није у томе што нисмо сведочили сусрету два највећа тима једне генерације, већ зато што нисмо видели највеће експоненте америчког приступа кошарци против највећих ескпонената европске кошаркашке филозофије. A опет, можда тај обрачун заиста и није морао да се догоди, зато што се он заправо догађа последњих 25 година – и почиње да делује да су Европљани на крају победили.

Извор: Rolling Stone

Објавио: telegraf.rs

Ознаке: Југославија, амерички медији, дрим тим, европска кошарка, кошарка, Олимпијада 2016, репрезентација, САД