Pročitaj mi članakDok se spremamo za večerašnji meč odluke, nije zgoreg da se podsetimo na istoriju važnih mečeva koji nisu, kao ovaj, imali samo sportski predznak
Вечерашња утакмица Аустрије и Србије није судбоносна као неке друге утакмице које су биле угаони камен не само фудбалског тока историје, али је свакако једна од најважнијих у последњој деценији.
Србија може да се пласира на Светско првенство и тиме најпопуларнију игру извуче из вишегодишње агоније коју су повремено разбијали успеси младих селекција.
Док се спремамо за вечерашњи меч одлуке, није згорег да се подсетимо на историју важних мечева који нису, као овај, имали само спортски предзнак.
1. ХАШК – Српски мач (репрезентација Краљевине Србије) 8:0
1911. година
У време док фудбал још није био саставни део политике, кад је почело прво масовније оснивање клубова и док су момци по српским пољанама још увек учили правила лоптања, у пролеће 1911. године чланови клуба Српски мач заказали су утакмицу против ХАШК-а у Загребу. Била је то прва међународна утакмица једне екипе из Србије. И то против тима из Аустроугарске, у предвечерје Првог светског рата. Управи клуба се није свидела идеја да се одигра ова утакмица, али су играчи на своју руку отпутовали у Загреб и одиграли две утакмице као репрезентација Краљевине Србије.
У првој утакмици, 19. маја 1911, репрезентација Србије изгубила је 8:0. Сутрадан је изгубила 6:0. Новине у Загребу су извештавале о труду српских фудбалера који су показали храброст да се супротставе бољем противнику, за разлику од извештаја у Србији, који су говорили о срамотном поразу.
Управа Српског мача је избацила из клуба све играче, који су потом 1. септембра основали чувени БСК. Ова утакмица је за историју фудбала битна тек као прва међународна (додуше незванична) утакмица наше репрезентације, али је симболично отворила једно историјско поглавље сукоба – против оних с оне стране Дунава и Дрине.
2. Југославија – Бразил 2:1
1930. година
Прича о Светском првенству у Уругвају 1930. године стајала је у запећку фудбалских сећања све до појављивања филма Монтевидео, бог те видео. На овом првенству први пут се појавила репрезентација Југославије, пошто је држава годину дана раније добила то име. Али то није била репрезентација Југославије. Играчи из Хрватске нису учествовали, пошто је Савез премештен из Загреба у Београд и променио је име из „ногометног“ у – „фудбалски“.
Ићаћоси, како су у Уругвају звали наше фудбалере због њихових презимена, у Монтевидео су путовали 18 дана бродом. Исцрпљени и без правих припрема, изашли су на утакмицу против Бразила и победили 2:1, што је и у то време била права сензација. После су стигли и до полуфинала. Та утакмица, која нам је отворила пут уласка међу четири најбоље екипе на свету, фудбалски је важна због највећег историјског успеха. Али је показала и да ће идеју југословенства на својим леђима носити Срби, као и да ће на овим просторима увек бити важније да ли је фудбал боља игра од ногомета.
3. Југославија – СССР 5:5, 3:1
1952. година
Олимпијске игре у Хелсинкију 1952. дошле су у време најхладнијег рата и Титовог историјског „не“ Стаљину. У то време фудбал је већ увелико постао више од игре, а сваки окршај против Стаљиновог СССР-а за фудбалере у плавим мајицама је значио рат у име највећег сина наших народа и народности. Жреб је хтео да фудбалери СФРЈ после победе над Индијом од 10:1 играју баш против СССР-а. Ту утакмицу је и Ројтерс назвао утакмицом века.
Селектор је био Александар Тирнанић Тирке, предратни фудбалски шмекер, а екипу су чинили великани југословенског фудбала – Беара, Бошков, Златко Чајковски, Митић, Вукас, Бобек, Зебец… И водили су с фантастичних 5:1, али су Совјети успели да изједначе. Према тадашњим правилима, после нерешеног резултата играо се нови меч, у којем су наши победили са 3:1. На крају смо освојили олимпијско сребро. Уследио је телеграм подршке фудбалерима и 500 долара награде за сваког играча. Било је то време када је човек са сто долара био „озбиљан богаташ“, како је говорио Стјепан Бобек.
4. Реал Мадрид – Партизан 2:1
1966. година
Партизаново финале Купа шампиона је све до Звездиног Барија било највећи успех југословенског клупског фудбала. Чувена генерација Партизанових беба чистила је пред собом европске великане. Шошкић, Васовић, Јусуфи, Галић и остали су у полуфиналу избацили чак и велики Манчестер јунајтед. Финале из 1966. године с Реалом остаће упамћено као велика пропуштена шанса, пошто су црно-бели водили 1:0, али и као утакмица која је од Срба начинила „гастарбајтерски народ“. Готово сваки играч који је вредео у тој генерацији је већ пре финала имао потписан уговор с неким страним клубом.
Тај први масовни одлазак наших фудбалера у иностранство био је симболичан, јер су те године југословенске границе пропустиле велики број радника који су у наредних петнаестак година преплавили немачке фабрике, а касније и фабрике других западноевропских земаља. Од те утакмице српска дијаспора почела је да се трансформише од политичке емиграције у „шљакерску“.
5. Југославија – Енглеска 1:0
1968. година
Југославија се пласирала у полуфинале првенства Европе после победе у квалификацијама над Француском од 5:1. Играло се у Италији. Ривал тог 5. јуна била је Енглеска. Званични првак света с Бенксом, Бобијем Муром, Бобијем Чарлтоном… Држали смо игру без голова скоро до краја утакмице, а онда је уследио један од најсветлијих потеза у историји југословенског фудбала. Драган Џајић је у 87. минуту прихватио дугачку лопту која је прелетела Бобија Мура и левицом је забио под пречку.
Џајић је после говорио да није био свестан значаја овог гола док није видео извештаје, али није био ни свестан колику је услугу учинио Јосипу Брозу Титу. Јер баш тих дана у Београду су се одвијале чувене студентске демонстрације када је омладина устала против црвене буржоазије и „Маркузеом ударала на полицијске пендреке“. Али уз чувену Титову реченицу „Студенти су у праву“, Џајин гол је пажњу јавности с револуционарних активности омладине преусмерио на фудбал.
6. Црвена звезда – Вест Бромвич Албион 1:0
1979. година
Звездина генерација с Блекијем Богићевићем и Дулетом Савићем 1979. године је спровела црвено-беле у финале Купа УЕФА и представила Звезду као велики европски клуб, што је позиција коју ће генерација из 1991. само цементирати. Чувени су голови Дулета Савићапротив Арсенала у трећем колу и против Вест Бромвич Албиона у четвртфиналу. Али то је било и време када се на нашим стадионима рађа право навијање.
Прва утакмица против Вест Бромвич Албиона остала је у памћењу по голу Дулета Савића из слободног ударца и фотографији Дулета с раширеним рукама док изнад њега лети светлећа ракета. То је, симболично, почетак навијања које ће отићи у крајност и учинити Србе препознатљивим у целој Европи – до те мере да нас данас називају најнепожељнијим гостујућим навијачима.
7. Динамо – Црвена звезда
1990. година
Најпознатија утакмица у историји југословенске фудбалске лиге је она која никад није одиграна. Сусрет 13. маја 1990. на Максимиру се уместо фудбалског окршаја претворио у рат српских и хрватских навијача. Слике с Максимира послале су у историју идеју југословенства. Ова утакмица је била једна од прекретница, у којој је Милошевић украо српски национализам. Славу и храброст Делија на Максимиру окупио је Жељко Ражнатовић Аркан, који је послат на трибине како би умирио навијаче.
За Максимир 1990. је већ толико пута речено да је био почетак рата, а ушао је и на Си-Ен-Енову листу од пет утакмица које су промениле свет. Британски глумац и новинар Дени Дајер, који се прославио серијалом о навијачима „Футбол фектори“, једну емисију је посветио Балкану. Како је рекао, желео је да посети једино место на свету где су навијачи ратовали. Буквално.
8. Црвена звезда – Олимпик 0:0
1991. година
После пенала Дарка Панчева, којим је Звезда освојила Куп шампиона, чувени коментатор Милојко Пантић је узвикивао да је то највећи успех југословенског клупског фудбала. Али то није био југословенски успех. Десетине хиљада навијача тада је по први пут на светској сцени представило да онај ко долази из Београда није Југословен него – Србин. Велика застава са четири оцила вијорила се на трибини стадиона Свети Никола у Барију. А то су показале и слике славља уз шајкачу и три прста, чему није одолео чак ни Роберт Просинечки.
У фудбалском смислу, овај успех је српском фудбалу дао вишу димензију јер је Србија уз Румунију постала једина земља која се некад клела у петокраку, а да има шампиона Европе. У политичком смислу, дао је велики замајац српском национализму. И здравом и нездравом.
9. СР Југославија – Хрватска 0:0, 2:2
1999. година
Судбина је хтела да само четири године после завршетка рата тадашња СР Југославија у квалификацијама за Европско првенство буде у групи с Хрватском. Прва утакмица, играна на Маракани непосредно после краја НАТО бомбардовања, најавила је крај режима Слободана Милошевића. Позоришна атмосфера током већег дела меча била је последица чињенице да су СПС и ЈУЛ поделили већину карата „својим људима“. Али и поред тога, с трибина се у једном тренутку могло чути „Спаси Србију и убиј се, Слободане….“ Онда је, гле чуда, нестала струја. Та утакмица је завршена, како би то рекли представници старе школе спортског новинарства – „с мирољубивих 0:0“.
Друга утакмица у Загребу одлучивала је ко ће се пласирати на ЕП. У много ратоборнијој атмосфери, коју су створили хрватски навијачи на Максимиру, било је – 2:2. Али фудбалери су отишли на првенство, а „ногометаши остали дома“. На просторима где је спорт, као и рат, продужена рука политике, ова утакмица је била последња српско-хрватска борба ратова деведесетих. И док је Србија у политичком рату без победника изашла као губитник, у овом нерешеном фудбалском рату је била победник.
10. Црвена звезда – Партизан
2000. година
Први дерби после „багер револуције“ уследио је 14. октобра, само девет дана након великих народних демонстрација и освајања слободе. Навијачи оба клуба били су у првим демонстрантским редовима рушећи власт. Нове власти су сматрале да у ослобођеној Србији није потребна полиција на дербију који је требало да буде фестивал слободе. Али дерби се претворио у фестивал премлаћивања Партизанових навијача и играча од стране далеко бројнијих навијача Звезде, због чега утакмица није ни одиграна. Дерби, који нам је показао да прича с демократијом неће ићи тако лако као што смо се надали, поново је одигран тек на пролеће следеће године.
