Прочитај ми чланак
Српске породичне везе на ОИ
Одбојкашке фамилије Старовић, Ковачевић и Митић надају се остварењу циља. Браћа Пјетловић дебитују на Играма. Никићи јуре одбојкашку и ватерполо медаљу
Некад је одбојкашки свет са усхићењем говорио о Владимиру и Николи Грбићу. Дивио се браћи, њиховим бравурама, победама. Грбићи никад нису били усамљени, а у авиону за Лондон било је доста спортиста, нарочито, одбојкаша, који су родбински повезани.
На аеродрому су некако најупечатљивији били сестра и брат, Сања и Саша Старовић. Обоје су коректори и годинама су чекали да заиграју у исто време за репрезентацију.
– Нисмо сањали да ћемо заједно ићи на Олимпијске игре, али смо се надали да обоје носимо дрес репрезентације. Остварио нам се сан и није могло да буде лепше по нас. Још када бисмо освојили медаље – истиче Саша.
Сања је старија и утицала је на Сашин избор. Али, када је он улазио у репрезентацију, она је била на излазним вратима. Нову шансу је дочекала после шест година и тврди да брата неће размазити.
– Од ситуације до ситуације зависи ко кога слуша. Он је млађи, а ја сам први пут на Играма и можда би он требало више да се посвети мени. Шалу на страну, мислимо на игру и циљ нам је четвртфинале. А онда је све могуће – наглашава Сања.
Откако је засијао на одбојкашком небу Урош Ковачевић је сањао да са 10 година старијем братом Николом заигра у Лондону.
– Ето, испунила ми се жеља. Ово је огроман успех за нашу фамилију. Даћемо све од себе и покушати да се вратимо са медаљом. Јесте пут до постоља трновит, али је и достижан – оптимиста је Урош.
Никола је приметио да се код њих поштује традиција, али и да неће делити собу.
– Бићемо у истом стану – подвлачи искусни примач.
На окупу су и Митићи. Отац Миодраг је лекар женске репрезентације, син Михајло техничар код Игора Колаковића.
– Нисам одавно био на Олимпијским играма, од 1980. Драго ми је што Михајло иде, а ја сам „колатерална штета“. Саветујемо се одраније, а сада је код свог тренера. Најбитније је да ћемо се лепо дружити – наглашава старији Митић.
Млађи Митић признаје да му је све необично:
– Први пут смо на одбојкашком путовању. Слушаћу га као и увек, али пресудни су селекторови савети. Очекујем да одиграмо најбоље што можемо и да изборимо четвртфинале. А онда је све могуће.
Пијетловићи оптимисти
Ватерполосе дичи браћом Гојком и Душком Пијетловићем. Прошли су заједно бројна такмичења, али први пут су обојица на Играма. Душко се дичи бронзом из Пекинга.
– Видим да је то сада популарно – осмехујући се прича Гојко. – Нама то ништа није чудно, увек смо се међусобно бодрили. И никад нисмо били цимери. Ипак, мислимо само на Игре, јер смо се за њих спремали четири године.
Слично размишља и Душко:
– Навикао сам на брата и увек имам утисак као да је ту. Не знам како ће бити у олимпијском селу, али ја тамо идем као на СП или ЕП и желим да остварим свој максимум.
Понос Никића
Никићи се поносе ватерполистом Слободаном и одбојкашем Милошем. Обојица су европски прваци и надају се олимпијској медаљи. Али, тешко ће због термина бодрити један другог.
– Стварно је лепо када вас родбина прати, честита и даје мотив више – наглашава Слободан.
Милош је убеђен да ће ватерполисти освојити медаљу и то сјајнију од бронзане из Пекинга. На опаску да су у две репрезентације, узвраћа:
– Можда је и боље што смо се овако расподелили.
