Pročitaj mi članak
Талентоване кајакашице Оливера и Николина немају ни основне услове за тренинг, а нација je од њих очекивала већи успех од финала Олимпијских игара у Лондону.
Николина и Оливера Молдован, чланице кајакашког клуба Борча, пласирале су се у олимпијско финале двоседа у трци на 500 метара. Не би то можда било толико чудно да се њихови тренинзи, годинама, нису сводили на вежбе у језивом борчанском каналу.
Жабокречина. Није баш идеална реч за уметање у чувену латинску изреку „пер аспера ад астра“ („преко трња до звезда“), али управо су окружене жабокречином често умеле да тренирају сестре Молдован и њихове клупске колеге.
Чак 11 година тренинзи су се сводили на канал у Борчи, чије су запуштене обале , мутна вода и растиње које делује застрашујуће – биле једино окружење у коме су могле да се посвете ономе што највише воле. Кајакашким надметањима.
Оливера је старија, а уз повремене репрезентативне тренинге далеко од чувеног канала, низала је успехе. Са сестром, наравно, сестром годину дана млађом, рођеном 1990. године.
Њих две су, радујући се сваким репрезентативним припремама, успеле да буду шампионке Европског првенства за млађе сениоре 2009. у Познању у дисциплини К-2 на 500 метара. Затим златне и сребрне на ЕП у Москви за млађе сениоре (К-2 500 метара и К-2 200 метара). Па златне на Студентском шампионату планете (К-2 500 метара), а сребрне на 200 метара.
Оливера је 2007. на Студентском првенству у Београду била члан четверца који је освојио сребро, а млађа Николина је била друга на ЕП за млађе сениоре (соло трка на 200 метара) и трећа на Светском купу.
Толико успеха, а канал остао исти. Запуштене обале, зелена, мутна вода као свакодневница. А олимпијско финале.
До њега се не стиже добрим наступом у полуфиналу. До њега се стиже тако што и када вас окружује жабокречина – не пустите да ваш завеслај буде слабији од претходног. Јер, не чини нас обала око нас бољима. Она је таква каква је. Чини нас оно што ми урадимо на стази у којој смо.
(Блиц)
