Pročitaj mi članakOve dve investicione kompanije imaju monopol u svim oblastima industrije u svetu.
U snimku holandske autorke pod pseudonimom Laž zvana kovid (Covid Lie) govori se da su deonice najvećih svetskih korporacija u vlasništvu istih investitora. To znači da „konkurentske“ marke poput Koka kole i Pepsija nisu konkurencija, pošto su deonice i jednih i drugih u vlasništvu potpuno istih investicionih kompanija, fondova, osiguravajućih kompanija, banaka, a u nekim slučajevima i vlada.
„Manji investitori u vlasništvu su većih, a ovi u vlasništvu još većih. Na vrhu te piramide su samo dve kompanije čija imena često viđamo“. To su Vangard i Blek rok.
Ove dve kompanije imaju nezamislivu moć. Prema pisanju Blumberga, do 2028. godine imaće investicije u iznosu od 20.000 milijardi dolara – posedovaće, dakle, skoro sve što postoji.
Blumberg naziva Blek rok „četvrtom granom vlasti“, jer je jedina privatna agencija koja blisko sarađuje sa centralnim bankama. Mnogi od zaposlenih u Blek roku radili su u Beloj kući tokom mandata Buša i Obame. Njegov generalni direktor, Lari Fink, rado je viđen gost političara, Švabovih foruma u Davosu i uticajnih ljudi. Ipak, on nije taj koji vuče konce…
I sam Blek rok u vlasništvu je deoničara. Najveći od njih je Vangard, privatna kompanija, čiji vlasnici nisu čak ni dostupni uvidu javnosti! Prema izvještajima Oksfama i Blumberga, jedan odsto stanovništva poseduje više novca nego 99 odsto ljudi na svetu. I još gore: Oksfam tvrdi da je 82 odsto ukupno zarađenog novca u 2017. godini otišlo u ruke tih 1 odsto ljudi.
Drugim rečima, ove dve investicione kompanije, Vangard i Blek rok, imaju monopol u svim oblastima industrije u svetu, a one su u vlasništvu najbogatijih porodica sveta, među kojima su i kraljevske porodice koje su bile izuzetno bogate daleko pre industrijske revolucije.
Zašto ljudi za ovo ne znaju? Zašto nema filmova i dokumentaraca o ovome? Zašto se o ovom ne govori u vestima? Jer je 90 odsto medija u svetu u vlasništvu devet medijskih konglomerata. Snimak (na engleskom, u trajanju 45:23) možete pogledati na Televiziji Zabranjeno znanje (Forbidden Knowledge TV).
Milioni ljudi su pali u okove siromaštva zbog korona mera i finansijske krize poslednjih godinu dana, čak i ako još niste došli pod udar najveće ekonomske krize u istoriji, samo je pitanje vremena kada ćete i na svojoj koži osetiti njene posledice. To nije uterivanje straha, već surova stvarnost. A, ne samo da možemo ublažiti štetu, već i poboljšati situaciju, pod uslovom da smo o njoj blagovremeno obavešteni. Zato je važno ukazati na neke lako proverljive činjenice od ključnog značaja.
Svega nekoliko velikih korporacija vladaju svim aspektima naših života. Nekom to može zvučati preterano, ali od doručka koji jedemo do ćebeta na kom spavamo i svega što nosimo i trošimo između to dvoje – zavisi od tih korporacija. To su ogromne investicione kompanije koje određuju tok novca. One su glavni likovi predstave kojoj svedočimo. Kako sve to funkcioniše?
Prehrambena industrija
Uzmimo za primer Pepsiko (Pepsico). To je matica brojnih firmi za gazirana pića i grickalice. Takozvane konkurentske marke potiču iz fabrika nekoliko korporacija koje drže monopol nad celokupnom industrijom hrane. U industriji pakovanih prehrambenih proizvoda postoji nekoliko velikih kompanija poput Unilevera (Unilever), Koka Kole (Coca Cola), Mondeleza (Mondelez) i Nestlea (Nestle).
Većina robnih marki iz prehrambene industrije u vlasništvu je jedne od ovih korporacija. Velike kompanije su na berzi i u svojim upravnim odborima imaju velike deoničare. Pojedinosti o kompanijama, npr. podaci o najvećim deoničarima, mogu se naći na izvorima poput Jahu finansija (Yahoo Finance).
Uzmimo kao primer ponovo Pepsiko. Vidimo da je 72 odsto dionica u vlasništvu 3.155 institucija poput investicionih kompanija, banaka i, u nekim slučajevima, vlada. Ko su najveće institucije investitori Pepsika? Svega deset investitora poseduju skoro trećinu deonica.
Deset najvećih investitora poseduju vrednost od čak 59 milijardi dolara, ali tri od tih deset poseduju više dionica od ostalih sedam. Zapamtimo ko su i bacimo pogled na najveće deoničare Koka Kole, najvećeg Pepsijevog konkurenta.
Najviše dionica je u vlasništvu institucija. Obratimo pažnju na prvih deset, počevši od donjih šest. Četvoro njih videli smo i u donjih šest kod Pepsika – to su Nordern trast (Northern Trust), Džej Pi Morgan Čejs (JP Morgan Chase), Džiodi kapital menadžment (Geode Capital Management) i Velington menadžment (Wellington Management). Pogledajmo sad najveće dioničare. To su Blek rok, Vangard i Stejt strit (State Street). To su najveće investicione firme. Koka Kola i Pepsi, dakle, uopšte nisu konkurencija.
Druge velike kompanije poput Unilevera, Mondeleza i Nestlea, koje poseduju lepezu drugih firmi, pripadaju istoj toj maloj skupini investitora. I njihova imena ne javljaju se samo u prehrambenoj industriji.
Pogledajmo na Vikipediji ko su najveće kompanije u oblasti informacionih tehnologija.
Informacione tehnologije
Fejsbuk je vlasnik Vocapa i Instagrama, uz Tviter najpopularnijih društvenih mreža. Alfabet (Alphabet) je vlasnik svih Guglovih kompanija, poput Jutjuba i Gmejla (Gmail), ali i najveći investitor Androida (Android), jednog od dva operativna sistema za skoro sve pametne telefone i tablete. Drugi operativni sistem je Eplov (Apple) Ios (IOS). Dodamo li Majkrosoft (Microsoft), vidimo da četiri kompanije prave programe za skoro sve računare, tablete i pametne telefone na svetu.
Pogledajmo ko su najveći deoničari ovih kompanija. Na primer Fejsbuk: 80 odsto dionica je u vlasništvu institucionalnih investitora – istih imena kao u prehrambenoj industriji, pri čemu su prva tri istovetna. Potom Tviter, koji s Fejsbukom i Instagramom čini glavnu trojicu. I ova kompanija je u rukama istih investitora, uz Epl i njegovog najvećeg konkurenta, Majkrosoft.
Pogledamo li i druge velike kompanije u oblasti IT-a koje prave naše kompjutere, televizore, telefone i kućnu tehniku, nalazimo iste velike investitore, koji zajedno poseduju većinu deonica. I tako je, bez ikakvog preterivanja, u svim industrijama.
Turizam (uz energetiku i rudarstvo)
Rezervišemo odmor preko računara ili pametnog telefona. Tražimo let za neku sunčanu zemlju preko Skajskenera (Skyscanner) ili Ekspedije (Expedia) – i jedna i druga pripadaju maloj grupi investitora. Letimo nekom od brojnih aviokompanija, od kojih su mnoge u rukama istih investitora i vlada, poput Ka-El-Em-a (KLM) ili Er fransa (Air France).
Avion na koji se ukrcavamo je najčešće, Boing (Boeing) ili Erbas (Airbus), u vlasništvu istih imena. Rezervišemo preko Bukinga (Booking.com) ili Er-Bi-En-Bi-ja (AirBnB), a po dolasku idemo na večeru i ostavljamo komentar na Trip advajzeru (TripAdvisor).
Jedne te isti veliki investitori pojavljuju se u svakom aspektu našeg putovanja, a moć im je još i veća, jer kerozin kao gorivo za avione potiče iz njihovih rafinerija i naftnih kompanija!
Čelik od kog je avion napravljen potiče iz njihovih rudarskih kompanija. Ta mala grupa investicionih firmi, fondova i banaka ujedno je, naime, i najveći investitor u oblasti iskopavanja sirovina.
Na Vikipediji se vidi da najveće rudarske kompanije imaju iste investitore prisutne i u svim drugim oblastima. Isto važi za velike kompanije u oblasti poljoprivrede: u njihovom vlasništvu je Bajer (Bayer), firma matica Monsanta (Monsanto), najvećeg svetskog proizvođača sjemena.
Isti vlasnici su najveći dioničari i u industriji tekstila. Mnoge popularne modne marke koje prave pamučnu odeću u njihovom su vlasništvu. Bilo da je reč o najvećim svetskim kompanijama za solarne panele ili rafinerijama nafte, deonice su u rukama istih kompanija.
Oni su vlasnici duvanskih firmi, ali i farmaceutskih kompanija i naučnih institucija iz oblasti medicine. Oni poseduju i kompanije koje proizvode metale i celokupnu auto, avionsku i industriju naoružanja u kojima se oni koriste. Poseduju i kompanije za izradu elektronike, vlasnici su velikih robnih kuća i firmi za internet trgovinu, čak i alata za plaćanje koje koristimo prilikom kupovine njihovih proizvoda.
I ovo je samo vrh ledenog brega… Odlučite li se na istraživanje posredstvom Vikipedije, videćete da su najpopularnije osiguravajuće kompanije, banke, građevinske firme, telefonske kompanije, lanci restorana i kozmetike u rukama istih institucionalnih investitora koje smo upravo videli.
Blek rok i Vangard
Uglavnom su u pitanju investicione firme, banke i osiguravajuća društva. One same u vlasništvu su deoničara, pri čemu najviše iznenađuje da su jedne vlasnici deonica onih drugih i obratno. Zajedno čine ogromnu mrežu uporedivu s piramidom. Manji investitori u vlasništvu su većih, a ovi još većih.
Na vrhu te piramide vide se svega dve kompanije – Vangard i Blek rok. Njihova moć je nezamisliva. One ne samo što poseduju lavovski deo deonica gotovo svih velikih kompanija, već i deonica njihovih investitora, što im omogućava potpuni monopol.
Prema pisanju Blumberga, do 2028. godine imaće investicije u iznosu od 20 hiljada milijardi dolara – posedovaće, dakle, skoro sve što postoji. Blumberg naziva Blek rok „četvrtom granom vlasti“, jer je jedina privatna agencija koja blisko sarađuje sa centralnim bankama. Mnogi zaposleni u Blek roku bili su u Bijeloj kući tokom mandata Buša i Obame.
Njegov generalni direktor, Lari Fink, rado je viđen gost političara i uticajnih ljudi, ali nije taj koji vuče konce jer je i Blek rok u vlasništvu deoničara. Najveći od njih je Vangard, privatna kompanija, čiji, pak, dioničari nisu dostupni uvidu javnosti.
Najpoznatiji poslovni časopis Forbs u broju od marta 2020. naveo je da u svetu postoji 2.095 milijardera, što znači da je Vangard u vlasništvu najbogatijih porodica sveta. Zagrebemo li u njihovu istoriju, videćemo da su uvek bile najbogatije. Ove porodice, od kojih su mnoge kraljevske, osnivači su našeg bankarskog sistema i svih grana industrije, i nikad nisu gubile moć, ali su se usled porasta broja stanovnika na svetu morale početi skrivati iza firmi poput Vangarda.
NVO, zadužbine i njihov udeo u vlasništvu velikih farmaceutskih firmi
Neprofitne organizacije, koje nazivaju i zadužbinama („fondacije“), zavise od priloga („donacija“). Nisu obavezne da otkrivaju svoje finansijere, mogu ulagati novac prema sopstvenom nahođenju i nisu dužne plaćati porez dok god profit ulažu u nove projekte.
Na taj način stotine milijardi dolara prometa odvija se između neprofitnih organizacija. Prema vladi Australije, neprofitne organizacije predstavljaju idealan način za finansiranje terorizma i pranje novca. Fondacije i sredstva najbogatijih porodica drže se što je više moguće podalje od javnosti.
Za pitanja koja privlače pažnju javnog mnjenja koriste se fondacije „filantropa“, koje su niže po rangu, ali veoma bogate. Tri najpoznatije su: Zadužbina Bila i Melinde Gejts, Zadužbina Otvoreno društvo kontroverznog milijardera Soroša i Zadužbina Klintonovih.
Prema internet strani Svetskog ekonomskog foruma, pošto je Donald Tramp otkazao američko finansiranje Svetske zdravstvene organizacije, Gejtsova zadužbina ostala je njen najveći finansijer, blisko sarađujući s najvećim farmaceutskim firmama poput Fajzera, Astra Zeneke, Džonsona i Džonsona, Bajonteha i Bajera. Videli smo ko su njihovi najveći deoničari. Bil Gejts nije bio nikakav siromašni zaluđenik za računare koji je na čudesan način postao veoma bogat, već potiče iz porodice „filantropa“ u službi elite.
Njegov Majkrosoft u vlasništvu je Vangarda, Blek roka i Berkšir Hedaveja. Ali je Gejtsova zadužbina posle Blek roka i Vangarda najveći deoničar Berkšir Hedaveja – Gejts je čak bio i član njegovog Nadzornog odbora.
Mediji establišmenta i lažne vesti
Zašto se o svemu ovom ne govori u medijima? Odgovor nam ponovo nudi Vikipedija – 90 odsto svih međunarodnih medija u vlasništvu je devet medijskih konglomerata. Bez obzira uzmemo li monopoliste poput Netfliksa ili Amazon prajma, ili ogromne koncerne s mnoštvom firmi ćerki, poput Tajm Vornera, Volt Diznija, Komkasta, Foksa, Bertelsmana i Vijakoma, Si-Bi-Es-a, deonice su u vlasništvu istih firmi.
Toliki mediji, međutim, sami ne stvaraju vesti, već koriste agencije poput ANP-a i Rojtersa, koje nisu nezavisne – Rojters je, na primer, u vlasništvu moćne kanadske porodice Tomson. Za analize i stavove veliki mediji koriste organizaciju Prodžekt Sindikejt (Project Syndicate), najmoćniju u toj oblasti. Otud jednoglasnost u izveštavanju velikih medija.
Bacimo li pogled na Evropski centar za novinarstvo (European Journalism Centre), opet nalazimo Gejtsovu i Zadužbinu Otvoreno društvo (Coroš), uz sponzorstvo Gugla, Fejsbuka…
Opasnost u kojoj se nalazimo
Elite upravljaju svakim aspektom našeg života. To čine, između ostalih, preko Svetskog ekonomskog foruma. Svake godine u Davosu (Švajcarska) direktori velikih koncerna sastaju se sa šefovima država, uticajnim političarima i drugim organizacijama, poput UNICEF-a i Grinpisa.
Prema Vikipediji, godišnja članarina je 35.000 evra, ali „više od pola budžeta dolazi od partnera, koji pokrivaju troškove političara koji sebi inače ne bi mogli priuštiti članstvo“.
Ako se šefovi industrija, bankari i političari od 1971. godine na ovamo sastaju radi rešavanja problema u svetu, odakle i dalje toliko problema? Zar nije nelogično da je posle pedeset godina sastajanja predstavnika organizacija za zaštitu životne sredine i direktora kompanija najvećih zagađivača stanje životne sredine sve gore? Zabrinjava što SEF i UN otvoreno priznaju da se pandemija i druge katastrofe mogu iskoristiti za preoblikovanje društva. To ne smemo shvatati lakomisleno i olako…
Istina o Vučićevog vezi s dubokom državom: Može samo do Soroša! Ko je Zoran Korać?https://t.co/ibTEhWzyrX
— SRBIN info (@srbininfo) March 5, 2024
