Александар Лексо Саичић остао је упамћен као један од најнеобичнијих црногорских јунака с краја 19. и почетка 20. века. Био је војник, официр, човек изузетне спретности и, према предању, мачевалац који је у далекој Манџурији изашао на мегдан јапанском самурају и победио.
Саичић је војну каријеру започео као ађутант васојевићке бригаде, али га је пут убрзо одвео далеко од Балкана. После боравка у Истанбулу стигао је до Манџурије, где се прикључио руској војсци и добио чин потпоручника. Управо тамо га је затекао руско-јапански рат 1904. године.
Према најпознатијој верзији приче, јапанска страна је у једном тренутку затражила да се, по старом ратничком обичају, изведе двобој између двојице изабраних бораца. Са јапанске стране требало је да наступи самурај, искусан мачевалац и ратник на великом гласу.
Руски официри нашли су се у непријатној ситуацији. Одбити двобој значило би признати слабост, а прихватити га значило је послати некога против борца који је читав живот вежбао вештину мача.
Тада се, према предању, јавио Александар Лексо Саичић.
Пред очима две војске изашао је на бојно поље. Са једне стране стајао је јапански ратник, са друге црногорски официр у руској служби. Двобој је, како се касније препричавало, био брз, силовит и готово нестваран. Двојица бораца налетала су један на другог, одбијала ударце и чекала тренутак у којем ће противник погрешити.
Самурај је у једном нападу успео да окрзне Саичића по лицу. Помислио је да има предност и кренуо још одлучније напред. Управо тада Црногорац се измакао, замахнуо сабљом и задао пресудан ударац.
После победе, Саичић се није понео као човек опијен славом. Прича каже да је пришао погинулом противнику и поклонио му се, одајући пошту ратнику који је пао у двобоју.
За руску војску то је био огроман морални подстрек. Саичић је дочекан као херој, а честитке су му, према предању, стизале не само од руских генерала, већ и од јапанских официра који су поштовали његово умеће и витешко држање.
Иако је Русија на крају изгубила рат, име Александра Лекса Саичића остало је везано за једну од најнеобичнијих ратничких прича тог доба.
После рата вратио се у Црну Гору и наставио војну службу. Умро је 1911. године на Цетињу, након што је, према предању, скочио са другог спрата запаљеног краљевског двора покушавајући да спасе драгоцености из дворске ризнице.
Тако је и крај његовог живота остао у складу са сликом која га прати до данас: војник, јунак и човек који је, према легенди, пред две војске стао наспрам самураја и победио.
(Нова)
