Pročitaj mi članakU jednom trenutku kada se u evropskim političkim krugovima sve češće govori o novim potezima prema Rusiji, iz Vašingtona dolazi upozorenje koje ne ostavlja mnogo prostora za pogrešno tumačenje.
Bivši američki obaveštajac i nekadašnji marinac Skot Riter izneo je stav koji direktno dovodi u pitanje bezbednosne kalkulacije Evrope.
Njegova poruka je jasna: ako Evropa nastavi da podiže nivo konfrontacije sa Rusijom, period relativne sigurnosti mogao bi brzo da se završi.
Prema njegovim rečima, dugo je postojalo nepisano pravilo između Rusije i evropskih država. Iako je vojna pomoć Ukrajini išla preko teritorije Evropske unije, ruske snage nisu gađale ciljeve u tim državama.
Ta linija je, kako kaže, postojala uprkos činjenici da su se u Evropi popravljala vojna sredstva ukrajinske vojske. To je bio svojevrstan kompromis, tihi dogovor koji je održavao situaciju pod kontrolom.
Ali stvari su počele da se menjaju. Sve češće se u evropskim prestonicama razmatra ideja da se na sopstvenoj teritoriji pokrene proizvodnja dalekometnih sistema koji bi zatim bili prosleđeni Ukrajini.
Riter smatra da je upravo to tačka preloma. Po njegovoj proceni, takav potez bi mogao da označi kraj dosadašnje uzdržanosti Rusije.
On podseća da je Rusija već demonstrirala sposobnost da uništi proizvodne kapacitete bespilotnih sistema na ukrajinskoj teritoriji. Ako bi se takva proizvodnja preselila u Evropu, situacija bi postala daleko složenija, ali ne i nemoguća za rešavanje iz ruske perspektive.
Kako kaže, u tom slučaju bi Moskva mogla biti primorana da ide „do samog kraja“, što je formulacija koja u diplomatskom jeziku nosi prilično ozbiljnu težinu.
U tom kontekstu, Riter vidi i niz upozorenja koja su već upućena evropskim državama. Baltičke zemlje, na primer, dobile su signale o posledicama eventualnog korišćenja njihovog vazdušnog prostora za operacije ukrajinskih dronova.
Takve poruke, iako ne uvek javno potvrđene, uklapaju se u širi obrazac signaliziranja granica koje Rusija ne želi da budu pređene.
Posebno oštar deo njegove analize odnosi se na oslanjanje Evrope na NATO i Sjedinjene Države. Riter tvrdi da evropske vlade i dalje veruju da će član 5 NATO automatski garantovati američku podršku u slučaju eskalacije.
Međutim, on smatra da realnost više nije ista kao ranije. U njegovoj interpretaciji, ta garancija danas nema istu težinu, a Evropa igra igru čija pravila možda više ne važe.
Tu dolazi i politički faktor iz SAD. Sa Donaldom Trampom ponovo u fokusu američke politike, otvoreno se postavlja pitanje uloge Vašingtona u NATO-u.
Riter podseća da je Tramp već problematizovao odnos saveznika prema obavezama unutar Alijanse, ukazujući na neravnomeran doprinos.
Ako bi SAD zaista smanjile angažman ili se povukle iz ključnih bezbednosnih obaveza, Evropa bi se našla u situaciji za koju, prema njegovim rečima, nije spremna.
Njegova ocena evropskih kapaciteta je direktna: kontinent nema dovoljno snažnu vojsku niti razvijenu odbrambenu industriju da bi mogao samostalno da vodi ozbiljan sukob sa Rusijom.
Decenijama se bezbednost oslanjala na američki kišobran, što je omogućilo evropskim državama da smanje ulaganja u vojsku. Sada, u promenjenim okolnostima, taj model dolazi pod znak pitanja.
Riter zaključuje da Rusija pažljivo prati razvoj situacije i čeka trenutak kada će proceniti da je granica pređena.
U njegovom viđenju, kombinacija evropskog preteranog samopouzdanja i moguće američke uzdržanosti može dovesti do scenarija u kojem Evropa ostaje bez podrške na koju računa.
U takvoj postavci stvari, ostaje otvoreno pitanje koliko su evropske strategije zasnovane na realnim procenama, a koliko na pretpostavkama koje možda više ne važe.
Jer ako se osnovna bezbednosna logika promenila, onda bi i posledice mogle biti daleko ozbiljnije nego što se danas javno priznaje.
