Међу онима који су гласно реаговали нашао се и бивши амерички обавештајац Скот Ритер, који је током гостовања на YоуТубе каналу Јудгинг Фреедом изнео прилично оштру процену о потезима Вашингтона и њиховим последицама.
Ритер сматра да су Сједињене Државе тим потезом, практично пред очима Русије и других великих сила, показале слабости сопственог војног система.
По његовим речима, управо је напад на Иран разоткрио оно што се, како тврди, ретко признаје јавно – да амерички арсенал није онако непогрешив како се често представља.
У једном тренутку готово реторички пита: да ли Кина заиста дрхти пред америчким системима противваздушне одбране? Да ли се Русија заиста забринула због пројекта под називом „Златна купола“?
Како каже, из перспективе аналитичара који пажљиво прате војну равнотежу, таква слика изгледа прилично непријатно за Вашингтон.
Према његовој оцени, тренутна ситуација чак иде у корист Техерана, и то не само у војном смислу већ и када је реч о могућим преговорима који би у неком тренутку могли поново да се појаве на дипломатској агенди.
Иран се, тврди Ритер, нашао у позицији у којој може да преговара са више самопоуздања него раније, нарочито ако дође до нових разговора са Сједињеним Државама.
Сукоб је, подсетимо, започео 28. фебруара када су Сједињене Државе и Израел покренули ударе на циљеве унутар Исламске Републике Иран, укључујући објекте у Техерану. Ти напади, према доступним информацијама, довели су до озбиљних разарања и страдања међу цивилним становништвом.
У међувремену Иран одговара ударима на територију Израела, али и на америчке војне базе распоређене широм Блиског истока. Извештаји из региона говоре о даљој ескалацији и наставку напада, док су експлозије више пута забележене и у самој иранској престоници.
Ритер у том контексту износи и политичку оцену целе ситуације. По његовом тумачењу, Техеран није био тај који је покренуо овај сукоб. „Они нису започели овај рат. САД и Израел су га започели – и за то ће морати да плате цену“, упозорио је бивши обавештајац.
Наравно, у региону где се кризе често развијају брже него што дипломате успеју да их обуздају, такве тврдње звуче и као политички коментар и као упозорење.
Оно што је за сада сигурно јесте да се сукоб шири из дана у дан, док се паралелно води и тихи рат наратива – између војних процена, политичких порука и покушаја да се разуме где све ово заправо води. А то је питање на које, бар за сада, нико не даје коначан одговор.
