Pročitaj mi članakDok pitanje izbora “visi o koncu”, tenzije u društvu rastu, ali i pritisak sa Zapada postaje sve jasniji, predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlučio se obići Moskvu i prisustvovati paradi Dana pobede. Ovaj potez uglavljen između unutrašnjih i spoljnih političkih pitanja, ostavio je za sobom prazan prostor otvoren raznim interpretacijama. Međutim, brojke koja su dostavila nedavna istraživanja su jasne, podrška režimu stagnira, a talas nezadovoljstva ne deluje da jenjava. I možda se upravo zato predsednik odlučio na svojevrsnu kvaku 22, kako bi oporavio rusofilski deo biračkog tela.
Сведоци смо својеврсног гамбита Вучића, који је одлучио да жртвује део подршке Европске уније, што је постало очито посетом Москви и најновијом резолуцијом Европског парламента о евроинтеграцијама Србије, ради сопственог повратка старим вредностима, па самим тиме и језгру свог бирачког тела које лежи дубоко у Русији. Колико је такав потез дошао из очаја, а колико ради самог уживања, тренутно није најјасније, али оно што нам је познато је да су студентске блокаде и протести узели свога маха.
Незадовољство превелико да се контролише
Да величина незадовољства није неутемељена, говоре и најновија истраживања које су спровеле Нова српска политичка мисао (НСПМ), као и организација ЦРТА. Истраживање организације ЦРТА, указује на то да је незадовољство у друштву велико. Податак који највише искаче од свих је чињеница да чак 59 одсто грађана подржава протесте, док је само 36 одсто оних који супротно мисле. Такође, питање веровања Вучићу је под великим знаком упитника, јер само њих 33 одсто верује више председнику, а 51 одсто је пружило поверење студентима.
Студентски протести
Слични резултати се могу видети и у истраживању НСПМ-а из марта ове године, а најупечатљивији је податак да би чак 61.9 одсто младих грађана, старосне доби од 18 до 40 година, на хипотетичким наредним изборима подржало опозицију. Са друге стране, у тој старосној категорији би само 7.9 одсто њих подржало актуелну власт.
Вучићева посета Москви добија нову димензију, ако се узму у обзир бројке из прошлогодишњег Алтернативног извештаја Кровне организације младих, где се наводи да је чак 25 одсто младих за то да Србија спољну политику би требало да креира тако да се ослања највише на Русију и Кину, а њих 39 одсто тврди да Србија треба да балансира измедју Истока и Запада.
Покушај “новог Тита”
И управо то балансирање између “два блока”, у претходном периоду се итекако могло видети. Београд је константно слао мештовите сигнале, али они који су били важни су углавном долазили са Запада. Иако је организован свечани дочек кинеског председника Си Ђинпинга, уз поруку о “челичном пријатељству”, а и дочекан је турски председник Реџеп Тајип Ердоган, делује да је тас на ваги ипак ишао ка Западу. О томе најбоље говори и потписивања меморандума о сарадњи око критичних сировина и литијума са бившим немачким канцеларом Олафом Шолцом, поруке, тачније одсуство поруке и ћутња председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен око кризе у Србији па све до куповине борбених авиона од Француске.
Међутим, према бившем дипломати Срећку Ђукићу, сада су “маске пале” и Вучић је у овој “завршној етапи показао своје право лице”, шаљући поруку да је са “Европом завршио”.
“Ово је завршна борба да Вучић покуша да продужи политички живот у Србији. Он ту дефинитивно није могао да нађе подршку у Европи, иако је много улагао наде у Запад. Маске су пале захваљујући српским нобеловцима који су бициклима и маратоном отвориле очи Европи, шта се крије у недрима Западног Балкана. Вучић је то добро схватио и он нема где да се окреће више, он губи ту западну столицу. Прво су му САД избиле ону хоклицу, тамо у ствари никад није имао праву столицу, већ хоклицу. Сада и Европа му извлачи столицу и остала му је Русија као последња нада”, објашњава Ђукић.
Ђукић објашњава да Вучић шаље једну “скривену поруку”, у којој покушава да постане “неки нови српски Тито”.
“Видите да се он ослања пуно и на афричке земље и друге несврстане земље, где још увек влада дух Југославије, Тита и несврставања. Вучић као стари крадљивац брескви он покушава да васпостави то пријатељство и те везе и да ту скривену поруку пошаље у којој каже, ‘ево ја сам нови Тито’. Он зна да у дубини српског народа стоје и несврставање и Југославија и Тито, али он као припадник крајње деснице никада неће признати”, каже Ђукић.
Упркос снажном проруском сентименту који доминира у режимским медијима, Ђукић каже да је реалност ипак мало другачија.
“Ако се да судити по медијима у којима доминира тај наратив, он је изузетно јак. Међутим, није тако, ако разговарате са људима, ако им још дате и чињенице. Поготово зато што је народ имао сада, задњих пет-шест месеци да се сучели са том надстрешницом под којом сви живимо”, закључује Ђукић.
