YоуТубе поглавља:

00:00 Увод: Србија која се ослобађа и обнова дијалога
06:43 Медији, тужилаштво и опструкције изборног процеса
27:32 Лустрација, забрана странака и ревизија пензија
35:41 Златановић о ЕУ, руском амбасадору и односима са Русијом
41:49 РТС: смене, јавне плате и нова улога јавног сервиса
53:27 „Ћациленд”: Саборов захтев за наплату штете
1:02:33 Изборна анализа: прогнозе, цензус и анкете
1:08:50 Зашто је Вучић прихватио исход — Златановићева тумачења
1:24:34 Кузовић о науци, универзитету и одговорности елите
1:35:56 Инциденти, ванредне мере и људска права
1:55:14 Сачувати доказе: државни подаци и папирне архиве
2:02:12 Опструкције, регионалне поделе и завршне поруке

Главни и одговорни уредник „Србин.инфо” Дејан Петар Златановић и један од оснивача покрета „Сабор”, проф. др Душко Кузовић, разговарају у форми дијалога: обојица постављају питања, износе предлоге и коментаришу поступке политичких актера, медија, правосуђа и академске заједнице. Саговорници полазе од тврдње о изборној победи студентске листе. Златановић, међутим, пред крај емисије изричито наводи да мандати још нису потврђени, да листа није преузела институције и да нема коначну потврду РИК-а. Њихови закључци о исходу избора и преносу власти зато су у овом тексту представљени као њихова анализа ситуације о којој говоре.

Кузовић: Ослобађање почиње правом на мишљење и разговором без претњи

На Златановићево питање да ли разговарају у ослобођеној Србији или у Србији која се ослобађа, Кузовић одговара да је направљен најважнији први корак. Упозорава да се друштво не може трајно променити ако грађани очекују брзо решење, а потом повратак пасивности. Према његовом ставу, гласање и плаћање пореза нису довољни: грађани морају свакодневно да прате јавне послове и учествују у њима. Посебно истиче право сваког човека да има сопствено мишљење, да га брани, саслуша другога и не намеће свој став као једини дозвољени.

Кузовић оцењује да су прекинута комуникација, свађе и страх од разговора међу најтежим последицама претходних деценија. Политичко и медијско подстицање сукоба повезује са нарушеним породичним односима и међусобним неповерењем. Одговорност не ограничава на СНС, већ говори и о периоду власти Демократске странке. У емисији се пушта кратак снимак позива Драгана Ј. Вучићевића на пребијање и хапшење организатора протеста, који Кузовић користи као пример комуникације коју треба напустити, али и узбог којег Златановић тражи да Тужилаштво покрене радње у вези позива на насиље и хаоса од стрне главног одговорног уредника „Информера“.

Кузовић тврди да је агресиван јавни наступ служио и прикривању незнања функционера: уместо одговора на питања, јавност је добијала вређање и наступе припремљене за унапред познате теме. Посебну поруку упућује присталицама СНС-а. Политички пораз, каже, не смеју да доживљавају као крај свог живота. Разликује обичне присталице од оних које терети за пљачку и уништавање туђих живота. Одбацује понижавајућу реторику о „јахању”, подсећа на послератно понижавање свештеника и позива на поштовање вере, Србије, свештеника и учитеља.

Његов почетни захтев јесте спуштање тензија: укидање псовки, претњи, ниподаштавања и вербалног насиља. Србију описује као малу земљу изложену притисцима и са истока и са запада, којој је потребан заједнички напор грађана.

Златановић: Пристојност мора да прати утврђивање одговорности

Златановић прихвата позив на очување људскости, али наглашава да уз њега мора да иде правда. Позива се на искуство Петог октобра и дана после њега, сматрајући да политички преокрет без институционалних последица оставља старим структурама простор да наставе деловање. Као два најхитнија питања издваја медије и тужилаштво. Када говори о преузимању контроле над медијима, објашњава да мисли на њихово враћање у пристојне оквире и прекид ширења примитивизма, насиља и мржње.

Изјаву Александра Вучића са страначке славе, коју преноси у смислу да ће присталице доносити сопствене одлуке ако држава не реагује, тумачи као претњу и најаву самоорганизовања. Сматра да би оно могло бити усмерено на отпор институцијама које би испитивале везе власти и организованог криминала. Златановић преноси информације које, како каже, добија са терена: одбијање потписивања записника или њихово неправилно попуњавање тумачи као покушај изазивања поновљених гласања. По његовој оцени, циљ није нужно промена укупног исхода, већ одлагање конституисања Скупштине и Владе за више недеља, па и месец или два.

Наводи да су људи задужени за изборни процес на студентској листи радили на отклањању проблема, посебно у Београду. Помиње и могуће последице одлагања по расписивање председничких избора. При томе исправља сопствено помињање октобра у новембар и износи своје тумачење надлежности Ане Брнабић и будућег председника Скупштине, без навођења правног акта који би то тумачење поткрепио.

Пинк, Информер и јавни новац: Златановић тражи истрагу финансирања

Говорећи о окупљањима испред Информера и Пинка, Златановић износи наводе о пребијању окупљених, пролазника и људи у аутомобилима. Преноси и непотврђену сумњу да су код Пинка можда деловале приватне јединице у униформама. Тражи да МУП саопшти да ли су на терену биле његове јединице и ко је одговоран за поступање.

Његова централна теза гласи да се формално приватно власништво не може користити као штит од провере јавног новца. Тврди да су Информер, Пинк, К1, Ало, Српски телеграф, Б92, Прва, Танјуг, Курир и Мондо добијали привилегована државна средства и да без такве подршке не би могли да послују као до тада. Из тога изводи свој политички захтев за обуставу рада медија које сматра производом корупције, као и за институционално испитивање њиховог оснивања, пословања и промене уређивачке политике. Његово оспоравање ознаке „приватни медији” представља оцену начина финансирања, а не податак о промени њиховог формалног власништва.

Као пример помиње Јовану Јоксимовић и тврди да је од државе добијено око 30 милиона евра, према његовом сећању током шест година, повезујући та средства са преузимањем Танјуга. У приложеном материјалу не показује документацију за тај износ и ток новца. За Драгана Ј. Вучићевића каже да му је раније јавно постављао питање о притиску на општине да плаћају текстове, уз претњу негативним писањем. Наводи износе од неколико стотина хиљада динара за кратке објаве, али изричито није сигуран ни у тачну суму ни у то да ли је пример који памти био из Кикинде. Тај модел назива рекетирањем и тражи његово испитивање.

Износи и тврдњу да је Српски телеграф настао као пројекат породице Вучић, помињући Андреја Вучића. Позива се на особу која је, по његовим речима, учествовала у почецима листа. За Информер тврди да је настао личним договором Александра Вучића и Драгана Ј. Вучићевића, позивајући се и на Вучићевићево гостовање код Владимира Ђукановића. Оцењује да је Информер временом постао најистакнутији медијски ослонац Вучићеве власти.

Златановић помиње и временску подударност почетака Информера и „Србин.инфо”, уз ограду да није сигуран да ли је реч о истом дану. Разлику види у начину финансирања и односу према власти.

Када отвара питање Вучићевићевог могућег пословања са хладњачама и замрзнутим воћем, и сам допушта могућност грешке. Кузовић одговара да је чуо сличне приче, али да нема конкретне доказе и да информација није проверена. Та ограда важи и за ширу причу о хладњачама које су, према гласинама које преноси, поједини политичари добијали за услуге, укључујући период после „Сабље”. Кузовић хладњаче метафорично назива „чиповима” у политичким пословима, као што станове види као средство размене у другим пословима.

Тужилаштво мора да делује, а студентска листа да покаже иницијативу

Златановић наглашава да истраге не треба да воде ни грађани ни студентска листа, већ тужилаштво. Тражи проверу порекла новца, уговора и пословања прозваних медија и поставља питање зашто институције већ не реагују на оно што он сматра претњама и могућим кривичним делима. Сматра да јавност мора стално да тражи одговоре од тужилаца и да они који свесно пропуштају да раде свој посао такође треба да сносе одговорност.

Кузовић медије описује као десну руку система који назива окупационим. Терети их за уништавање угледа, каријера, фирми и организација, али и за прећуткивање људи који су, по његовом мишљењу, имали добре намере према Србији. Разуме гнев грађана, а истовремено сумња да су поједини снимљени насилни поступци били инсценирани да би се одговорност приписала присталицама студентске листе.

Од студентске листе тражи бржу иницијативу. По његовом политичком схватању, одговорност почиње већ објављивањем резултата на које се позива, пре формалног преузимања власти. Оцењује да се медијски обрасци нису суштински променили ако се у програмима и даље појављују исти актери, које назива лажном опозицијом и стипендистима Рокфелера и Сороша. Наглашава да подршка коју је студентска листа добила није безусловна. Резултат види као народну побуну и упозорава да ни нови представници не смеју да присвоје све заслуге или одлажу испуњавање обећања.

Кузовићев програм: Лустрација, забране и преиспитивање привилегија

Кузовић објашњава да лустрацију не тражи само као реакцију на претходне неправде, већ као начин да се онемогући повратак политичке моћи преко великог новца. Износи број од 48 милијардера и тврди да је најмање две трећине богатство стекло на споран начин; за те бројке у емисији не наводи извор. Сумња да је јавни новац премештан у приватне руке како би структуре које изгубе власт могле да финансирају отпор новој власти, док би грађанима остали дугови. У таквој могућности види разлог за брзо испитивање имовине и политичких веза.

Предлаже забрану рада СНС-а и СРС-а, а као вероватне кандидате помиње и СПС, ПУПС, Јединствену Србију и њихове политичке деривате. Тврди да су те организације заузимале јавни простор и симулирале демократију, док су наносиле штету држави и становништву. Тражи и забрану јавног и политичког деловања појединцима које сматра одговорнима. Тај предлог проширује и на њихове потомке због политичког наслеђивања у породицама. То је његов изричити предлог: у разговору не излаже правни поступак нити образлаже индивидуалну одговорност потомака. Међу захтевима су и нечастан отпуст већег броја државних службеника, укључујући судије и тужиоце, као и ревизија пензионих основица функционера и других актера које терети за штету.

Кузовић сматра неправедним да људи који су имали високе приходе и, по његовој оцени, радили против интереса грађана наставе да добијају високе пензије, док жртве политичке дискриминације немају довољно стажа или имају врло ниске пензије. Залаже се за нову расподелу и приближније пензије, уз основно примање и за оне чије привилегије оспорава.

Повезује тај захтев са искључивањем великог дела грађана из јавног и радног живота. Прелазак кадрова из ДС-а у СНС за њега показује континуитет истог политичког круга. Упозорава да би наставак сиромаштва и некажњивости могао изазвати нову, тежу побуну. Златановић на крају тог излагања каже да Кузовић није претерао, већ да је описао ситуацију.

Преглед ставова и предлога двојице саговорника

Област	Дејан Петар Златановић	Проф. др Душко Кузовић
Јавна комуникација	Очување људскости мора да прати утврђивање одговорности.	Обновити разговор, право на сопствено мишљење и поштовање; одбацити претње и понижавање.
Медији	Проверити јавно финансирање и пословање; тражи обуставу рада медија које сматра производом корупције.	Медије сматра ослонцем старог система и тражи прекид дезинформисања.
Институције и лустрација	Тужилаштво треба да води истраге и одговара за свесно непоступање.	Предлаже забране странака и деловања појединаца, укључујући потомке, отпусте и ревизију пензија.
Студентска листа	Подршка уз захтев да се доврши изборни процес, испитају прописи и спрече опструкције.	Подршка уз свакодневне писане захтеве, контролу и очекивање брзог деловања.
РТС	Ново руководство, јавни приходи и уговори, образовни и истраживачки програм, укидање реклама.	У оквиру шире критике медија тражи одговорност за начин информисања и избор гостију.
Јавни новац и докази	Подржава иницијативу за „Ћациленд” и тражи истраге финансијских токова.	Најављује захтев за наплату трошкова „Ћациленда” и хитну заштиту дигиталних и папирних архива.
Елита и друштво	Елита треба да се бира по заслугама; одбацује регионално завађање Срба.	Тражи проверу рада универзитета, института и САНУ, уз обнову производње и домаће пољопривреде.

Златановић критикује и представника ЕУ и руског амбасадора

Златановић преноси позив шефа Делегације ЕУ Андреаса фон Бекерата на уздржавање од насиља поводом догађаја у Информеру. Замера му да се раније није оглашавао поводом говора мржње и подстицања насиља у медијима које критикују. Према Златановићевој оцени, захтев грађана да Информер буде затворен сам по себи није насиље. Фон Бекератов наступ сматра селективним, повезује га са политичком опцијом којој приписује резултат од 0,3 одсто и поручује да такав дипломата не заслужује да остане у Србији.

Истовремено наглашава да исте критеријуме примењује и на руског амбасадора Александра Боцан-Харченка. Представљајући се као русофил, тврди да је амбасадор блискошћу са Вучићем допринео расту русофобије у Србији. Подсећа на подршку коју су Дамњан Кнежевић и он давали руском народу и тврди да их је Боцан-Харченко, када су протестовали због Косова и Метохије, окарактерисао кроз причу о обојеној револуцији. У томе види сличност са наступом Кристофера Хила. Каже да не одређује руску спољну и кадровску политику, али позива Москву да промени амбасадора.

Критику конкретног дипломате одваја од односа са Русијом. Залаже се за блиске односе држава и народа и Русију сматра највећим савезником Србије међу великим силама. Подржава изјаву коју приписује Бакићу у наступу на РТ Балкану, да студентска листа неће уводити санкције Русији. За њега се унутрашња идеологија и спољнополитичка сарадња морају посматрати одвојено.

РТС: Ново руководство и потпуна јавност прихода од 2000. године

Златановић подржава захтев студената у блокади за оставке генералног директора РТС-а, његовог заменика и руководства информативног програма. Каже да разуме да су људи са студентске листе истовремено заузети завршавањем изборног процеса, али сматра да је важно што је захтев упућен. Најављује разговоре о протесту испред РТС-а, уз учешће људи који су трпели последице рада система. Не жели да то буде његова приватна акција.

За будуће руководство тражи људе који су показали професионални интегритет. По његовој оцени, унутар РТС-а после 2000. није израстао довољно јасан отпор да би постојећи кадрови аутоматски били прихватљива замена. Као ограничени изузетак помиње колегу који је, према његовом наводу, имао проблеме пошто је дао изјаву „Србин.инфо”, док као јасан пример новинара који је платио цену одбране професије издваја Срђана Шкора.

Тражи објављивање плата, дневница, накнада, уговора и других примања руководилаца РТС-а од 2000. године до данас, као и података о серијама, продукцијама и осталим пројектима. Жели да та обавеза важи и убудуће, нарочито за оне који у име јавног сервиса потписују уговоре. Није против високих плата: као прихватљиву плату уредника помиње 3.000 до 4.000 евра, уз одговоран рад и могућност јавне провере односа прихода и имовине. Неприхватљивим сматра да плата од 3.000 евра буде праћена куповином аутомобила од 300.000 евра. Противи се избору руководилаца по страначким или другим лобијским везама; у тој критици помиње и, како га назива, ЛГБТ лоби. Његова програмска порука јесте да квалификација за руковођење мора да буде рад у јавном интересу и одговорност за новац грађана.

Јавни сервис за образовање, децу и истраживачко новинарство

Златановић подржава издвајање за јавни сервис, али тражи да РТС првенствено производи оно што је друштву потребно, а приватним телевизијама често није комерцијално исплативо: научни, образовни и дечји програм, као и образовне игране садржаје. Комерцијалне серије и велике забавне пројекте усмерава ка приватном тржишту. Не искључује да неки програм РТС-а постане комерцијално успешан, али сматра да зарада не сме бити његов главни критеријум. Тражи укидање реклама, јер грађани већ финансирају јавни сервис.

Као посебно важан задатак издваја истраживачко новинарство. Дописничку мрежу види као предност за откривање корупције и других проблема широм Србије, уместо да се новац усмерава на скупе серије. Помиње износе од шест до десет милиона евра за поједине пројекте и противи се да њихови произвођачи истовремено управљају јавним сервисом.

Ако у РТС-у заиста постоји канцеларија Би-Би-Сија која утиче на уређивање, тражи њено уклањање. Тај захтев у емисији износи условно, без потврде да таква канцеларија постоји или обавља посао који јој приписује. За помоћ уметности предлаже смањење пореског оптерећења, па и укидање ПДВ-а за поједине уметничке делатности. Помињање стопа од 20 и осам одсто део је његовог предлога, а не преглед важећих пореских правила. Сматра да јавне установе треба да чувају проверене културне вредности, што објашњава примером Народног позоришта, Шекспира и Нушића, док за авангардне и нове пројекте види простор у другим установама и на тржишту.

„Сабор”: Наплатити трошкове „Ћациленда”, истим аршином као грађанима

Кузовић тему јавног новца отвара подсећањем на кажњавање старије жене која је продавала лук. Власт описује као „обрнутог Робина Худа”, који узима сиромашнима и даје богатима, и тражи једнак третман малих продаваца и политички заштићених организатора. Најављује сто свакодневних писаних подршки и захтева студентима. Прву, под ознаком 001, посвећује „Ћациленду”, односно коришћењу Пионирског парка и околног простора. Позива тужилаштво, судство, инспекције и републичке и градске органе да утврде и наплате штету.

Његова рачуница полази од 36.000 квадратних метара, претпостављене цене од 150 евра по квадратном метру месечно, увећања од 50 одсто и двадесет обрачунских месеци. Као почетак наводи 6. март 2025, а као крај 26. октобар 2026. године. Тај период у излагању заокружује на двадесет месеци. За тако постављен модел добија 162 милиона евра. Додаје процене полицијског обезбеђења, службених аутомобила и обнове простора. Помиње и посебну казну за правно лице од милион динара, коју приближно изражава као 8.500 евра, али не даје јасан коначан збир са том ставком.

Кузовићев обрачун „Ћациленда”: изговорене ставке и њихов збир

Ставка	Износ наведен у емисији	Основа и ограничење
Коришћење простора са увећањем од 50%	162.000.000 €	36.000 м² × 225 € × 20 месеци; цена, увећање и обрачунски период су полазне претпоставке иницијативе.
Полицијско обезбеђење	Око 2.200.000 €	Помиње 10 полицајаца, 15 € по сату и 20 месеци; распоред и укупан број сати нису потпуно разложени.
Службени аутомобили	Око 200.000 €	Помиње два возила; потпун обрачун није јасно изложен у титловима.
Међузбир претходне три ставке	164.400.000 €	Збир износа које је изговорио.
Ревитализација простора	Око 3.200.000 €	Процена обнове, дезинсекције и дератизације; без приложеног предмера.
Збир са ревитализацијом	Око 167.600.000 €	Аритметички збир приказаних главних ставки; посебна поменута казна није укључена.
Уклањање објеката и материјала	Није засебно исказано	Кузовић са овим трошком помиње „преко 170 милиона”, али не даје износ који омогућава проверу тог збира.

Кузовић у различитим деловима излагања говори о 165 милиона и о више од 170 милиона евра. То су износи које заступа у иницијативи, а не потраживање чији су основ и висина у приложеном материјалу утврђени одлуком надлежног органа. Каже да у рачуницу није додавао трошак возила хитне помоћи. Помиње могућност накнадног обрачуна поремећаја саобраћаја и других последица, као и потребу провере стања траве и дрвећа. Најављује подношење захтева на писарници наредног дана у односу на емисију.

Од институција тражи да престану да се позивају на заробљеност и да раде свој посао. Упозорава да би непоступање сматрао саучесништвом и користи оштру формулацију да је боље деловање по службеној дужности него поступање народа у своје име. Златановић подржава иницијативу, наглашавајући да политика почиње решавањем свакодневних, практичних проблема.

Изборне прогнозе: Златановић наводи и шта је погрешно проценио

Златановић каже да је очекивао победу студената, али није знао колико ће успешно одбранити резултат. Изненађен је начином на који је, према његовом тумачењу, Вучић прихватио исход и каже да му је драго што су избегнути насиље и грађански сукоби. Подсећа да је студентима раније давао око 130 до 140 мандата, а напредњацима 80 до 90 ако би се гласови реално избројали. Као сопствену грешку издваја очекивање да би преко мањинских листа могли бити обезбеђени додатни посланици за власт. Сада разматра могућност да СНС није имао организациону снагу да пребаци довољно гласова.

Наводи да је очекивао да СПС и „Европска Србија” остану испод цензуса, али не и да „Европска Србија” добије свега 0,3 одсто, а „Аутентична десница” 0,9 одсто, колико им приписује у разговору. За десницу је очекивао или резултат испод око 2,5 одсто или пролазак са више од четири одсто, уз признање да није очекивао тако низак исход.

Сматра да гласови за листе испод цензуса у расподели мандата нису пресудно оштетили студентску листу, јер је као најјача листа имала највише користи од такве расподеле. То износи као своју изборну рачуницу, без званичног обрачуна мандата у приложеном материјалу. Критикује агенције за испитивање јавног мњења због прогноза и зависности од државних послова. Тражи проверу њихових уговора и прихода из јавних извора. Предлаже забрану објављивања анкета недељу или две пре избора, да би људи гласали по уверењу, без притиска предвиђања о томе ко ће прећи цензус.

Пеца Поповић, отпор грађана и слабљење СНС-а: Тумачење, не доказана позадина

Један од најдужих делова Златановићеве анализе односи се на сусрет Вучића и новинара Предрага Пеце Поповића на бирачком месту. Пита како службе нису обавестиле Вучића да ће му листић уручити дугогодишњи критичар. Разматра могућност да је тиме неко из безбедносних или других структура послао поруку о губитку контроле. Више пута наглашава да је то његова спекулација и позива Поповића да исприча шта се догодило. Не тврди да зна ко би такву поруку организовао. Поповића описује као доследног и веродостојног критичара Вучића, који је, по његовим речима, одбио да измишља чињенице. Жали због његовог разлаза са Милованом Бркићем. Вучићево чекање у реду и одсуство посебне реакције присутних тумачи као симболичан пад ауторитета.

Други фактор види у отпору грађана у Лазаревцу и Кањижи групама које назива батинашима. Сматра да су такве групе снажне када нападају, а слабе када наиђу на отпор, јер им недостају солидарност и заједнички кодекс. Не искључује спољни утицај и могући позив из иностранства, али изричито каже да за то нема поуздану информацију. У том контексту помиње своје објављивање сведочења Николе Ристића о Савамали и навод да је материјал стигао до америчких органа, уз признање да не зна до ког органа, по ком основу и са каквим последицама.

Важнијим сматра унутрашњу организацију грађана, писма бивших полицајаца колегама и способност да се притисак за одбрану гласова распореди по целој Србији. Подсећа да је и сам предлагао да универзитетски центри — Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш и Нови Пазар — буду ослонци, а да грађани истовремено делују у својим местима. Не присваја ауторство идеје: каже да је могао бити само један од више предлагача.

У резултатима које наводи за велике градове види кључ слабљења СНС-а. За Београд помиње 62,96 према 31,63 одсто, за Нови Сад 63,20 према 31,59, а за Крагујевац 57,90 према око 35 одсто. За Ниш изговара 63,44 одсто за студенте, док је супротни проценат у титловима нејасан. Ти бројеви су његови наводи, без приложених званичних резултата. Закључује да су губитак ослонца у великим градовима, смањена инфраструктура и инфлација ослабили способност власти да спроведе изборну крађу и дуготрајну репресију. Признаје да је очекивао снажнији отпор система.

Угрожени активисти, Славија и повратак деце у парк

Златановић говори и о људима за које тврди да нису могли да гласају због хапшења, протеривања или претњи. Помиње Дејана Лучића, Љубомира Стефановића са „Славије инфо” — чије име у говору и титловима варира — и Дамњана Кнежевића. За Кнежевића тврди да је морао да склони себе и породицу због претњи и опасности од отмице. Подсећа на његову подршку студентима и каже да су Народне патроле, уз део студената, а потом и ратне ветеране, заузеле простор Славије после затварања биралишта како би спречиле изазивање нереда.

Посебно емотивно описује повратак грађана у Пионирски парк. Каже да је затекао уништену травнату површину и да ће обнова трајати, али издваја призор деце која се поново љуљају, трче и играју. Критикује и друге захвате на зеленим површинама у центру Београда, укључујући градњу гараже, јер деци и породицама сужавају простор за живот.

Кузовић: Наука и универзитет морају да одговоре шта су учинили за друштво

Кузовић затим отвара питање научне и академске одговорности. Сматра да се велики део савременог управљања друштвима заснива на примени науке, посебно хуманистичких дисциплина, док је Србија запоставила сопствено знање. Позива се на тезу Ерике Ченовет о учешћу 3,5 одсто становништва у ненасилном отпору и повезује је са протестом 15. марта. У емисији је тумачи као показатељ да масовна мирна мобилизација може довести до слома система; не разматра ограничења примене тог истраживачког налаза.

За њега држава не може опстати само на пољопривреди и једноставним пословима. Подсећа на некадашњу авио-индустрију и тражи широк распон научних, техничких и производних капацитета. Критикује увоз хране из Албаније, сматрајући да Србија има услове да буде извозник здраве хране. Износи своју сумњу да слабљење домаћег сељака повећава зависност и угрожава снабдевање у могућим будућим сукобима. То је његова политичка интерпретација, за коју у разговору не даје доказ о организованој намери.

Универзитете, институте и САНУ подсећа да их финансирају грађани који очекују и стручност и моралну одговорност. Сматра да су, уз изузетке, академски кругови више штитили сопствене положаје него друштво које их издржава. Тражи проверу квалитета високог образовања, стварног научног учинка и могућег коришћења факултета за идеолошку регрутацију. Помиње неокомунистичке и неолибералне идеје као примере усмерења која сматра удаљеним од интереса државе.

Наводи пример неименованих истраживача за које тврди да годинама примају плату без нових радова. Помиње и сарадњу једног таквог актера са особом коју у разговору описује као председника Уставног суда, доводећи у питање његово опозиционо представљање. Пошто лица нису јасно идентификована, из тог дела транскрипта није могуће поуздано утврдити на кога мисли. Оштро поставља питање враћања примљеног новца са каматом и накнаде штете за оне које сматра одговорнима. Тражи да се учинак научних установа мери и доприносом демократији, републици, економској стабилности, останку становништва и способности државе да препозна опасности.

Деиндустријализација, уџбеници и елита по заслузи

Кузовић уништавање домаће привреде, исељавање и раздвајање породица посматра као повезан процес. Помиње „Србијанку” из Ваљева и „Будимку” из Пожеге као примере на којима тражи одговор ко је одговоран за пропадање производње. Оцењује да су незапосленост и одлазак мушкараца на рад у иностранство оставили породице раздвојене и подложније притисцима. Критикује трошкове школских уџбеника и положај страних издавача. Сматра двоструким аршином то што је државном Заводу за уџбенике замеран монопол, а концентрација приватног, страног издаваштва се толерише.

Златановић се надовезује ставом да се домаћа елита често понаша као послушна каста политичких и привредних моћника. Критику проширује и на историјске одлуке, укључујући стварање Југославије. Залаже се за елиту по заслузи, уместо по везама, сродству и припадности затвореним круговима. Ипак, пошто су неки припадници интелектуалних кругова укључени у студентски покрет, каже да су прихватили одговорност и изражава наду да ће бити дорасли задатку.

Инциденти као изговор за трајно сужавање слобода

Златановић се враћа на догађаје испред Пинка и преноси навод портала Нова о сумњи на инсценирано ломљење аутомобила. Помиње особу у титловима наведену као Димитрије Јањић и тврдњу да ју је Слободан Миленковић претходно затекао у организовању незаконитог гласања у Железнику. Овај текст преноси шта је Златановић рекао о тој објави; приложена објава и независна документација нису део материјала.

На основу тога разматра могућност да се провокацијама изазове реакција грађана, а потом медиј или власт представе као жртва. Као могућег организатора помиње и Жељка Митровића, али то износи као претпоставку. Похваљује Игора Милосављевића за указивање на модел у којем се оправдано незадовољство усмерава у хаос, а хаос користи за увођење рестриктивних мера. Истовремено се не слаже са његовим тумачењем руског фактора, скепсом према студентима и изборним прогнозама.

Позивајући се на примере Француске, Италије и мера после 11. септембра, Златановић упозорава на претварање привремених овлашћења у трајна ограничења права. Његова тврдња о овлашћењима војске у Италији није у емисији поткрепљена конкретним прописом. Допушта да тешке кризе, непогоде и масовно насиље понекад захтевају привремене мере. Као историјску аналогију помиње римску институцију диктатора, наглашавајући временско ограничење овлашћења и њихов престанак по завршетку опасности.

Од студентске листе тражи да испита прописе усвајане у претходном периоду. Наводи сопствени боравак у притвору, случајеве Кнежевића и Стефановића и друга поступања која сматра политичким прогоном. Саопштава да су Новица Антић и Дејан Лучић пуштени, а помиње и човека чије је име у титловима нејасно забележено као Бобачек, за кога тврди да је осуђен у вези са пушком која није ношена на протест. Због нејасне транскрипције, пуни идентитет и процесни детаљи тог случаја нису допуњавани. Посебно се противи пракси у којој би подзаконски акт потискивао закон. Страхује да би непреиспитани прописи новој власти оставили исти инструментаријум за злоупотребе.

Оружје, самоодбрана и права Срба на Косову и Метохији

Златановић критикује ограничења за легалне власнике оружја и сматра да начин чувања и приступа оружју може отежати одбрану дома и породице. Наводи приближне проценте о криминалу са нелегалним и легалним оружјем, без извора, па се они не могу третирати као проверена статистика. Његов став је да ограничења непропорционално погађају легалне власнике, уместо да решавају наоружаност криминалних група. Тај део разговора представља критику прописа и политички захтев за преиспитивање, а не правно упутство о дозвољеној употреби оружја.

На Косову и Метохији тражи испитивање поступака Српске листе према српском становништву. Износи тешке оптужбе о уценама, пљачки, претњама и сексуалном насиљу, које у приложеном разговору не поткрепљује документацијом. Позива на одговорност функционера и на прекид њиховог утицаја на свакодневни живот људи. Према његовом наводу, студентска листа је међу бирачима са Косова и Метохије добила нешто више од 20 одсто, што тумачи као раст у условима притиска. Изражава наду да би политичка промена могла донети већу слободу и тим грађанима.

Шире, упозорава на завађање Срба из Србије, Републике Српске, Црне Горе, Македоније и са Косова и Метохије. Поздравља Небојшу Вукановића и људе који су, како каже, у Требињу славили успех студентске листе, уз наду у промене и у Републици Српској.

Златановић: Опасности треба видети, али не одустати од могућности промене

У расправи о скепси према студентима Златановић прави разлику између добијене битке и завршеног процеса. Успех који им приписује пореди са Стаљинградском битком, наглашавајући да тиме „рат” у политичком смислу није завршен. Сматра да домаћи и светски моћници могу много да предвиде и контролишу, али не и сваку реакцију слободних и храбрих људи. Подсећа да би мало ко пре уласка студената у политику предвидео могућност преокрета који сада описује.

Лични приступ назива оптимизмом који настаје из крајњег песимизма: свест о најтежим људским злочинима не искључује радост и подршку када неко учини добро. Позива да се ризици препознају, али да се простор за деловање не затвори безнађем. Признаје пропусте студентског покрета, али сматра да постигнуто заслужује подршку. Његова порука јесте да из лоше ситуације не следи да боља није могућа.

„Сабор” захтева број 002: Сачувати државне податке и оригиналне архиве

Кузовић другу писану иницијативу покрета „Сабор” посвећује документацији. Сумња да је њено уништавање већ почело. Помиње пожар у архиви Железница и друге пожаре и провале, повезујући их са потребом очувања доказа, без доказа о узрочној вези између тих догађаја у самом разговору. Износи и информације за које изричито каже да не зна да ли су тачне: да је у неким установама пред изборе један од главних послова било сецкање папира. Управо зато тражи хитну проверу и превенцију.

Као приоритет првих 48 сати издваја очување дигиталних података. Помиње Канцеларију за ИТ и еУправу, државни облак и Државни дата центар у Крагујевцу. Тражи да надлежни зауставе могућност политички постављених лица да бришу или мењају податке и да направе потпуне снимке стања система у тренутку примопредаје. Затим тражи физичку заштиту папирних архива, јер уговори, анекси, одлуке, оригинални потписи и печати могу бити неопходни за утврђивање чињеница. Посебно помиње министарства финансија и грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, као и ЕПС и Телеком.

Поставља питање поузданости приватних агенција које обезбеђују државне објекте, позивајући се на искуства из протеста против литијума. Предлаже привремено ограничење изношења докумената, фасцикли и дискова без одобрења надлежне прелазне комисије. Професионалне државне службенике позива да одбију налоге за уништавање документације и пријаве сумњиве радње. Помиње бележење изношења материјала, спаљивања и брисања података као начин узбуњивања. За Кузовића је суштина у томе да грађани не остану без доказа о дуговима и новцу од којих нису имали користи. Сматра да би нови представници, ако допусте нестанак документације, сносили одговорност за последице. Понавља да славље не сме потиснути озбиљност државног посла.

Завршно упозорење: Опструкције и регионалне свађе могу одложити одговорност

Златановић у завршници упозорава на објаве које студентску листу представљају као инструмент људи пореклом из Црне Горе. Помиње коришћење снимка Чедомира Антића, уз ограду да не зна када је снимљен, и сматра да такве поруке служе подели Срба. Повлачи паралелу са кампањама после пада власти Мила Ђукановића, када су, по његовој оцени, ширене поруке о наводном преузимању Црне Горе из Србије и преко Српске православне цркве. Позива грађане да не прихватају регионално завађање и да пријављују објаве које шире мржњу.

Посебно критикује Богољуба Карића због захтева за увид у изборни материјал и могуће понављање гласања. Помиње његов навод о 139.000 људи који су исказали подршку и упоређује га са много мањим бројем гласова, који сам не наводи прецизно. Карићу приписује резултат од 0,4 одсто и подсећа га на опкладу за ручак о преласку цензуса. Тај захтев тумачи као део ширег одуговлачења утврђивања резултата и примопредаје власти. Сматра апсурдним да актери који су годинама управљали државом оптужују студентску листу за злоупотребе пре него што је преузела институције.

Поново отвара питања Бриселског и Охридског споразума, Београда на води, послова у Бору и изградње ауто-путева, као области које по његовом мишљењу захтевају проверу. Позива се и на критике Дејана Мировића. Као пример свакодневног оптерећења привреде износи лични навод да плаћа око 18.000 динара годишње за потврђивање података о себи као одговорном лицу фирме, уз ризик блокаде рачуна ако обавезу не испуни. Најављује да ће истраживати коме новац одлази. Из транскрипта се не може поуздано утврдити о којој конкретној услузи или обавези говори, па се то не представља као правило које важи за свако предузеће.

Златановић сматра да општа амнестија и позив да се убудуће поштује закон не би били довољни. Тражи последице за претходне злоупотребе, укључујући затворске казне за оне којима се одговорност утврди, јер верује да би без тога исти обрасци били настављени. У завршном делу износи и тврдње о употреби наркотика у политичким круговима. Каже да је као скупштински извештач лично затекао једног неименованог посланика СНС-а како користи дрогу. То лично сведочење шири у тврдњу о великој распрострањености зависности и повезује је са потребом за новцем и ирационалним одлучивањем. За такву општу процену у разговору не износи доказе; зависност описује као болест која захтева лечење.

Емисију завршавају поруком подршке грађанима и студентима и очекивањем да одговорност буде утврђивана по закону и Уставу. За обоје, кључни тест будућег деловања остају јавни новац, рад институција, очување доказа и спречавање новог завађања грађана.

Извор: Србин.инфо – Центар
Аутор: Дејан Петар Златановић