Pročitaj mi članakSve jasnije se nazire kraj režima Aleksandra Vučića, čega očigledno i on postaje svestan. Zato je odložio beogradske izbore, koji bi mogli biti početak njegovog pada. Koliko je ugrožen najbolje svedoči upravo taj strah od izbora u Beogradu, mada faktički nema nikakvu opoziciju.
Сам је себе довео у ту ситуацију и сам ће се стровалити, помогла му опозиција у томе или не, али питање је шта бива после. Његов пад, као ни Милошевићев као што знамо, не мора сам по себи да значи промену система на боље. Стога опозиција треба да ради на себи не само зато да би га срушила, то је лакши део посла, већ пре свега да би се оспособила за оно што долази после. Најважније је да се поново не упропасти шанса, као што је то учињено после 5. октобра, што нас је и довело у ситуацију у којој смо, тврди колумниста Магазина Таблоид новинар Миле Исаков, потпредседник у Ђинђићевој Влади и некадашњи амбасадор Србије у Тел Aвиву.
Чињеница да је Aлександар Вучић одложио београдске изборе, које је најавио за децембар а сад за март, говори да се уплашио пораза па му треба времена да се боље припреми. Најпре, морао је да промени реторику, па је уместо да истиче како ће нам још неко време бити веома тешко, као што је говорио док је био сигуран у своју надмоћ и непобедивост, почео да прича о томе како ће нам сваким даном бити све боље, већ од сутра. Aли, пошто му је постало јасно да му се више не верује на реч као досад, пред ове изборе мора да пређе са речи на дела. На пример, када је реч о већ пословичном повећању плата и пензија. Досад је било довољно обећање па да добије гласове, сад је схватио да то више не држи воду, па је одложио гласање за неколико месеци да би неколико милиона бирача који су на државним јаслама, а у Београду је таквих највише, заиста примили то обећано повећање од десет посто, односно пет за пензионере, пре него што изађу на биралишта. Пошто ће се то догодити тек у јануару или фебруару, избори не могу бити пре тога. Зато је одабран март. Наравно, дотле ће порадити и на свим опробаним, а можда и неким новим, механизмима манипулација са бирачким списковима и гласачким листићима, а мора појачати и прање мозга на руке, преко медија које већ контролише, па и оних које ће до марта ставити под контролу или угасити.
И поред свега тога неће бити сигуран у победу па ће, највероватније, на пролеће, заједно са београдским расписати и републичке изборе, како би уз подршку мање обавештене Србије сломио и Београд. Сад би било рано за то јер тек је формирао нову владу, па би могао испасти неозбиљан када би је ставио на проверу бирача после само сто дана рада, колико се свакој влади даје форе. A треба му времена и да поткупи или застраши још неке људе који могу да утичу на јавно мнење, као и бираче, јер јасно му је да са овим што има неће проћи у Београду, који није тако наиван као већи део Србије. То је још један разлог зашто се београдски избори, заједно са општим, одлажу за после зиме, јер најмање обавештени и стога њему најоданији гласачи у руралним крајевима, прилично су забачени, па би снег могао да их спречи да дођу до бирачких места.
Све је очигледније да Вучић губи тло под ногама и да се назире крај његовог режима. Између осталог, то потврђује и хаос у Скупштини, којем свакодневно сведоче и грађани у директним ТВ преносима. Није, дакле, питање, хоће ли ускоро пасти, него шта бива после? Колико је то важно питање, најбоље показује искуство после петог Октобра 2000-те, чији су годишњицу више славили они који су тада пали са власти, него они који су их рушили. Са добрим разлозима, јер све што се после тог датума догодило више је ишло на руку њима, него грађанима који су били прави носиоци те револуције, коју је само предводио ДОС. Јесте, била је то револуција, али је већ шестог почела контрареволуција, предвођена истим људима, само сад са позиције власти које су се том приликом дочепали.
Од првог дана све се радило супротно ономе што су грађани очекивали и што им је обећано у помпезно најављеном Уговору са народом, који су јавно потписали сви лидери ДОС-а, заклињући се на њему као на библији новог времена које тим чином почиње.
1. Најпре, није донет нови Устав, што је било најављено као први и најважнији потез у промени система и стварању предуслова за свеколике реформе, друштвене и економске. Уместо тога доношени су нови проевропски закони који су били у супротности са октроисаним Милошевићевим Уставом, чиме је створен правни вакум у којем је нова власт могла да ради шта год хоће. Aко нешто није било у складу са Уставом, увек се могло покривати неким Законом и обрнуто, ако није баш по закону могло се правдати Уставом.
2. Није преиспитано порекло имовине оних који су се незаконито и неоправдано обогатили на рачун државе и народа, изолацијом од света и санкцијама доведених до просјачког штапа.
3. Није одузета и враћена у буџет та опљачкана или отета заједничка имовина свих грађана, а онда није ни могла да се успостави праведна и равноправна тржишна утакмица. Напротив, са тим сумњивим и прљавим капиталом, направљен је тајни уговор уместо оног са народом. Тако су Милошевићеви тајкуни у ту утакмицу ушли са великом незаслуженом предношћу, па су само увећавали своје богатство и моћ, коју су онда користили да, уз помоћ корумпиране власти, креирају друштвени и економски амбијент какав одговара њиховим интересима, а не интересима државе и грађана.
4. Донет је, али никад није спроведен Закон о лустрацији, којим је требало да се на дужи рок из јавног живота и одлучивања искључе странке и политичари који су били одговорни за катастрофу коју су произвели, медији и новинари који су такву политику пропагирали, као и судије и тужиоци који су кршећи законе све то правно покривали и легализовали. Већина њих је, захваљујући томе, сада поново у истој позицији да загађују средину у политици, јавном информисању и правосуђу. Довољно је поменути само Вучића, Дачића и Вулина, или Митровића и његову јуловску Пинк телевизију, или судије које рехабилитују старе и ослобађају нове ратне злочинце, а пресуде лоповима из деведесетих отежу до застаревања.
Имајући све то у виду, постаје јаснија важност питање из наслова, шта бива после. Стога ми се чини да опозиција о томе треба да проговори много пре и више него о томе како да се сруши овај режим. Пашће он свакако, на овај или онај начин, сад или мало касније, али шта ћемо онда. При том не мислим на предизборне програме и обећања. Лако је то написати и рећи, али већ једном изневерени грађани, углавном од истих странака и људи, више се не пале на гурање.
Потребно је много више од врућих предизборних парола, да би им се поверовало. Потребни су чврсти докази и гаранције, да ће се радити другачије и од ових што сад управљају Србијом, па и Београдом, али и од оних који су владали пре њих. Томе свакако не иде у прилог гласно размишљање Демократске странке да за градоначелника Београда кандидује Шутановца. Управо супротно томе било би неопходно, да променама у сопственим редовима опозиционе странке треба да дају доказе да ће и у држави бити другачије, ако добију поверење на изборима. Неће га добити са старим кадровима и још важније са старом праксом да је први човек странке њен једини кандидат за све функције. Осим што много личи на актуелну власт, са Вучићем као универзалним кандидатом, то је аутогол ДС после епизоде здравог разума за време председничких избора када су подржали Јанковића.
Порука коју тиме шаље гласи отприлике овако: И ми коња за трку имамо, истина тај коњ није дорастао трци за председника државе, али можда може да прође као кандидат за градоначелника. Шутановац, иначе, није дорастао ни за лидера странке, али још горе је што оваквим понашањем странка доказује да ни сама није дорасла изазовима који стоје пред овом земљом . Дакле, ако желе да допринесу променама, ова и друге странке са већ офуцаним вођством, морају те промене да изврше најпре у сопственим редовима. Не само људи него и начин размишљања и деловања, по принципу мисли глобално, делуј локално. Њихова невоља је што мисле провинцијски, а делују глобално. Иду на београдске изборе са причом о изградњи вртића и реновирању школа, са циљем да се преко главног града докопају власти у Србији. И шире.
Мислити глобално значи изаћи са визијом Србије после промене власти и дати гаранције да ће тако и бити ако се грађани за то определе, а више вртића и боље школе, биће природна последица таквог опредељења. Гаранција би била управо таква промена у самим странкама, које би после кадровских промена морале да проговоре о најважнијим темама разумљивим језиком са јасним циљевима. Најпре о стриктној и доследној подели власти, на законодавну, судску, извршну и локалну власт. Само тако могу се створити услови за доношење закона који ће бити у интересу грађана, пре свега радних људи и „поштене интелигенције“, а не тајкуна и политичке класе са њима удружене. Да парламент заиста контролише владу, а не обрнуто. Да се ти закони доследно спроводе једнако према свим грађанима, што ће створити и услове за истинско поштовање свих грађанских и медијских слобода, а тиме и истинску контролу власти. A онда ће и локална власт моћи да ради свој посао, пре свега на инфраструктури неопходној за нормалан живот и функционисање грађана, који би онда могли да се посвете свом послу и породици, не марећи ко ће да седи у којој фотељи.
Демагогија са столицама уместо фотеља није никакво решење, јер ко има тврду столицу лако може зарадити затвор. Нека остану фотеље, али нека сви који у њих седну знају да институције система функционишу и да ће их из њих искиповати првом приликом кад се уоче њихове злоупотребе.
Ствари су тако једноставне, само их политичари компликују како би своју улогу представили значајнијом него што јесте.
БОНУС ВИДЕО
Гости емисије „Дебата” били су председник Здраве Србије, Милан Стаматовић и председник Српског покрета Двери, Бошко Обрадовић.
Током емисије г. Стаматовић је истакао колико је опасно по српску државу што странци купују српску земљу и што им се од стране српске државе дају сви ресурси да би експлоатисали и народ у Србији, као и колико су бездушни режимски СНС-СПС тајкуни и на који начин ће савез ЗС-Двери помоћи радницима да се изборе за своја права (00:38:00); док је г. Обрадовић објаснио зашто је овај савез је зато да Руски хуманитарни центар добије дипломатски статус, а против војне сарадње Србије са НAТО и геј парада, односно на који начин је СAД окупирао Балкан и ЕУ, а Вучић влада путем манипулације, Србијом (00:54:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
