Pročitaj mi članak
Зашто споразум између Ђиласа и Тадића мање личи на политички, а више на мафијашки.
То да ће се Демократска странка убудуће, према социјалдемократском моделу, борити за праведније друштво; да ће формирати етички одбор и савет за сарадњу са (радничким) синдикатима, као и да ће ојачати Центар за едукацију – за мало је могло да покаже како је међу жутима победила струја са бољим смислом за хумор.
Замислити људе који су пљачкали буџет док су очајни српски радници себи секли прсте како се боре за радничка права, било би цинично и за растегљиве стандарде Марије Антоанете.
На помен њиховог етичког савета човек може само да се пита ко ће бити његов председник – неки покојни или неки бивши члан – док није за бацање ни ово са Центром за едукацију у странци из које је образован свет гуран већом брзином него из Србије и где је критеријум хијерархијске продорности постало образовање из друге или треће руке, пример добре школе тронедељни курс у Гармишу а добре дипломе свака која је брза, нелегална и не много скупа.
Проблем је, међутим, што међу жутима није остало никог са смислом за хумор, иначе би сигурно формирали и једну групу пријатељства са грађанима Србије. А то ће рећи: какав хумор, какви бакрачи, о свему што сам навео, а што су закључци њиховог Главног одбора – они су мислили сасвим озбиљно.
Наравно, сва та њихова прича о социјалној правди, моралу и образовању јесте илустрација њиховог односа према стварности. Али не бих се ја томе смејао, јер се за такве сензибилитете стварност у Србији већ 12 година креира, исто као што се нисам смејао ни у среду најави Бојана Пајтића о повратку ДС на власт. Истина, да сам на његовом месту, све моје политичке амбиције би се исцрпеле на томе да не омастим затворску ћелију, али ваљда зато и нисам на његовом месту.
Отуда није чудо да се на Главном одбору странке међу оноликим светом није нашао ама баш нико ко би проговорио о томе колико је дубоко владавина ДС закуцала Србију у земљу, одакле судим да је у Србији данас више Цигана који верују да су скривили Дахау него жутих који верују да су криви за било шта у Србији.
Наравно, тај механизам лако је објашњив: у једној заједници тешких грешника о кривици најпре проговарају они који су невини, а овде таквих, рекао бих, нема ни на Главном одбору, ни у пратећој медијској, интелектуалној, клијентилистичкој и пословној пратњи.
И, наравно, само из таквог расположења на Главном одбору жутих могло је да дође до расправе о социјалдемократији, о етичком одбору и образовању, само такви без икаквих ограда, какве би налагали грам мозга и кап савести, могу себе да виде као носиоце реформи и напретка у Србији, исто онако као што се на састанку шест навећих породица коза ностре најпре договоре да је мафија чувар традиционалног поретка, патријархалне породице и пословног реда, исто онако као што је, ако је веровати таблоидима, ноторни Сретко Калинић, прочитавши у затвору неку дегутантну вест из црне хронике, сав очајан узвикнуо: „Куда иде овај свет!“
ПАРЕ, ПОЛИТИКА, ПОРОДИЦА
Отуда ни споразум између Драгана Ђиласа и Бориса Тадића на том главном одбору не може бити ни „етички“ ни „образовни“, не може, наравно, да буде ни политички, јер би то, шта год ми мислили о политици, подразумевало неки минимум принципа.
Уместо тога, био је то типичан мафијашки споразум, где је свако „испоштован“ у границама у којима се креће његова основна амбиција, где је сваком нацртано да ће „спавати с рибама“ ако недовољно јак пређе границу и где је сваком остављено довољно простора да, кад ојача, превари, што ће рећи да нико нема разлога да верује да је жртвовао било шта.
Паре и слобода су сачувани пред Порториканцима и Црнцима (тек да се Николићу и Вучићу заштуца), стари Дон је пристао да са младим подели своје међународне политичке везе, док млади Дон своје паре, своје медије и своје мостове неће користити само за себе, него ће их поделити са Породицом.
Наравно, био је то споразум који ни Тадић ни Ђилас нису могли да одбију. Први, свестан да Србија никада више неће гласати за ДС због њега, ће своје искуство и статус покушати да надомести на другој страни, свестан да се политичка моћ овде не исцрпљује на анимирању неке безубе гомиле која гласа.
Другом су припали профити, Породица и старање о њој, и да се врата на ГО нису затворила онако брзо, могло би се видетио како му прилазе капетани и љубе руку, још запитани хоће ли их та рука помиловати или им скинути главу.
Наравно, ту је и трећи важан фактор – Мики Ракић – највиши службеник Империје у Србији и једни међу жутима, укључујући и поменуту двојицу, који од самог почетка није имао дилему да ће бити на победничкој страни у ДС, утолико пре што ће победничка страна бити тамо где буде он, а он тамо где му каже Империја.
И зато ће он бити контролор споразума, представник већинског страног капитала у ДС и страна која се неће удварати почасном и оперативном шефу, већ они њему. Важан део дила, дакле.
Тадић је дакле рекао да је спречио да жутима завладају тајкуни, несвестан, наравно, да би тајкунизација ДС у односу на оно што су они имали за Борисовог вакта била прогресија, исто онако као што је корупција прогресија у односу на криминал. А онда нас је обрадовао изјавом да ће на изборној скупштини бити „кандидат за почасног председника“ (ко ће му бити противкандидат – Дулић? Давидовић? Или Грол?).
Наравно, врло не верујем како ће се Тадић на почасном месту понашати почасно. Свестан да Ђилас не воли да се бави политиком (он се радије „бави проблемима људи“; мошмислит!), и да ће за њега на сцени бити места све док у Србији има неке политике, какве год, а то ће рећи све док Космет не буде бетонирано во вјеки вјеков – Тадић ће, рекао бих, радити управо оно што ради последњих недеља.
На пример, потпуно свестан колико је његовом пријатељу Иви Јосиповићу стало да Дража Михајловић остане записан као нацистички колаборант (јер, да није, некако би усташе остале усамљене на историјској ветрометини), Борис је учинио Иви, рекао о Дражи све оно што Иво воли, и, гле, ено га после пар дана на канабету код Иве, који је за Тому Николића још увек недостижан све док се не поправи, иако је Тома, да се не лажемо, поправљенији него икад.
Е сад, можете ли да замислите Ђиласа у тој улози? Ја не могу, можда да су му дали да нешто сазида или поправи, или да исклопа Дражу уместо оних пацера, он би направио риалити, па би Дражу ископавало у реалном времену неких десет породица, од којих би га бар три ископале на четири различите локације. Шта хоћу да кажем?
Борис, чија је политичка амбиција еволуирала од светионичара на Јадрану до председника региона, уз кратко задржавање на резервној позицији председника Србије, покушаће да искористи једну политичку „нужност“, коју Србији намећу странци.
ПОСТПОЛИТИЧКА ЕРА
Наиме, у српској посткосовској ери – дакле, кад се ово са Косовом заврши на нашу штету – доћи ће до сеобе политике из Србије у регион. Јер о чему ће то Срибија политички да одлучује после Косmeta? О привреди? О Војводини? О култури? О држави? Којој држави!?
Зато ће Тадић, наравно, уз помоћ својих страних пријатеља, водити неку врсту алтернатвне регионалне политике – председник Југосфере, бре! – где ће давати домаће задатке Томи Николићу (кад је могао то да уради Борис, можеш и ти, Томо, или да Бориса пошаљемо још једном?) Наравно, Борисов успех мериће се тиме што буде омиљенији у региону и омраженији у Србији.
Ђиласу, дакако, то неће сметати, он ће увек наћи начин да се од Бориса огради, не само због његове несклоности високој политици, већ зато што се за њега спрема Србија без политике. А он – водоинсталатерски тип политчара – онај који, кад вам поплави, дође и оправи, успут псујући све претходне мајсторе који су вам икад оправљали, од бравара до данас. Ако вам баш треба нека историјска паралела, подсећам да је Мусолини дошао на власт тврдећи да ће под њим сви возови у талији долазити на време.
Ако мислите да Ђилас у томе не може успети, вреди саслушати следеће питање: да ли се икад ико у Србији борио да освоји власт са толико пара, са толико медијске логистике, толико странаца, толико амбиције и толико презира према политици у исто време.
На тај начин добићемо два лидера ДС – једног који води полиитку, регионалну дакако, свестан колико је политка важна ствар да би вас странци вратили на власт; а други народну, уверен да се негде мора „испоштовати“ и та бирачка беда, а Ђилас њих баш уме да „испоштује“ преко свих телевизија и новина које контролише, а то су све оне у којима нисте могли да прочитате или чујете текст сличан овом.
Да ли се тај трећи повратак жутих може спречити? Може уколико Тома и Вучић схвате да су оне одсечене коњске главе које ових дана налазе у својим креветима (од присушкивања до инцидента на аутопуту) из истог филма о коме све време пишем? Ако не, мораћемо да чекамо да се Борис и Ђилас сами политчки убију.
Овакви какви су, они ће то сигурно урадити, проблем је само што ће то, као у претходна два владајућа жута спектакла, бити веома скупо и што ће цех платити Србија. Или, како би то отприлике рекао Маркс, постоји много начина да се докаже колико су жути још увек политички живи, али ради се о томе – за живот Србије пре свега – да они то не буду.
Или, на српском, једначина остаје напогрешива – што Србији буде горе, жутима ће бити боље. А ви размислите да ли вам Србија данас изгледа као да јој је боље и да ли вам жути изгледају као да им је горе.
(Нови стандард)
