Прочитај ми чланак
Ако тројица најважнијих људи у власти о најважнијем државном питању имају супротстављене одговоре, колико може да траје та власт?
Да сам ових дана нешто службеник Америчке амбасаде у Београду, размишљао бих о две ствари. Прво, да ли ми је угрожен посао и, друго, где да набавим бенседин. Јер шта би ми друго преостало да сам, као они, претходних месеци шефовима у Вашингтон послао толико извештаја да је у Србији све у најбољем реду, да Србе држимо за главу и да нам се нова власт клања бар за два кичмена пршљена дубље од претходне.
О чему бих трећем размишљао да после свих тих извештаја сад морам да им пошаљем исечке из новина у којима пише да Срби са Русима само што нису потписали стратешки споразум и да за Космет – за Америку једино важно балканско питање – имају чак три политике.
Иако се то из саме Србије и не види најбоље – јер политичка публика овде углавном разликује две боје и верује само у чисте политичке категорије (или си Том или си Џери) – има данас у новој српској власти неке харлекинске резистенције према политици Запада. Јер како другачије објаснити да Тома Николић одмах по ступању на дужност гурне прст у око Вашингтону и Бриселу и каже да се у Сребреници није догодио геноцид, да после тога сви његови функционери, дипломате и емисари на Западу недељама ваде флеку због „несмотрене“ изјаве и да, чим је флека мало избледела, он ту изјаву понови.
Може ли се другачије објаснити да Ивица Дачић пред спомеником српским жртвама нацизма оптужи Берлин да за рачун некадашњих земаља које су колаборирале са Хитлером блокира улазак Србије у ЕУ – што је, да зло буде двоструко, веома блиско руској тези о контиуитету између Хитлерове „Нове Европе“ и мастрихтске ЕУ – па да се после тога, притиснут из амбасада, претвори у крпу извињавајући се и објашњавајући шта је стварно рекао, и да већ дан после тога, кад се свима учини да се смањио до нанодачића, опет порасте рекавши како Србија неће мењати Космет за улазак у ЕУ.
Можда је ипак најбоља илустрација ове тезе амерички утицај на стварање Николићеве косметске платформе. Наиме, кад је летос у Београду са Николићем разговарао Филип Гордон, помоћник Клинтонове, рекао је српском председнику да би САД могле да подрже да север Космета добије статус Јужног Тирола, наравно, у оквиру независног Космета. То са Јужним Тиролом Томи се много допало, па сада из наговештаја његове платформе коју председнички кабинет, представљен као анонимни извор, тестира у „Вечерњим новостима“ видимо да је ипак пристао на Јужни Тирол, додуше не за север, већ, сасвим супротно, за статус Космета унутар Србије.
Атак на четири Тадићеве године
Е сад, ако то стварно буде његова платформа – кажем ако, јер верујем да су одмах после текста у „Новостима“ кренули притисци странаца на Председништво – видећемо да је Николић решио да анулира целе четири године Тадићеве погубне косметске политике и да се заправо наставља на Коштуничину формулу за Космет – „више од аутономије, мање од независности“.
Иако ће се неки међу нама питати да ли је то Тома рђаво разумео Гордонов енглески, рекао бих да је разумео и енглески и много више од тога. Е сад, верујем и да су амбасаде сада више изнервиране Томиним „коштуничарењем“ него да им је онај стари радикалски Тома рекао како ће Космет повратити српско оружје.
Јер, да је рекао ово друго, странци би само мислили да је нелојалан и луд, враћањем на више од аутономије, мање од независности он показује да им је нелојалан и лукав.
Наравно, ваља подсетити да је Коштуничина формула, која се никако није могла уклопити у Ахтисаријев план, главни разлог зашто су он и ДСС морали 2008. да оду и зашто је дошао Тадић, који је могао да говори и да никада неће признати Космет и још штошта, само да им никад више не изађе на очи ни са „више од аутономије“ ни са „мање од независности“.
Наравно, Тадић се тога слепо држао, следећи тактику да ће минимумом уступака на Космету платити максимум приближавања ЕУ. Странци су одмах прозрели најтању тачку те тактике – да Тадић у сваком случају купује ЕУ, тако да је то платио са онолико Космета колико су они захтевали и да је притом – шта му преостаје – био уверен да је то тај минимум.
Ако Николић успе да врати косметску причу на Коштуницу, то ће за Запад значити да последње четри године нити су били у Србији, нити су шта радили, нити су имали какве успехе на Космету, нити је икад постојао један добри човек Борис Тадић, који им је, као пијани милионер, излазио у сусрет сваки пут кад они подигну цену за његово приближавање ЕУ. Мало је дакле вероватно да ће Тома преговоре о Космету вратити до те тачке, али има и важнијих ствари од тога.
Прво, он тиме показује намеру да се бори и за Космет и за Србију, за ралику од Тадића који се не мањим еланом борио за ЕУ и за регион. Друго, Николић, опет за разлику од Тадића, показује да му се са решењем за Космет не жури, што још увек није добра преговарачка тактика, али јесте нешто што стоји у основу сваке добре тактике.
Треће, Николић показује да ЕУ није ни олтар ни химера његове политике, чиме се ад ацта ставља цео арсенал западних средстава против Србије. Четврто, он наговештава приближавање Коштуници и самим тим могућност стварања једног новог патриотског фронта у Србији, будући да неће проћи много времена, а сви ми ћемо се политички изјашњавати о лажној дилеми између две истините ствари – између Космета и ЕУ. И, коначно, пето, не верујем да је Тома био толико комотан да наговести Америма да ће их на Космету вратити у 2008. годину, а да то претходно није размотрио са Путином и да од њега није добио неке гаранције.
Другу Косметску политику заступа Ивица Дачић, који је, доследно се држећи приче да не може једна страна све да добије, а друга све да да, најближи идеји о подели покрајине. Наравно, ако је гледамо као нешто чему Дачић заиста тежи, ни ова идеја није реалнија од Николићеве о суштинској аутономији. Овде, међутим, ниједан од њих не тражи решење, уосталом решења и нема, тако да ниједну од ових идеја и не треба оцењивати из тог угла. Овде су битни процеси, а чињеница је да и Тома и Ивица померају ствари уназад – први више, други мање, и тако суштински добијају на времену.
Трећу косметску политику заступа Алаксандар Вучић, који је, ако је веровати не баш увек истинољубивом „Блицу“, рекао да неће дозволити да европски пут Србије буде угрожен због Космета. Ако је то тачно, онда је Вучић најближи Тадићевој политици, што га је последњих месеци, уз честа помињања да ћемо морати да правимо тешке уступке на Космету, поставило као немачког миљеника у српској влади.
Е сад, ако се сложимо да тројица најважнијих људи у српској власти о најважнијем државном питању имају супротстављене одговоре, остаје нам само питање колико дана још може да траје та власт. Три? Пет? Двадесетједан? Полако са таквим закључцима.
Ко је победник
Прво, чињеница да је Тома Николић најавио платформу према којој се косметски процес има вратити за четири године не чини Дачић-Вучићеву владу нимало перспективинијом него што је она сада, али скида сечиво с ње и ставља га између себе и Вучића.
Влада је дакле за сада сигурна јер пукотина се измешта с ње и ставља између два најважнија човека напредњака. И то је добро, макар утолико што између Дачића и Вучића има толико међусобне рђаве историје да би сваки од них окретање леђа оном другом доживео као целу геј-параду.
За то време, Тома и Вучић јесту најјачи политички тандем у Србији, свесни да заједно вреде много више од њиховог простог збира, што косметску пукотину која се појавила између њих ипак унеколико штити од ширења.
Али ипак није та ствар ни сасвим лишена опасности јер могло се Тадићу да он на Космету вози једно а Вук Јеремић друго и да се међусобно не подаве јер су имали довољно времена да тако возе. Времена, међутим, Николићу и Вучићу странци неће дати, што значи да ће већ за два месеца или морати да причају исту причу или ће их зле прилике натерати даједан другом раде о глави.
А то значи да је Николић заузео максималистичку позицију позицију, која му отвара могућност за извесне уступке. То опет тешко да може да значи да ће Тома са те позиције бити враћен на политику косметског континуитета са Тадићем. Али узмимо да њему ни то није било најважније и да је својом платформом, која силно нервира и Брисел и Вашингтон, само хтео да купи мало времена, за које је питање да ли ради за Србију, али је сасвим извесно да да ради против западних спонзора косметске независности.
Зато ће се, ако одбије већ актуална наговарања да радикално измени своју платформу, Николић наћи под тешким притиском разочараних амбасада. Под још већим ће се, међутим, наћи Вучић јер не верујем да ће баш моћи пред да странцима, који у њега гледају као узданицу, рашири руке и каже да је он немоћан јер су Тома и Ивица јачи. Зато ће га још енергичније гурати према победнику дуела Тадић-Ђилас, ликовима који добро знају колико се странци питају о новом лидеру жутих и који би, знајући их, могли да се обавежу у некој од амбасада и да ће на Србима тестирати атомску бомбу, само ако их то доводи на партијски врх.
А све то значи да ће јесен протећи у поларизацији између оних који верују да, бранећи Космет, бране баш све у Србији, и оних који верују да су тешки проблеми са којима се суочава ЕУ за овакву Србију једно рајско насеље и да за њега вреди дати и Космет и кожу с леђа.
У тој дилеми – која је суштински лажна јер нас предаја Космета можда приближава ЕУ, али нас одводи још даље од решења за Србију – победиће онај ко снажније наметне свој утицај у јавности. Не треба, наравно, бити много паметан па закључити да је медијска елита последње озбиљно уточиште европске опције, као и да су грађани све активније жариште скепсе према безалтернативном европском путу.
Пред Томом и Дачићем је дакле мање од месец дана – до одлуке у ДС – да успоставе свој утицај, и он се неће морати мерити бројем новина и телевизија на које утичу, биће сасвим довољно да једне иоле озбиљне дневне новине и једна телевизија отворе иоле озбиљну јавну дебату о путу Србије у ЕУ, о његовој досадашњој цени и добитима коју је остварио. Биће довољно да грађани Србије сазнају нешто о дубини европске кризе, да нешто заиста разумно прочитају или чују о таласу који је кренуо из Грчке пут европпског севера и да им неко каже колико је Србија близу тог таласа – тада ЕУ опција у Србији неће имати више никакву шансу, и то не по линији идеолошког и политичког опредељења, већ најобичнијег здравог разума.
Ако, међутим, све то изостане, не ради се само о томе како ће то бити пораз сваког политчког и грађанског отпора бруталној колонијализацији Србије из ЕУ него ће и политичком сценом завладати ратови и насиље, Србија ће пасти у нови круг дубоке политичке кризе, када ће се све оно што је њеним грађанима потребно показати и далеким и немогућим.
А то значи да Србја неће моћи да буде иста као у Тадићево време, исто онако као што човек у слободном паду не може да рачуна да ће мало застати код другог спрата. Она ће бити или боља или много гора, а тај избор на свом почетку зависи само од тога хоће ли њен јавни простор бити бар мало слободнији.
Иако је тај јавни простор данас помало релаксиран одсуством свих оних проевропских глупости које су паковали Тадићеви спин-мајстори, он није ни мало слободнији јер озбиљна друштвена и политичка питања се у њему једнако не постављају. И ту је кључ, кључ победе, кључ Србије.
(Нови Стандард)
