Прочитај ми чланак
(Нови Стандард)
Баук једне тврдње кружи Србијом. Тврдње да ће, ако падне Миле Додик, пасти и Република Српска. Сличне ултимативне конструкције, најчешће пореклом из мрачних комора пиаровских лажљиваца, обично су толико глупаве да не заслужују пажњу. Ова, међутим, заслужује. Да, могуће је: ако падне Додик, да за њим падне и Република Српска.
На први поглед, веома ласкаво за Додика, ништа мање рђаво за Републику Српску. Како је до тога дошло? (Будући да су се међу Србима навијачки клубови на овој теми одавно формирали, плашим се да покушај њене објективизације неће оставити много задовољних.)
Разлози да се тој тврдњи приступи озбиљно утолико су већи што су догађаји и у Сарајеву и у Бањалуци постали такви да се већ сасвим јасно разазнаје рука која повлачи потезе. Наравно, реч је о истој оној руци која је направила многе „цветне револуције“ у свету последњих година, у којима је свет излазио на улице верујући да за себе осваја будућност, а заправо је био фаст-фоод геополитичких померања, чији је заједнички садржилац било сламање суверенитета држава и отварање могућности бесконачне колонијалне експлоатације њихових ресурса, од природних и привредних до самих грађана.
Ствари у РС, међутим, нису толико црно-беле, што негде и јесте услов тих револуција. Шансе западних конструктора Додиковог рушења утолико су изгледније што су дефекти нападнутог друштва дубљи, њихове шансе увећава то што актуелна власт има мање одговора на питања која јој грађани постављају.
Испитујући генезу проблема, мора се поћи од једне тамне сенке која се од самог почетка надвија над Републиком Српском. Тешко је порећи да је она – наравно, гледано из западног угла – инцидент геополитичких кретања из последње две и по деценије, према коме су Срби у моменту свог историјског пада добили (и скупо платили) оно о чему су само могли да сањају чак и онда кад су били најјачи – српску државу на левој обали Дрине. (Истина, РС се државом не зове, али осећа се као држава, звучи као држава, функционише као држава, дакле јесте држава). Западни свет је ту државу, међутим, од самог почетка третирао као привремену творевину, која би у даљим процесима требало да нестане. То се најбоље видело у самом Дејтонском споразуму, који није пуком омашком пропустио да Босну и Херцеговину дефинише као федерацију или конфедерацију, па самим тим није изричито дефинисао ни уставни статус Републике Српске. Осим тога, и сам креатор Дејтона Ричард Холбрук жалио се касније у својим мемоарима да су Срби добили превише. На крају, цео постдејтонски период јесте тек историја покушаја западних дипломатија – успешних и неуспешних – да се смање надлежности Српске за рачун повећања овлашћења Босне и Херцеговине.
ДВЕ ПРИЛИКЕ ЗА РУШЕЊЕ РС
Поред нимало двосмислене решености њених грађана да чувају своју самосталност, изборену у тешком рату, могло би се рећи да је РС имала и доста среће. Када је прављен, Дејтон није желео фомирање исламске државе на меком балканском трбуху Европе, утолико пре што је већ током ратних година, а посебно касније, босански ислам почео да се преображава под утицајем агресивнијих верских учења из Саудијске Арабије, која до краја рата јесу била амерички савезник у борби против српских „сепаратиста“, али и против иранског утицаја на муслимански живаљ, кога се Вашингтон веома плашио. Прва добра прилика да РС буде угушена указала се, међутим, 1999. године, током агресије НАТО на Србију. Међутим, то се није догодило јер је Запад Слободана Милошевића доживљавао као озбиљног политичког противника, против кога је вредело ујединити све ресурсе, а РС је, заједно са Црном Гором, била полигон важан за његово рушење, па није било смисла додатно је урушавати. Уосталом, тих година Американци су успели да са власти склоне Радована Караџића и поставе Биљану Плавшић и Додика, које су тада, не без разлога, сматрали својим људима.
Друга добра прилика за брисње РС била је економска криза, која је од 2008. потресла Европу и прегазила готово све балканске државе. Игром случаја, Бањалука је кризу дочекала спремније него иједна земља у овом делу Балкана. Захваљујући томе што су тадашњи премијер Војислав Коштуница и директор Телекома Србије Драшко Петровић донели одлуку да српски државни оператер купи Телеком РС, упркос гласним протестима олош-елите, РС се кроз кризу формирала као апсолутно супериорна у односу на Федерацију РС, која је опет у том периоду доживела озбиљно урушавање. Каснија руска улагања у српске рафинерије ту разлику су само повећала и додатно стабилизовала РС.
Додик је све то искористио веома вешто, арикулишући РС као успешнији и стабилнији део БиХ. Као такав, могао је себи да дозволи да с нокта одбије Бутмирску иницијативу за рушење Дејтона, да покаже јавну скепсу према афирмацији турског утицаја, на шта се није усуђивао ни тадашњи Београд, да Западу прети референдумом о отцепљењу РС, да се у целом низу иницијатива супротстави Вашингтону и Бриселу, па и да с њима понекад разговара веома оштро. Додик је тих година израстао не само у најозбиљнијег овдашњег политичара већ у икону српског политичког интегритета, утолико видљивије што је тадашња Тадићева Србија доживљавала свој политички, економски, дипломатски и морални слом.
Са друге стране, међутим, Додик, као политичар велике снаге и амбиције, уместо да је Српском носио барјак политичког консензуса – што није било претешко с обзиром на политички прилично хомогенизован народ – уместо да је сопствену стабилност пројектовао у стабилизовање система, није одолео пориву да око себе потпуно сатре сву политичку конкуренцију. Није одолео ни да себи потчини већину медија, окружујући се свакојаким ригидним олошом, који га је толико хвалио да га је заправо трошио и који је сваког његовог противника, чим би подигао главу, забијао назад у земљу. Није смислио ништа боље него да од елита у РС формира мрежу сопствених клијената, а није му било тешко ни да такву мрежу за себе формира у Београду. Иако Тадић није имао никакав суштински допринос за РС, Додик је с њим успоставио чврсту везу, која је мање била каљена у заједничким политичким подухватима, а више заједничким пословима, у чијем средишту нису били заједнички интереси две државе, већ две политичке гарнитуре. Чврст однос са Тадићем је Додика дубоко умешао у унутрашње послове Србије, до те мере да се у њој појављивао и као фактор на изборима, правећи себи касније озбиљан проблем са Николићем и Вучићем.
Наравно, градећи позицију незамењивог у РС, Додик је на краћи и средњи рок умео и да профитира. Кад год би странци пожелели да га више нема на месту српског броја један, стављали су прст на чело и закључивали да после њега иде пет-шест празних места, а тек онда се појављује неко за кога би закључили да неће бити у стању да контролише систем као Додик и увиђајући да их сваки други избор води у зону ризика, колико год Додиком не били задовољни.
ДВА ЛИЦА ДОДИКА
Биланс такве владавине је двојак. Са једне стране, Додик је и спасао и ојачао Српску, и свако ко то покуша да му оспори, посебно у генерацији радикално неуспешних српских политичара, тај не говори истину и чини грех. Са друге, парама које је добио из Београда и Москве Додик је куповао време и ништа друго. Није их увећао, него их је потрошио, а да у РС није изградио ништа капитално, да није суштински ојачао економију, да је увећао корупцију, да није сузио, него чак проширио огромне социјалне разлике, које су одувек биле проблем послератне РС, чак већи него у Србији. На крају, данас се чини да се Додику – који је на власти са прекидом од 1998. године, сувише дуго, дакле – све лепо што власт може да донесе већ догодило и да пред њим остаје само још крв, зној и сузе.
Хајде да видимо ко је данас против Додика у РС. У овом моменту то су они најгори – они из његове партије, владе и околине који су, хранећи своје снове у његовој сенци, једину снагу која би им могла помоћи да реализују амбиције налазили у странцима, онолико више колико је Додик своје односе с њима компликовао. Против њега су и они из опозиције којима се догодило то исто – за које је Додик на сцени био толико јак и толико немилосрдан да су свој излаз могли да потраже само код странаца. Речју, против Додика је оно што је у РС најгоре – што је притиснуто његовом харизмом и амбицијом – уточиште пронашло код странаца, али, за разлику од Србије, у дубокој заветрини и кришом, јер међу Србима на левој обали Дрине нису се примале Соње Бисерко и слични свати, мада је добрих пара потрошено да се и РС премрежи.
То је Додиков стари проблем са којим се носио. Али његов нови проблем је у томе што се против њега дижу и најбољи – они који имају храбрости да изађу на улицу против корупције која га потпуно окружује, они који с правом говоре да им Додикови медији не обезбеђују фер живот и да их његови уредници опако вређају. Против су и они који нису срећни кад националну еманципацију не могу да остваре без социјалне, уверени да им је можда боље од тога што их черупају Додикови, а не људи Бакира Изетбеговића, али и да то није дистинкција на којој се да градити будућност.
А када против једне власти у исто време устану најбољи и најгори, ето формуле за „цветну револуцију“, ето најкраћег пута према правој несрећи.
Истовремено, Додик је с правом забринут да се наместио новим јаким политичким људима у Србији – Вучићу пре свих. Са једне стране, Вучић нема ниједан лични разлог да не буде против најјаче личности у РС јер га доживљава као Тадићевог и Ђиласовог човека, чак и после њиховог одласка са трона. Са друге стране – ако се икакав дискурзиван концепт уопште може наслутити из политике нове власти у Београду – то јесте нека постмодерна мутација обреновићевске „србијанске“ националне политике. У њој, видело се, није било места за Косово, у њој неће бити места ни за Додика ни за РС, у њој, плашим се, неће бити много места ни за Војводину. Речју, данашња „србијанска“ политика, уз мало ироније, може се описати као максимум српске националне политике који се може проводити без ризика од конфликта са најважнијим западним силама. Таква политика, наравно, неће имати слуха ни за Додика ни за РС. Друго је питање, међутим, хоће ли се она у данима који предстоје непосредно ангажовати против Додика – што би, наравно, било неопростиво – и хоће ли, ако се и ангажује, моћи суштински да допринесе његовом, паду.
Јер, руку на срце, и данас и одувек је много мањи Вучићев утицај у Бањалуци него Додиков у Београду, и не само то него Додик тај утицај и користи. Наиме, иако се углавном концептуално није слагао с њима, Додик се приближавао Србима са севера Косова у ритму којом су се они разочаравали у Вучића и Николића. Истовремено, у осуди косовске капитулације, уз тезу да је прошле године било мудрије гласати за Тадића него за Николића, у српским медијима, чак више у Бањалуци него у Београду, данас су углавном најагресивнији они који нису ни приближно жестоко описивали Тадићеву капитулацију и које је смена власти у Србији приближила Додику. На мајском протесном митингу Срба са Косова у Београду могао се јасно видети Додиков прст како прети београдској власти, која је, будимо поштени, преко таблоида које контролише прва напала њега. Наравно, то Додиково држање фронта у јавном простору Србије може да се опише као легитимно политичко поступање, може да сведочи и о томе како је Додик кадар да води рат ван свог терена, али је велико питање хоће ли му то донети било какву корист.
РЕШЕЊЕ: ДЕСЕТ ДОДИКА
Јер београдска власт, не рачунајући странце, имуна је на све ударце споља, и веома осетљива на све што ће се догађати у њој самој, где по свој прилици грешке неће бити – кад дође време, срушиће саму себе. За Додика се то, међутим, не би могло рећи, посебно кад се у РС појави неки новац непознатог порекла и уђе у медије и на она места са којих се може покренути народ. Наравно, у свему томе Републику Српску најрањивијом чини то што је Додикова елита лојална њему, а не Српској и што ће, кад буде довољно плаћена или довољно уплашена да њему више не буде лојална, Републици Српској бити још мање. Следећи проблем је у томе што Додик на настојања да буде срушен не може, наравно, да одговори ни као Кина 1989, а ни као, касније, Путин, Ахмединеџад или Ердоган. Заправо проблем је што, када водиш западни протекторат, државу са мање од 1,5 милион становника, и нађеш се на путу Империји, можеш да одиграш не знам како генијално, можеш и да их надиграш. Али тада не решаваш свој проблем, него га увећаваш јер се ови после сваког пораза појављују изнова са све већом и све разорнијим оруђима. На крају, парадоксално је колико и истинито, да је Милошевић бомбардован управо због тога што је парирао толико добро да је меч против њега трајао до последње рунде. Да је, као мање вешт борац, пао у некој рунди раније, не верујем да би сам прошао боље, али бомбардован не би био. Да се разумемо, овде није реч о томе да је сваки отпор Империји бесмислен, то никако. Ради се о томе да класични видови отпора – затварање друштва, појачавање кампање у медијима и грубо неутрализовање унутрашњих тачака отпора у најбољем случају, кад је о Додику и РС реч, могу да доведу до тога да он продужава свој живот на власти скраћујући живот Републике Српске. Управо супротно од тезе с почетка текста, управо онако како је радио Милошевић у последњој фази своје владавине.
Уместо тога, Додик може да затвара РС према Федерацији, одакле му већ стижу зачикавања да неће још дуго (Изетбеговић), али само ако је спреман да РС отвори изнутра. Шта то значи? Уместо што им смешта по медијима, да отвори унутрашњи дијалог са опозицијом или бар са Босићем и Иванићем, да их пусти да дођу до ваздуха и да, заједно с њима, формира неку заједничку идеју о наредних десет година РС. Да у исто време растера свој медијски олош и доведе на њихова места пристојан свет, кога тамо има. Да посмењује највеће државне пијавице и да, ако већ не може да реши већину проблема грађана – а не може – у свом настојању према грађанима буде поштен. И, наравно, да заборави на Београд, у престоници за њега нема ништа добро још од времена кад је добио паре за Телеком.
Речју, једина Додикова шанса против Империје је да јој помогне да схвати да у РС има још најмање десет Додика, и још десет још горих од њега. То неће бити лековито за његову сујету, то можда неће спасити њега, али Републику Српску ништа друго не би могло.
