Pročitaj mi članak
(Нови Стандард)
Нема сумње да ће Србија из овога изаћи као слободна држава, питање за њену националну елиту је којом ценом ће платити ту слободу.
Док у хетерогеној и крхкој националној јавности расте разочарење у нову владу, сразмерно томе нека врста политичког условног рефлекса те исте јавности производи притисак за уједињавање националне опозиције. Али и она је подељена најмање на два дела, и најдубљи понор те поделе не чине ни себичност појединих лидера и странака, ни различити стратешки приступи, ни различити циљеви и амбиције, већ елементарно разумевање прилика.
Иако се из оног дела опозиције који персонификују Српска радикална странка и већина патриотских организација и, као што је већ речено, једним делом и „позне“ Двери често чује да је Србија окупирана земља, или бар меко окупирана, он и од власти и од осталих фактора на политичкој сцени захтева понашање какво доликује сувереним политичким системима, док одступање од таквог понашања именује издајом.
Дубоко на маргини политичког живота, далеко од великих медија, још даље од поверења грађана, најдаље од помисли да би могли да се приближе освајању власти, они у таквом политичком животу ипак учествују, прихватајући његова правила (излазе на изборе, боре се за место у меинстреам делу јавног простора и сл.), али им то не смета да марионетско понашање власти и својих политичких противника објашњавају њиховом издајничком психологијом, где их удаљеност од центара одлучивања чини једнако удаљеним не само од рационалног приступа приликама већ и од било какве озбиљне иницијативе и покушаја померања на политичкој сцени. Догодило се оно на чему су стране агентуре радиле годинама: од патриотске Србије,
или бар једног њеног дела, направљено је страшило за грађане. Али то се није догодило, како је била основна намера, тако што је промењена свест грађана о патриотизму, већ тако што су неке патриотске организације, изгуране ван главних токова политике и вешто усмераване са стране, емитовале према грађанима управо онакву слику од које су бирачи бежали, а радовале се западне агентуре и олош-елита.
У борби за преживљавање и опсесивним односом према власти, посебно њеном напредњачком делу, неким од ових група – где се посебно истичу радикали, странка у којој још увек има изузетних појединаца, али чије је политичко понашање подређено удесу њеног шефа – није страна ни скривена сарадња са Демократском странком, за последњих 13 година мотором преобликовања Србије у урушену марионетску државу. Неразумевање прилика, истовремено, ту групу често ставља у ситуацију да компромитује националне и државне интересе за које се бори, да несвесно чини управо оне ствари које одговарају и власти и западним интересима, због чега тако често има улогу њиховог „корисног идиота“.
ДА ЛИ СУ РАЗЛИКЕ НЕПРЕМОСТИВЕ? То се лепо могло видети у данима пошто је Ивица Дачић ставио параф на Бриселски споразум, којим се држава Србија повукла са Косова. Као противник споразума, Војислав Коштуница повео је кампању за одржавање референдума на коме би се грађани изјаснили о споразуму, што је Александар Вучић, бар у јавности, навео тада у изнудици као отворену могућност. Наравно, највећи противници референдума били су представници западних амбасада у Београду, свесни да им то ствара непотребне компликације као и да ће бити веома тешко извести готово 3,5 милиона грађана који ће својим гласом подржати тај погубни споразум. Док је Коштуница, од самог почетка начисто с тим колико су мале шансе да до референдума дође, гурао ту тему у јавни простор, радикали, већина националних организација, па и Двери – иначе странка великих могућности, али лоше политичке и добре културне артикулације – водиле су кампању против референдума, тврдећи да он задире у Устав. Не разумевајући колико само држање теме референдума у јавности делегитимише бриселску одлуку власти, националне организације „успеле“ су да одбране устав од Коштунице, што им није сметало да на њега врше притисак да се с њима уједини у заједнички фронт за одбрану Косова и угрожене српске државности.
Иако томе није рекао дефинитивно не, иако је пристао да у два града на локалне изборе изађе заједно са Дверима, Коштуница је према уједињавању на чијем челу би требало да се нађе више него опрезан, без обзира што због тога трпи снажан притисак и дела ДСС. Као искусан политичар широког прегледа ситуације, он уме да вреднује однос снага, разумевајући да, иако неки међународни трендови иду Србији наруку, они још увек нису такви да би било какав фронтални отпор гарантовао резултат.
Истовремено, он није неко ко би ушао у отворени рат са напредњацима у тренутку њиховог историјског максимума, кад су шансе да га изгуби неупоредиво веће него да га добије. Коштуница се зато одлучио за неку врсту политике пасивног отпора, у којој су му неопходне одрешене руке за тактички маневар, који би му био смањен уласком у широки савез странака и организација, за које се плаши да могу да га компромитују, за које не може да зна какве све и чије интересе концентришу, и које, без обзира што га позивају да им се стави на чело, суштински не може ни да контролише. Отуда Коштуница вероватно процењује да му то удруживање доноси више ризика него што му отвара шанси, утолико пре што би се, као централни и најјачи део тог савеза сам највише нашао на удару еврофанатичне јавности и олош-елите, и што његова странка, и сама оптерећена тешким хипотекама из прошлости, тај удар тешко може да издржи.
Зато разлике између дела националне опозиције који персонификују радикали и оног који предводи Коштуница нису мале. Иако се и једни и други слажу да је Србија земља суспендованог суверенитета, радикали и остали из те групе верују да је довољно показати масовну политичку вољу да се то прекине и да ће бити прекинуто, док је Коштуница уверен да је проблем много сложенији. Они рачунају с тим да је промена власти услов потребан и довољан да се то стање прекине; Коштуница је ближи томе да је власт само део проблема, и зато настоји да ствари сагледава и у широком друштвеном контексту, не дозвољавајући да било којим својим потезом донесе добит Демократској странци, коју и даље види као највеће зло које је могло да задеси Србију. Разумевајући међународне односе, радикали су сигурни да је довољно рећи „не“ даљој интеграцији у ЕУ и усмерити српски брод ка Истоку; Коштуница, иако ни сам није далеко од тога, целу ствар види као дужи и поступнији процес, који се мора водити пазећи да се не отвара превише ни спољних ни унутрашњих сукоба. Они, разочарани у демократске процедуре, прижељкују и зазивају улични отпор; он га се бар једнако томе прибојава, уверен да се та врста отпора, чак и кад је одређене проблеме решавала, у друштвеном смислу најшешће показује као регресија.
СУВИШЕ ЛАКО И СУВИШЕ ТЕШКО Отуда на путу формирања заједничког патриотског фронта, поред описаног различитог разумевања прилика, стоје још два важна фактора. Један је немоћ обе опозиционе групе да изађу са заједничком политичком платформом, која би могла да буде шире прихваћена међу грађанима. Као што таква платформа није могућа као заједнички напор, она једнако није могућа ни као засебно достигнуће појединих група. Са једне стране, радикалски део опозиције, опседнут владом и повиком на њену издају, не показује ни способност ни интерес за било какву платформу, задовољавајући се уопштеним констатацијама да Србију треба окренути опрема Русији и да ваља напустити неолиберални економски концепт, што бирачима свакако не може бити довољно и што је, поред осталог, разлог зашто су улични протести те групације били тако мало посећени. Коштуница, са друге стране, инсистирајући на својој политици неутралности, као да не верује да је дошло време за било какву акцију, посебно у тренутку кад готово известан пад поверења у напредњаке још увек није акутан тренд.
Отуда се деловање ове „радикалске“ групације може описати као јалов отпор, коме прети опасност да, можда чак и без свести о томе, заврши као друга Ђиласова колона у борби против Вучића, кога је данас лакше напасти здесна него са природних позиција Демократске странке. Коштуничино деловање, с друге стране, с разлогом се описује као пасивност. Та пасивност – у којој може да оправда зашто неће са остатком опозиције, у којој има јако објашњење за то што неће фронтално на напредњаке, али не и зашто не врши притисак на јавни простор, не и зато што не умрежава разочаране интелектуалце, још мање зато што са том интелигенцијом не прави акције у сфери идеја и културе – Коштуницу ставља све више испод радара бирача, чинећи да се са његовом политиком многи слажу, али несразмерно мање у њега улажу своје наде, док му све то истовремено атрофира организацију.
Можда би поглед на целовитију слику Коштуници дао за право – у односу на „радикалску“ опозицију у сваком случају – али уз превелике ризике коју та позиција носи. Наиме, готово је извесно да процес међународне реконфигурације, колико год да и сам убрзава, спорији од процеса већ галопирајућег урушавања Србије као државе, чији устав је дезавуисан, чија привреда умире у мукама, чије друштво је разорено, а свет политичких идеја очитује тле плодније за неконтролисану побуну него за организован политички отпор.
Последња и можда најважнија разлика између ове две опозиционе групе јесте њихов поглед на мотивацију грађана за политичке промене. Док, на једној страни, оној „радикалској“, пасивност грађана да се одазову отпору ствара велику фрустрацију, на другој, оној Коштуничиној, верује се да повратак народа у политику јесте тренд који преплављује Југ и Исток Европе, али да не треба бити нестпљив, већ чекати прилику. Док је олош-елити својствено неразумевање народа, које произлази из једне врсте презира и културрасизма према њему, она се предано бори против сваког народног интереса, подводећи грађане суровим страним интересима. За то време колективна осуда народа, додуше са супротним предзнаком, све чешће се може чути и на крилу националне интелигенције. Народу се најчешће замера да је несвестан тешких историјских прилика, да је лакомислен, да је општи интерес занемарио за рачун пуког преживљавања, да је идеолошки дезоријентисан и да не показује ни историјски нагон за самоодржање. Речју, да је продао веру за вечеру.
ДРУГИ ПОЛ САМОМРЖЊЕ Та оптужба једну не тако занемарљиву групу националних политичара и интелектуалаца заправо води у стање националног самопрезира, за који се верује да је својствен искључиво припадницима „друге Србије“. Али он није стран ни националној интелигенцији, која се радије пита шта се то догађа са народом него шта се то догађа с њом. На тај начин она себи налази алиби, покушавајући да сакрије чињеницу да нема озбиљно осмишљен програм деловања који би се грађанима могао учинити прихватљивим и који би, макар заједно са позивом на борбу и жртву, могао да гарантује неке реалне оријентире народног опстанка. Тек, оптужбе против Срба да не устају ни када је устала четвртина Европе и више од пола Балкана занемарују да су исти ти Срби за последњих 20 година, да не рачунамо оно пре, и устали и поднели жртву, а онда не само платили цену међународних односа него и били издани од својих елита.
Отуда би се Коштуничина пасивност могла добрим делом објаснити и фактором народа. Наиме, у међународним околностима у којима се налази Србија, било каква политика отпора – било оног отвореног било оног грађанског и пасивног – тешко је замислива без активне улоге грађана, и то не само као бирача који би дали глас тој политици него као фактора који би ту политику могао да брани, чак и на улици ако се за тим укаже потреба. Управо осећање да таква подршка изостаје, могла би се третирати и као основ контроверзног Коштуничиног силаска са власти 2008. године и, каснијег упадљивог одсуства жеље да се на њу врати. Да је тада остао на власти, Коштуница би се вероватно суочио са покушајима свог рушења изван институција, утолико пре што је економска криза захватала Србију, и он би се томе тешко одупро.
Због свега тога, уједињавање националне опозиције није могуће извести из њеног унутрашњег устројства, амбиција и процена. Оно је могуће само деловањем екстерних фактора као што је појава неке стране силе која би овај хетерогени састав окупила иза својих планова и испод свог новца, као што су то урадиле западне силе са опозицијом 90-тих година. Такав расплет, међутим, мало је вероватан. Русија, једина сила којој би тако нешто могло да буде у интересу, нити показује амбиције за то нити се тако нешто уклапа у њен начин рада. Други фактор ујединавања може да буде радикализација српске кризе, њено изливање на улицу, које би био толико снажно да би потрло све разлике унутар тих група. Такав расплет, међутим, у рукама је највеће енигме у српској политичкој једначини. Реч је о народу.
ШТА МИСЛИ НАРОД? Наравно, веома је незахвалан посао покушати да се дешифрује расположење народа у Србији, утолико пре што он нити показује недвосмислене знакове тога да је подлегао 20-годишњен испирању мозга, коме га је брутално изложило медијско крило олош-елите и на које су потрошене милијарде западних пара, нити показује посебну осетљвост на аргументе које му представља патриотски корпус. НАТО агресија 1999. године била је велика траума у српском националном бићу, која није мерљива бројем жртава које су тада пале, већ тиме што је у колективну свест призвала страх од далеко већих страдања из два светска рата.
Од тог тренутка сваки народни избор власти има две константе: прва је та да он у већини гласа за националне снаге (или бар оне које се тако представљају), а друга да бира оне националне снаге за које процењује да га сигурно неће увести у зону ризика и конфликта са западним силама. Као таквог непогрешиво је проценио Коштуницу 2000. и 2003. године, Коштуницу и Тадића 2007, Тадића 2008. и Николића 2012. године. Али та парадигма приводи се своме крају. Наиме, чињеница да је углавном свака следећа влада од 2000. године била мање успешна од претходне не говори толико о том владама, колико о томе да се животни простор простор скучен између те две константе временом троши и да је данас готово сасвим исцрпен.
Све то говори о томе да су српски бирачи више од деценије провели у некој врсти живота на резерви, мање-више свесно бирајући спорији темпо пропадања и штедећи за то време и националну и биолошку енергију, коју су 90-тих и трошили и тањили, будући да им тај напор није могао бити ничим ни надокнађени враћен. Отуда се понашање српских бирача тешко може описати било као нерационално било као антинационално, какве се оптужбе могу чути из националног корпуса. Чак би се могло рећи да веће познавање тог народа очитује Невена Петрушић, када за српске грађане каже да су „у великој мери хомофобични, верски нетолерантни, ксенофобични и показују дозу антисемитизма“. Наравно, ако се тај исказ једног типичног представника овдашње олош-елите разуме као оно што јесте: као констатација да Срби још нису довољно препарирани по мери свог уласка у ЕУ и као апел да се с тим треба завршити.
Зато би се могло рећи да је тај народ, док је трошена његова супстанца 90-тих и 2000-тих година, чекао праву понуду, која се, међутим, није појавила, а велико је питање да ли је уопште и могла да се појави. За то време – често неискрен, покварен и лажљив, готово као његова политичка класа – све у интересу сопственог опстанка, бирао је полупонуде унутар поменуте парадигме. Проблем, међутим, да народ, ако већ није свестан тога, више него политичка класа и елите осећа да је парадигма избора „неконфликтних патриота“ ицрпена јесте нешто што би требало да нас дубоко забрине. Зашто?
ГЕРМАНСКА ЕВРОПА, ТРЕЋА СРЕЋА Данашње српско понижавајуће чекање „датума“ у реду за укључење у германску Европу није, наравно, први такав тренд у српској политици, већ чак трећи. Прво такво чекање крунисано је Тајном конвенцијом Милана Обреновића, и не само да се није остварило него је коштало власти и живота и њега и његовог сина Александра. Тај отпор уласку у германску Европу брутално је отелотворила војна елита, иста она која је касније изнела Балканске и Велики рат, која, међутим, не би имала шансе у Мајском преврату да није само артикулисала народне жеље. Други покушај пропао је 27. марта 1941, изнели су га Британци и група њихових агената и српских официра, који такође не би имали никакве шансе да опште народно расположење није било радикално против Тројног пакта. Наравно, данашњој политичкој класи џаба је постављати питање зашто би успело нешто што је два пута пре тога пропало, утолико пре што је Хитлерова понуда Београду – за коју, додуше, не знамо да ли би била поштована – била неупоредиво благонаклонија од данашње понуде Ангеле Меркел.
Ни ова Србија, као ни претходне две, неће бити германска колонија, и та тврдња није плод ауторове жеље, већ и историјских и геополитичких датости, као и свих доминантних трендова у међународној политици. Рекао бих да су грађани Србије тога свеснији од њене политичке класе, која се води тиме да нема избора и да је најјачи баја на међународној позорници онај од кога добијају најврелије шамаре. А у шамарима се, као што је је ред, Немци истичу још од Берлинског конгреса, када су последњи пут обликовали Балкан по својој жељи. И сада би да га обликују по тој истој мери, како наговештава утицајни Холм Зундхаусен, тврдећи да су границе Србије са Берлинског конгреса заправо њен природни обим. Рекло би се отуда чак и да су грађани Србије свеснији од доброг дела националне елите да Косово неће спасити рушењем на улици Дачићеве владе. Браниће га и одбранити на самом Косову, кад за то дође време и кад прођу све оне кругове свог пакла који их чекају у непосредној будућности.
Србију ће дакле у догледно време чекати нека врста буђења народа. Ако то буђење пре не изврше национална елита и политичке организације, или чак власт и неке њене стује или појединци, оно ће се догодити у тренутку кад свако добијање на времену за сам народ постане и бесмислено и немогуће, односно када између две датости – народног избора националних снага, с једне стране, и избора снага које избегавају сваки конфликт са западним силама, с друге – не остане ни мало простора који би омогућио било какву форму иоле могућег живота. Србија незадрживо иде у том правцу, и она на том путу може само бити убрзана или успорена тиме што ће се ове јесени одржати избори или неће, тиме што ће направити неки рђави дил са ММФ или не, или тиме хоће ли направити неку сумануту продају Телекома или не.
Другим речима, Србија ће из овог помора изаћи као слободна држава, то не долази у питање, па тако то и није питање овог разматрања. Питање је шта ће још морати да изгуби пре тог тренутка, колико ће њена агонија још да траје и којом ценом ће платити своју слободу кад за њу дође време.
ШТА МОРА НАЦИОНАЛНА ЕЛИТА Наравно, ако национална елита – која, по правилу, има изванредне појединце и никакав учинак свог умреженог дејства – и овај пут закаже, односно ако током свог буђења сам народ буде морао да артикулише своја питања, свој пут до ослобађања платиће највишом могућом ценом. Ако пак национална елита своје личне калкулације подреди колективном интересу и ако успе да трасира тај пут, он неће бити крувудав, већ најкраћи могући, а то ће рећи са најмањим могућим лутањима и жртвама.
Жртвовање те елите за народни интерес не подразумева, за почетак, њену, данас итекако развијену свест да се жртвује зато што је боља и свеснија од тог народа, већ свест о томе да се жртвује зато што је то њена дужност, ни мање ни више од тога. Артикулација националне јавности и њено организовано деловање у ономе што у најширем смислу подразумева култура као борба за вредности зато је први и одлучујући корак на том путу.
У томе власт неће бити њен пријатељ, али ни противник, она ће се према тој елити понашати у сагласности са својим краткорочним интересима – јер дугорочне нема – и по својој отпорности на притисак који ће доћи из тог дела елите.
Само у таквом разумевању власти биће могуће да се национална елита супротстави предаји Косова, а да се у исто време супротстави и нападима на министра културе Братислава Петковића, кога медији олош-елите месецима черече само због тога што је покушао да успостави вредности у култури тако да је важнији годинама затворени Народни музеј него годинама издашно спонзорисани фестивал Егзит. Овако, Петковића медији разбијају, нико из националне елите не стаје у његову заштиту, јер, Боже мој, његова странка је „издала“ Косово, а национална елита се баш принципијелно заинатила: ако не може да спасе Косово, не треба јој ни Народни музеј.
Исто тако, национална опозиција неће бити по дефиницији пријатељ те елите, већ у мери у којој је у стању да разуме те вредности и да им потчини бар своје краткорочне амбиције. Једини прави непријатељ националне елите биће олош-елита и, наравно, странци. Колико је тај у суштини семиотички рат важан показало се пре неколико месеци у Новом Саду, када је градска власт одлучила да екрани на аутобусима градског превоза буду исписани ћирилицом. Наравно, мало коме се тај потез могао учинити претерано важним, али реакција тамошње олош-елите, бурна као да је срушено пола Новог Сада, показала је колико је ипак важно.
Нека ми буде опроштена бласфемија, али тај мали потез вредео је више од свих наших митинга за Косово, посебно онако организованих, због веома просте ствари: на тим митинзима, посебно на последњем, сваки национални дискурс упадао је у замку коју му је постављала олош елита. А то значи да је свака наша оданост идеји Косова у јавном простору смештана у простор конфликтног и друштвено непожељног понашања. Насупрот томе, ћирилица на новосадским аутобусима вратила је тај мали идентитетски знак у зону свакодневице, а то ће рећи нормалности, показујући потенцијал да приграби симпатије оне масе грађана који-гледају-своја-посла, без чије мобилизације никада, нигде, и никаква промена није била могућа.
Прихватање борбе у зони семиотике и културе биће израз наше свест о томе да смо спремни на то да ће мека окупација трајати дуго – иако можда и неће – оно нас чини способним да, на крају, артикулишемо наш културни модел, једну малу (у нашем случају прилично урушену) ствар без које нису устајали ни они народи који су у ратовима побеђивали, и са којом нису падали ни они народи који су ратове губили, с тим што се најчешће дешавало да су они који су културни модел имали обично побеђивали.
Од тог посла данас у Србији нема ни хитнијег, ни већег, ни часнијег, укључујући и сам хлеб.
