Прочитај ми чланак
Да ли међу младим пљачкашима новосадске златаре Србија добија генерацију клинаца која одбија да се жртвује златном телету
Згранутост над очигледним, то очитовање племенитости духа у децентрираним друштвима, баш уме да буде тупаво, све док не постане дегутантно. И то једнако, када ставимо комаде меса у машину и вртимо ручицу, па се страшно згранемо кад нам кроз решетку процури самлевена маса, и када обезбедимо за своју децу најбољи од свих „реалних“ светова, и будемо потом силно згранути видећи како су, на пример, шесторица 15-годишних дечака, уз помоћ реплике пиштоља, опљачкали златару „Ненси“ у Новом Саду.
Али, пре него што падну тешке речи, хајде да видимо шта о тој шесточланој банди ученика средње електротехничке школе мисле наши стручњаци, свет који из буџета захвата новац да би мислио о томе. Елем, извесна Биљана Кикић Грујић, експерткиња из новосадског Центра за превенцију девијантног понашања и криминалитета, каже да данас већ малолетници „чине сва озбиљнија кривична дела“. Зашто? „Ово су“, каже она, коментаришући пљачку златаре „Ненси“, „последице благог законодавства, а, с друге стране, недостатка контроле од родитеља, као и од стране система“. Па упозорава: „Ако се нешто ускоро не предузме, за неколико година на улицама ћемо имати зомбије који ходају као темпиране бомбе“.
СЕСТРА РЕЈЧЕЛ Пооштрити казне, контролисати и контролисати, сведочи ова новосадска Сестра Рејчел о креду новог тоталитарног васпитања, пред којим су се имали повући простодушне старе батине и патријархално чупање ушију. Криви су дакле, тврди Биљана Кикић Грујић, благо законодавство, систем и родитељи. Прилично сам зачуђен да из идеолошког фундамента овог модела тоталитарног васпитања није проистекло да међу узроцима тинејџерских банди буду наведене 90-те, године универзалне и глобалне српске кривице. Као да има неке везе то што нараштај данашњих 15-годишњака за 90-те везују само пелене и ноћи под НАТО бомбама у импровизованим склоништима, а све друго за „демократске“ 2000-те. Уосталом, зар њихови родитељи нису формирани баш у то време криво за све; нису ли баш они године своје младости провели у бесмисленом отпору Србије целом свету и нису ли потом неки међу нама који су имали визију предлагали да им се баш таквима подвежу јајоводи или како се већ зове то што међу Србима производи децу и отпор.
Али још даље од тога добацује објашњење ове Сестре Рејчел, уверене да ће казне и контрола можда од Србије направити душевну болницу затвореног типа, али тинејџерских банди зацело неће бити. Елем ствар би легла пооштравањем казнене политике за малолетнике – рецимо да им за пљачку златаре одрежу доживотну робију, да их окују за зидове тамнице и да им гаврани кљуцају јетру све док не издрже казну. И, наравно, није овде питање ко уопште може да сумња да би овај метод дао успеха, већ ко сме то да мисли.
Контрола родитеља? Зацело веома заводљива идеја, али амандман који пред њу стављају 2000-те казује да може да вас контролише само онај ко вас физички надјача и онај ко може да вам обезбеди наду и понуди вам будућност. Са првом категоријом – физичке присиле – људи не престају да се упознају цео живот; са другом – о ауторитету је реч – сусретну се веома рано, чим престану да гурају прст у струју. Са предањем о нади и будућности овом нараштају држава се толико труди да ће, пре или касније, заиста морати да појача контролу и присилу. Тај труд очитује се кад год тинејџери на телевизији чују да је глупо да пљачкају златаре кад само што нисмо добили датум, кад њихова мајка држава, попут недостижног узора Ујка Сема, упире прстом у њих, не тражећи њихове главе, већ само њихову способност за стрпљење и жртву.
Хајде да видимо да ли међу тим младим пљачкашима златара Србија добија генерацију клинаца која одбија да се жртвује. Која неће да клекне пред златно теле Европске уније, што им га на пут стављају генерације њихових родитеља, која је у приватизацији најпре отела и распродала прошлост сопствених очева, потом је у колонијалној пљачки ресурса жртвовала садашњост својих савремених сународника, да би на крају енормним задуживањем опљачкала будућност сопствене деце.
Да ли је онда пљачка златаре ирационалан чин тих клинаца који одбијају да се жртвују пред будућношћу златног телета, не знајући да то није ствар избора јер им је судбина одређена још давно, кад су били жртвовани. Они се отимају, рачунајући да нису нимало гори од, на пример, Жарка Ружића иако ниједном од њих на руци није бљеснуо златни „ролекс“. Да нису глупљи од Боже Ђелића, перкинсовског плаћеног економског убице и постмодерног Чичикова који је већ истрговао судбинама 15-годишњака који обилазе златаре са пиштољским репликама. Или је та њихова пљачка златаре – каквих је, да се не лажемо, одвек било – овај пут један нови тренд, рацоналан чин, једне додуше измештене осе нормалности, света који им је децентрирала генерација Жарка, Боже и њихових родитеља.
ШТА ЋЕ БИТИ 2023? За десет година, 2023. године, шесторица дечака из електротехничке школе биће 25-годишњаци, са досијеима из златаре „Ненси“ из фебруара 2013. Рецмо да ће бар двојица њих тај досије озбиљно подебљати новим делима, да ће бар четворица њих завршити Мегатренд. Бар један од њих радиће у Дојче Телекому, наравно у Србији, без нарочитих амбиција будући да ће сва руководећа места припадати њиховим немачким исписницима. Вредно ће учити немачки. Двојица ће радити на земљи – један ће бити у Ал Дахри на компјутерској контроли наводњавања, други, са титулом мастера на Мегатренду, возиће трактор за једну немачку компанију која је покуповала све пољопривредно земљиште у Банату. Један ће бити незапослен, а двојица у затвору. Половина њихових плата биће исплаћивана на име државних дугова, које су направили њихови родитељи, остављајући им у аманет рачун према коме су пили најскупље плаћено дечје млеко које је пила иједна генерација икад.
Викендом ће се скупљати у кафићу у крају, где могу да пију на црту, наздрављајући оној двојици у затвору: „За оне који се никад нису предали!“ Понекад, кад превише попију, пашће им на памет да би могли да промене своју судбину и оробе неку банку. Планове ће прекинути неки од њих, опомињујућим гласом: „За неколико година ћемо ући у Европску унију, и тада ћемо моћи да одемо из земље, зашто да ризикујемо затвор пред таквом шансом!“
Често ће причати о политици: један ће тврдити да је све то због Милошевића, други да је продао Коштуница, трећем ће за све бити крив Тадић а четвртом Вучић. Она двојица у затвору оптуживаће злу срећу, никога по имену. И ниједан од њих шесторице, баш ниједан, неће оптуживати оне који њима у том тренутку владају. Никоме од њих неће знати ни име. И увек, баш увек, сетиће се оног фебруарског дана у златари „Ненси“, питајући се да ли би све у њиховим животима било другачије да нису онако лако пали тог дана.
МИ ЊИХ ИЛИ ОНИ НАС Да ли неко од нас, из генерције њихових очева, може данас да стави руку у ватру да они тада, за десет година, неће бити у праву? Да ли је њихова пљачка златаре само авантура којом деца улазе у свет одраслих или је, више од тога, одговор на мирење са судбином генерације њихових отаца? И, на крају, да ли један српски, бугарски, грчки или македонски 15-годишњак, свеједно, данас има прилику да промени своју већ нацртану судбину осим ако не ороби банку, добије на лутрији или препозна у себи теленат Новака Ђоковића? Како другачије? Да се вредно школује? На Мегатренду, да га томе како рад ствара човека уче Мића Јовановић и Жарко Обрадовић? Да вредно ради и напредује? Где? У некој странци? У банци? У НВО? На Б92? Има ли данас уносног посла у Србији, а да није на штету њеног народа и њених грађана? Мало, веома мало.
Зато би гледати на дечју пљачку новосадске златаре без политичког кључа било исто што и гледати Октобарску револуцију као поход сиротиње на беплатан ручак у Зимском дворцу. Наравно, нису притом новосадски 15-годишњаци ти који намећу тај кључ – они су само силно понижени и обезнађени – њега намеће одговор који им долази из система и генерације њихових родитеља. „Ако се нешто ускоро не предузме, за неколико година на улицама ћемо имати зомбије који ходају као темпиране бомбе“, каже, подсећам, Биљана Кикић Грујић, експерткиња из новосадског Центра за превенцију девијантног понашања и криминалитета. Ако их, када дођу по своје – а бар половина онога што смо данас појели отето је од њих, јер они ће то платити – не будемо третирали као опасност и ако од њих не спасимо Србију какву данас градимо, они ће своју изградити или на нашим златарама или на рушевинама нашег смртног европског греха, којим смо их изручили у робље.
Ако се већ данас не обрачунамо с њима, ако им не пооштримо казне и не уведемо им тоталитарну контролу, како нам с разлогом предлаже новосадска Сестра Рејчел, нећемо за себе изградити Србију на њиховим лешевима, него ће они изградити своју на нашим. Ако све то не учинимо на време, упозорава нас Кикићева, ако их не побијемо флоберицама као у видео-игрици, они ће се претворити у зомбије. Тада ћемо пуцати у њих, али они ће се дизати и настављати да иду према нама, и вадиће нас на семафорима из аутомобила, узимајући што је њихово; отимаће нам тањире испред нас за столом; сисаће нам крв испод грла враћајући своје.
Толики је грех нашег нараштаја. И зато, ако већ не доводимо у питање наш пут, треба да послушамо новосадску сестру Рејчел и на време се обрачунамо тоталитарном силом са сопственом будућношћу. Ако то ми не урадимо са нараштајем наше деце, они ће урадити с нама, дводећи у питање наш пут и наше европско златно теле.
(Стандард)
