Може ли се украјинска криза пренети на Балкан и могу ли нам Немци у томе бити од помоћи.

Улазећи у зграду сарајевске Вијећнице, Франц Фердинанд „корачао је гротескно, дижући ноге тако високо као да иде маршевим кораком“. Овако је последњи сат живота аустроугарског престолонаследника описала Ребека Вест, уздајући се на свом пропутовању кроз Сарајево у добро око, још боље памћење и приповедачки дар локалног шефа туристичког бироа, очевица видовданског догађаја из 1914. године који јој је у тој згради показао салу где су надвојвода и његова жена „последњи пут били у друштву живих људи“.

Тек што је избегао бомбу Недељка Чабриновића, која је ранила његовог ађутанта, надвојвода је у тој сали морао да одслуша говор добродишлице сарајевског градоначелника. Наравно, говор, из кога му је свака улизичка фраза морала изгледати као врхунски промишљен сарказам, прекинуо је и викнуо својим, каже Ребека Вест, „пискавим алтом“:

„Ово је свињарија. Ја вам долазим у посету, а ви бацате бомбе на мене. То је нечувено.“

Војвоткиња му је нешто шапатом рекла, умирујући га, па је градоначелников говор ипак одслушао до краја.

То, међутим, није био врхунац представе. Он је уследио кад је дошао ред да овај скорашњи мртвац својим говором узврати на речи добродошлице. У општој пометњи негде се изгубио надвојводин секретар, код кога је био говор. Чекало се, а, кад је говор стигао и кад га је Хабсбург отворио на листу папира, сви су могли да виде како је попрскан крвљу рањеног ађутанта.

О АУТОРУ

Жељко Цвијановић је главни и одговорни уредник друштвено-политичког веб портала Нови стандард.

Присутни у соби, наставио је саговорник Ребеке Вест, све време су ћутали, али не зато што су били импресионирани надвојводом. Ћутали су зато што су сви знали да ће престолонаследник, када напусти ту собу и ту зграду, бити мртав.

„Не, то нам нико није рекао. Али смо знали како су људи расположени према њему и Аустријанцима, и били смо сигурни да ће, ако је један човек бацио бомбу и промашио, други човек бацити другу бомбу, и трећи, ако други не успе“, рекао је.

Сви су знали да пред собом имају мртвог човека.

Деветсточетрнаесте, на Видовдан, кад се, према веровању, види боље него осталих дана, Сарајево је у тој сали Вијећнице имало дар да препозна будућег мрца а с њим и свет који тек има да нестане. Век касније, клањајући се мртвом Хабсбургу, оно више није у моћи ни да сагледа прошлост онога чему је век пре умело да предвиди рђаву будућност. Објашњење како је та регресија наступила пошто је град очишћен од Срба свакако не би била довољна. Јер, заједно са Србима, Сарајево је очишћено од сваке идеје о слободи, и то – чудне ли ироније – у данима кад је оно што је остајало у њему почело да склапа консензус да је њихово добровољно истурање за претходницу Империје управо то. Али не треба бити неправедан према Сарајеву, оно је онда, као и данас, само пример који се издваја својом драстичношћу. Фантом слободе не живи ни у јавној свести Београда нити већине данашњих европских престоница.

Идеја слободе – дар који је сарајевској елити оног времена, постројеној у част надвојводе, колико год споља кетманској и снисходљивој, омогућио да предвиђа догађаје, да се усуди да замисли тиранина мртвог – данас је замењена страхом за безбедност. Дар да се препозна сутра замењен је одсуством могућности да се појми и јуче и данас. Отуд данашња сарајевска носталгија за жутом монархијом тек накнадно постаје идеолошка вредност, она траје паралелно са носталгијом за „Титиним вактом“, једнако као што мрачна очекивања од будућности унапред стварају носталгију за временом садашњим, временом које је слободу прогласило за прецењену вредност и забаву лунатика, замењујући је егзистенцијалном језом, која ће пре бранити оно што има данас него коракнути ка оном што би могла да има сутра. Такав свет живог тиранина не може да замисли мртвим, штавише готов је да оживи и мртвог тиранина са којим су се његови преци опростили. Такав свет за садашњост квалификује само то што не сме да замисли будућност.

Зато је српској влади, припремајући се да обележи стогодишњицу Великог рата, из кругова стварних владара дискретно назначено како је „због регона“ умесније афирмисати идеју помирења него идеју слободе, као да смо једни друге поробили, а не да смо сви поробљени од једног и истог; да се отуда у први план не истичу Принцип и младобосанци, јер њихов вапај за слободом може постати заразан, и, ево, ако неко мора, нека то буде Надежда Петровић, ратна болничарка и наша највећа сликарка икад; нека то не буду војвода Мишић и Степа – узгред, ослободилац оног Сарајева које је умело да види будућност, чије име је носила десна обала Миљацке у центру града све док његови сународници у том граду нису сведени на статистичку грешку. Уместо њих, нека то буде, рецимо, Милунка Савић, хероина која би могла да нам покаже како Србија тих година није ратовала за слободу, већ је поштовала родну равноправност. Захваљујући се Богу и блаженом незнању, право је чудо да се нису сетили генерала Петра Живковића и у његову част опослили овогодишњу „Параду поноса“.

Отуда, избегавајући да говоре о кривици за Велики рат као сувише профаном питању, медијски експонирани историчари радије говоре о свету који је 1914. „склизнуо“ у катастрофу. Тај неутрални израз, рекло би се, није био толико рабљен да би оставио у миру духове из 1914. и да не би узнемирио данашње, колико да би сакрио узнемирујуће подударности између ондашњег и данашњег света, за који се сви плашимо како „клизи“ у рат.

Историчари на Западу, па и политичари, уочи годишњице су се бавили тим подударностима, од економских до геополитичких, редовно пропуштајући да помену једну. Наиме, и Првом и Другом светском рату претходили су уздизање и излазак Русије на светску сцену и намера западних сила да је у томе спрече. Октобарска револуција, спонзорисана са Запада, зауставила је и срушила Русију као једну од три империје које нестају у Великом рату. Оно што је урађено тада није се поновило у Другом светском рату, из кога Стаљинов Совјетски Савез излази као једна од две светске велесиле. Та чињеница довела је до два важна момента: првог, да Други светски рат буде настављен као Хладни, и, другог, да се наспрам Совјетског Савеза формира политички појам либералног Запада, који се током Хладног рата простирао од Северне Америке до Западног Берлина, да би се поразом Москве у Хладном рату, који неки називају и Трећим светским, проширио до Прибалтика.

Трећи излазак Русије на светску сцену – праћен кризом западног света, која је запретила дезинтеграцијом политичког појма Запада – довео је свет пред опасност од новог рата, највећу од 1945. године. Центар те кризе Украјина није никаква химера, никакав ратни циљ, већ тек поприште сукоба са највећим могућим улогом. Руски пораз у Украјини отвара Америци пут до Москве, где ће Путин гледати репризу кијевског Мајдана, преко кога ће Вашингтон своје огромне финансијске минусе пеглати црпећи пребогате руске ресурсе. Свет би тада потонуо у мрак и расплет би зависио само од тога колико Божја воља може да толерише свет којим безусловно влада зло. Насупрот томе, пораз Америке у Украјини имао би снагу неке врсте светске (контра)револуције, таман тако би се могао назвати повратак идеје слободе, која би потиснула страх за безбедност.

Слабљење Америке јесте процес који се може допасти свакоме у коме идеја слободе није умрла, али то слабљење најнаоружанију силу чини бешњом, суровијом и непредвидивијом, а то ће рећи опаснијом него у својим бољим данима. Уосталом, стратегија превентивног нуклеарног удара, што подразумева одлуку Вашингтона да свог противника може пре сваког сукоба да заспе атомским главама, не може бити производ самопоуздања, већ слабости. Исто тако, најновија идеја лансирана из Вашингтона о „паметној војсци“, према којој НАТО не би чиниле националне армије, већ би то била јединствена војска под командом Пентагона, такође је производ америчке несигурности да им неке земље НАТО неће бити лојалне у случају критичне потребе.

На крају, промена америчке стратегије на постконфликтним подручјима, какву смо могли да видимо најпре у Египту а затим још драстичније у Ираку, такође је производ слабљења. Наиме, први знакови слабљења Империје видели су се у томе што она, иако је у серији војних агресија и унутрашњих пучева успевала да промени власт у појединим земљама, није успевала да консолидује тамошња друштва, макар у њиховом колонијалном моделу. Уместо тога, напетости у постконфликтним друштвима су расле, да би Вашингтон један хаос који је изазвао нивелисао изазивањем још већег хаоса.

Поред Египта и Ирака, Украјина је типичан пример такве стратегије. Наиме, Америка нити хоће нити намерава да консолидује украјинско друштво, она ће консолидовати само украјинску армију, спремајући је на војно, финансијско и политичко исцрпљивање Русије. Наравно таква стратегија не може бити дугорочна, она ће трајати онолико колико буде могло да је издржи украјинско друштво.

Тај карактер и те слабости Америке посебно су важни за балканске народе, Србе пре свих. Наиме, ако не буде могла да заустави руски продор на Балкан – а тај продор данас је Русији омогућен и једном врстом чудног партнерства са Немачком, о коме ће још бити речи – шта ће Америка да уради? Шта ће да уради када у разореним балканским друштвима потреба за решењима за преживљавање, која годинама изостају, постану јача од оног пословичног страха за безбедност. Зар неко сумња у то да ће оклевати у томе да један хаос замене још већим, да ће оклевати да поново запале Балкан или бар његове поједине земље? Наравно, неће се либити да на тај начин прошире фронт са Русијом и да тако потпале ватру испод немачког лонца у знак одмазде за недовољну лојалност Ангеле Меркел. На крају, овде није реч о годинама, већ о данима или, у најбољем случају, о месецима.

Уосталом, припреме за то већ трају, у првом реду кроз рад британске претходнице: у Србију је из Лондона дошао амбасадор са искуством за специјалне операције, један други дипломата вредно окупља саговорнике на тему стварања алтернативе власти у Србији, док је Београд походио истакнути британски обавештајац који је овде Петог октобра оставио дубок траг окупљајући око себе и српско подземље и надземље на послу рушења власти.

Немачка је кључна земља у украјинској кризи, коју би коначно ваљало именовати на прави начин – рат за нови поредак у свету. Са једне стране, Немачка се, са америчким пиштољем на челу, и страхом за безбедност, који јој не да да тиранина види мртвог чак ни када се он љуља, придружује ултиматуму Русији под претњом нових санкција. Са друге стране, немачки вирус слободе, који они додуше изражавају економским терминима, је онај који наводи Меркелову да се готово свакодневно чује са Путином. Уосталом, део резултата тих разговора је и тај што Немачка окупља земље Јужног тока (за сада Словенију, Аустрију, Мађарску и Србију, све осим Бугарске) у све чвршћу координацију, која Вашингтону иде на нерве више него било шта друго у данашњој Европи.

Не, није Немачка преко ноћи постала проруска. Она препознаје да америчка стратегија подразумева паљење Европе, а од тоталног рата у Украјини и његовог преношења на Балкан Ангела Меркел мање жели једино британске и америчке авионе над Дрезденом. Истовремено, Путинову политику она препознаје као максимално уздржавање од рата, где је Крим представљао ход по жилету, успешан изузетак и ризик да би сутра Русија уопште могла да, у случају напада, брани своје југозападно крило. Отуда је Путинова дефанзива у Украјини друго име за политичку офанзиву у Европи.

Нисам сигуран да се ико у Београду поноси тиме, али Србија је данас у украјинској кризи једна од најважнијих европских земаља. На крају, осим Белорусије, она је једина европска земља која ни једном речју није осудила Русију нити јој је завела било какве санкције. А то у овим околностима није мало, још мање безопасно.

Наравно, пораз Путинове Русије или окретање леђа Москви из Београда био би крај Србије. То у Београду све више препознају као најважнију ствар, уз још неколико веома ургентних. Иако је Русија наш најважнији парнер, она је последња која би могла да спречи преношење конфликта на Балкан. У том погледу и на том месту Немачка је много функционалнија иако не свемоћна. Те две чињенице уз Јужни ток можда нису једино важне за опстанак Србије, али су једине из којих могу да произађу све друге. Србија у савезу са победничком Русијом у победничкој Европи, до којих не би дошла по цену још једног рушења земље, веома лако може да се замисли са Косовом у свом саставу, са обновљеном привредом, са залеченим унутрашњим ранама. Обратно, нажалост, није могуће, и на тој чињеници се препознаје све.

Може ли Немачка данас, као сарајевска елита 1914. да стоји пред Џозефом Бајденом, свакако репрезентативнијим показатељем од Обаме за све оно што Америка данас јесте, и да види пред собом један бивши свет. Не може, јер је вођена страхом за безбедност или, боље речено, високом ценом коју за ту прозорљивост мора да плати. Али у животу такве ствари често постају егзистенцијалне, кад се за цену не пита. Тада страх за безбедност поново постаје вирус слободе. До тада, уже ће се још затезати.

Може ли Србија то да види? Можда и може, али нисам сигуран да би то требало да види пре Ангеле Меркел, и то је, упркос свему, данас наша најчвршћа веза са Немцима. Оно што они не виде крајње је породична ствар: као што су Руси свој Видовдан могли да виде 1992. године на брдима око Вишеграда шаљући тамо Игора Стрелкова, тако га Срби данас виде враћајући им га у Славјанск. Али то је сасвим друга прича о идеји слободе, и не бих Немце у њу мешао. Уосталом, видећемо које ће се песме певати следећег Видовдана.

(Нови стандард)

Ознаке: анализа, Жељко Цвијановић, Немачка, Русија, САД, Србија