(Нови стандард)

Наш осећај за политичку пристојност морао би да буде истински скандализован поруком Педија Ешдауна, најохолијег овдашњег примерка колонијаног официра. Али, једнако томе, наш осећај за политичку реалност морао би да буде захвалан једном од најнеинтелигентијих примерака колонијаног официра Педију Ешдауну. Зашто?

Овај Британац с титулом – некад високи представник у Сарајеву, тип који је жарио и палио сценом босанског протектората, до грла увучен у домородачку корупцију – годинама пошто је изашао из тог поседа богатији за неутврђен износ на рачуну и утврђену кућу на једном од херцеговачких језера, описао је стање у Босни „очајним“. Али није остао на томе, него је позвао тамошње народе да изађу на улице и обрачунају се са својом влашћу. Е сад, на страну што свет тамо о својим политичарима мисли много горе него Ешдаун, тек тај свет их је бирао, истина у рђавој понуди, али бирао. И, ако затреба, тај свет може и да их разјури, али неће бити да је на Ешдауну да их позива на уличну револуцију.

Практичан разлог за то садржан је у питању у име које будућности их Ешдаун позива на улицу, утолико пре што тамошњи политичари, какви год да су, ипак ће, за разлику од Педија – да обрнем онај чувени Черчилов цинизам – живети тамо. Уосталом зар Ешдаунова понуда будућности није сасвим очигледна већ по простом набрајању места која су том будућношћу почашћена пошто су он и његови позвали народ на улицу – од Београда, преко Кијева и Тбилисија, до Каира, Триполија и Дамаска, па опет Каира… Неко од тих са улице је данас срећнији живећи у будућности у коју му је Ешдаун показао прстом?

Наравно, није ово прилика да се разматра биланс „обојених“ револуција које су у свету подигнуте на позив колонијалних официра. Реч је о нечем другом. Ако питате свет из овдашње опозиције, посебно оне националне, шта би радили са златном рибицом, мало ко би од њих могао да се сети више од једне жеље – да подигне народ. Наравно, тај народ, који би већина нас да подигне, а који се из неког свог разлога не подиже, довео је у блогосфери, па и у делу националне елите, до целе експлозије беса против тог истог народа, који се определио за „печење јареће“, који је неодговоран према својој будућности и потпуно бесловесан јер не препознаје племенити гениј оног дела опозиције који мисли да је довољно подићи народ а даље ће све ићи по свом. Отуда се све чешће тај народ, трпељив преко сваке мере, описује најгорим речима и отуда се широким кораком улази у један нови круг самопрезира, који се само у предзнаку разликује од злоћудног самопрезира Друге Србије.

(У вези с тим ваља имати на уму три ствари. Прво, част изузецима, али, да се народ подигао сваки пут кад је за последњих десет година био позиван на то, јамачно да га до сада не би претекло ни за семе. Друго, исти тај народ у својој историји много више пута је погрешио кад је устајао, а није требао, него што је било обратно, па је из тог полома нешто и научио. И, треће, и сам сам већ довољно стар да сам толико пута видео опозиционаре и властодршце који су, понекад чак чиста срца, веровали како ће бити све у реду само да пронађу кључ за подизање народа. За њих је редовно настајао нерешив проблем тек кад би им златна рибица услишила жељу.)

Речју, кад год видите неки народ на улици, кад вам заигра срце и пожелите да се придружите, сетите се Педија Ешдауна, можда је баш његов кажипрст ту негде. Или бар одговорите себи на једноставно питање коме је данас лакше да подигне народ у Србији: Коштуници или Ешдауну; Бошку Обрадовићу или Ивици Дачићу; Блицу или Новом Стандарду?

ИЗДАЈА ПРЕЧИЦА

Наравно, није овде реч о томе како је отпор бесмислен нити је намера овог текста да огади сваки отпор. Реч је о томе да је на опозиционој сцени, у блогосфери посебно, превише предлога који подразумевају револуцију, док се они који предлажу чврст и методичан пасивни отпор углавном одбацују са презиром; да се политички проблем Србије своди на питање власти, а он је много више од тога (што, наравно, не значи да је власт добра); да је број позива на акцију, посебно оних у којима се други позивају на акцију, обрнуто пропорционалан броју изложених озбиљних концепата, који се, опет најчешће проглашавају празним мудријањем. Речју, ваљда је то такво време кад су овладале идеје које претпостављају пречице било каквој идеји о напредовању корак по корак. Притом, пречице не само да, по дефиницији, нису добре него су редовно много плодније тле за Ешдауна и колонијалне официре, него за деловање истинског вируса слободе.

Све ово важно је имати на уму ако покушамо да сагледамо шта нас чека у наредним месецима, једном периоду неодређеног трајања на крају кога ће реч имати народ. Наиме, Србија, ни владајућа а већином ни опозициона, у овом моменту ни у једној области не барата решењима (економија, међународна позиција, култура, Косово…). На располагању им је остало тек нешто неисцрпених полурешења, која одлажу крај и укупну позицију чине гором (задуживање, врло ограничене инвестиције, медији, борба против криминала…). Решења не постоје зато што нису могућа у овој констелацији приоритета. Најједноставније речено, није могуће наставити пут према ЕУ и бити слепо послушан пред апетитима западних сила, са једне стране, а подизати државне институције и решавати економију, с друге. Једноставно, једно друго искључује, што темељно доводи у питање много тога од данас актуелног разумевања реалполитике.

Ако решења не постоје, она не постоје пре свега за државу и грађане. А то значи да ће се актуелна политика пре или касније суочити са захтевима грађана, које неће моћи да реши. Она, наравно, не може да их реши ни данас, али, бирајући између средњорочног проблема (грађани) и тренутног (странци), она бира овај други, без озбиљног плана, инстинктивно. Као што би свако од нас – када би се нашао у ситуацији да долази неко да му скине главу сутра и где долази неко ко ће то исто за годину дана – колико год овај други био озбиљнији и моћнији, данашњи дан провео размишљајући о опасности која долази брже.

Шта то значи? Значи да ће народ имати своју крупну улогу, али не пре финала догађаја, започетих 2008. године а интензивираних скорашњим одрицањем од Косова. Ми, међутим, данас не знамо које ће тај народ, кад изађе на улицу, извикивати пароле: „Вратите нам Косово!“, или „Дајте нам хлеба!“, или чак „Хоћу одмах у ЕУ!“ И више од тога, ми не знамо хоће ли на челу народа бити кажипрст Педија Ешдауна, макар преобученог у Џоа Багеристу, или неко од оних заражених истинским вирусом слободе.

У власти све то знају веома добро. Како је то већ у природи људи који владају, они ће наставити са полурешењима, одлагати слом и чекати чудо. Свесни да решења нема, они неће бити међусобно ни хомогени ни солидарни, макар због тога што свако од њих верује да кривицу за оно што долази може да пребаци на неког другог. У томе неће помоћи ни америчка директива да забораве изборе, да се међусобно што боље слажу и да завршавају са применом Бриселског споразума. (Још једна нерешива ствар: споразум је немогуће до краја провести на терену, што не значи да се у покушају да се проведе неће догодити разна непочинства.) У том односу, као политички највештији и најуцененији, Ивица Дачић биће фактор стабилизације. Наравно, једне врло рђаве стабилизације. Та стабилизација временом ће целу власт вући на дно, где за кратко време народ неће правити разлику између њега, Динкића и Вучића. Вучић ће бити фактор дестабилизације. Колико год не може да се директно супротстави странцима, он ће све време настојати да покаже да је влада са омрзнутим Динкићем и компромитованим Дачићем, немогућа, и могу само да замислим на шта ће све бити спреман да би то доказао и раздвојио своју судбину од њихове.

ВРЕМЕ ЈЕ ЗА АЛТЕРНАТИВЕ

Наравно, ни Вучић нема решења, његова предност у односу на претходну двојицу је у томе што има мање прошлости, мање километраже од њих, и сразмерно томе његове маневарске могућности су веће. Све док Вучић убеђује грађане да се разликује од Дачића и Динкића, он добром делу њих неће изгледати као да нема решења (наравно, то не може предуго да траје). Ако хомогенизује владу, неће проћи неколико месеци, и он ће бити стопљен са овом двојицом, нико више неће правити разлику. Наравно, ако их се ослободи, одмах потом показаће се да ни сам решења нема, уколико не направи такав политички заокрет какав у овом моменту није вероватан.

Елем, сукоб у влади, прво што ће се у Србији догодити мимо воље Американаца од 2008. године, неће решити ништа у Србији, али ће бити добар за њу јер ће убрзати процесе. Нико не треба да сумња у то да ће и актери тог сукоба, ко мање ко више, покушавати да подигну народ. Покушаваће истовремено и Педи Ешдаун, када процени да су ствари потрошене и да су антагонизми између владе и народа толико порасли да она више не може да обавља послове уа Империју.

Питање од милион долара за националну опозицију гласи: како подићи народ пре него што им га подигне неко други? Питање од два милиона за све нас остале: како ћемо разликовати једно од другог?

Да ли је то идеја окупљања опозиције? Није јер просто механичко окупљање, о коме се најчешће говори, јесте окупљање слабости, а не снаге. Уосталом, нека та опозиција, пре него што почне да критикује власт и остале из опозиције, одговори на неколико једноставних питања? Јесу ли сами покушали да се окруже најбољима или најпослушнијима? Да ли, када кажу „наш човек“, помисле на неког ко им је близак или на неког кога поштују? Да ли ико са врха тих странака може да каже за неког од својих: он је у свему бољи и паметнији од мене, и баш зато ми треба. Или кажу: он је ту са мном зато што ме не угрожава?

Није дакле у кризи само српска власт, већ цела сцена. Она данас, до једног, нема одговор на ствари које долазе. Они који су мање неомиљени од осталих, и у власти и у опозицији, то су само због тога што нису имали довољно времена да то постану. Али то није адут који може да им обећа било шта.

Као што критика власти више није адут који обећава било шта. Као што то није ни прича да не треба ићи у ЕУ. Наравно да не треба, него где треба и како? Наравно да треба напустити неолиберални економски модел, али зашто свако у опозицији мисли да би, када то каже, сви требали да се заљубе у њега. Или у онога ко каже да не треба дати Косово. Знамо да не треба, али како треба играти на Косову, нисмо много слушали. Или оног ко каже да се треба окренути Русији ваља већ послати у кафану да се тамо окреће Русији, а озбиљни људи би морали да кажу како и зашто.

Да закључим, на реду је прављење алтернатива: озбиљних, реалистичних, што је могуће деталнијих. Ту пароле не помажу, као што не помаже позивање на политчку вољу типа – странцима треба рећи „не“. Честитам, али чему треба рећи „да“. Само стварна алтернатива и њено стрпљиво стварање корак по корак, ће помоћи да разликујемо када нас буде дизао неко од наших и када нас буде дизао Ешдаун. Јер, ако је не буде имао, и тај наш ће, као и сваки човек без решења, постати Ешдаун.

Постојање алтернатива, за које није способна огромна већина странака, на крају ће бити окидач једног великог политичког чистилишта у Србији, које за пар година неће оставити на сцени много данашњих актера. Онај ко буде имао истинску алтернативу, њему медији неће ни требати, тај ће изаћи из коцке и сам пронаћи свој пут. Све остало направиће од нас само огорчене мрзитеље сопственог народа, кога тако радо оптужујемо за глупост, а да му суштински већ годинама сопственим креирањем алтернатива нисмо пружили прилику да стварно измери свој колективни ИQ.

Ако се с овим не слажете, онда ми покажите прстом онога ко је последњих година понудио истински озбиљну и јаку алтернативу, па је нико није препознао. Али и, пре него што почнете да критикујете све око себе, запитајте се јесте ли је предложили ви, не рачунајући, наравно, оно што сте предложили да треба да уради неко други.

Oznake: Aleksandar Vučić, Željko Cvijanović, Ivica Dačić, Pedi Ešdaun