Pročitaj mi članak
Платформа и Мишковић само су почетак политичког инжењеринга којим ће се формирати сцена посткосовске колонијалне Србије
Греши Мирослав Мишковић – први генерал „спржене земље“ као стратешког производа српског транзиционог бизниса – ако, седећи данас у ћелији, проклиње своју алаву природу, која га је хранила уверењем да Тома и Вучић никад не би дигли руку на њега. Бар што се тога тиче, може да буде потпуно миран. Нити би је дигли, нити су је дигли.
Ако је икад и требао да верује како је ово хапшење могао да избегне, тада је морао да изучава другу литературу уместо извештаја о добити својих компанија и спискова српских политичких гусака којима је годинама мастио задњицу. Опрезен човек на његовом месту пре би изучавао где су погрешили, на пример, Жељко Ражнатовић и Зоран Ђинђић, или чак Осама бин Ладен.
Овако, Мишко је иза решетака, и на тој констатацији завршава се све што је у вези с тим за Србију добро. А тамо не треба много да брине јер више ништа не може да учини. Не треба ни да претерује са адвокатским хонорарима. То што ће оптужница бити танка, не мења најважније – с њим је готово.
За то време, толико пута виђене оргије у медијима су у замаху, и ту нема нити може да буде разлике између „Курира“ и Б92, дијаметралних полова српске медијске охлократије. И једни и други, пошто су Вучићу пожелели добродишлицу у клуб, понудили су му своје услуге уз мали услов – да постане део оног наказног система у коме они годинама бујају као џиновске роткве у атару Чернобиља.
И сада, у Вучићево име – мада не и за његову корист – стварају емотивне сензације уместо да праве вести. Ни за јоту промењени, они садистички туку по најнижим народним нагонима, пластично сликајући како Мишковић дрхти од страха и привикава се на затворски пасуљ, и нимало дискретно лицитирајући целу серију ликова из бизниса и политике која би требало да се припреми за Мишково друштво.
А они који верују како је све ово, колико год дрљаво и сирово, ипак нека борба против криминала и корупције нека се само запитају зашто онда данас цела Србија толико личи на севиљски трг на коме Томас Торквемада ислеђује вештице? Зашто ово не може бити племенита борба, чак и поред чињенице да ова Делтина вештица јесте пила крв девицама и јахала метлу у ноћима пуног месеца?
Јер, када би било племенито, не би све то из Б92 и „Курира“ имало потребу да толико исмеје и деградира традиционални српски народни егалитаризам и не би грађанима оно узвишено и племенито осећање правде спуштало из груди у доњи стомак, тамо где спавају слабости.
КУКАВИЧКА ПЛАТФОРМА
Још ћемо се ми вратити на Мишковића, чим утврдимо следеће: како је могуће да екипа тако храбрих мужева – који ризикују животе одсецајући главу српској криминалној хидри и о својој жртвеној одлуци преко телевизија и новина извештавају Србију у реалном времену – како је дакле могуће да група тако посвећених Срба направи онако кукавички бедну преговарачку платформу о Космету?
Одговор је – баш зато. С тим што тај одговор никако не треба ограничити на у основи линеарну констатацију како је Мишковићево хапшење, уз пропратне медијске бенгалске ватре, тек ствар која би требало да сакрије српско одустајање од даље одбране Космета.
Има, наравно, и тога, али и једно и друго делови су једне много веће целине, једног крупног политичког инжењеринга и тектонског потреса, који своје убрзање достиже о Светом Николи, уласком у сезону српских празника и слава, и који ће нам омогућити да на крају, негде о Светом Сави, кад се мамурни пробудимо, установимо колико ће тадашња Србија мало личити на ову данас.
Пошто је Борис Тадић за своје владавине увео земљу у пуни колонијални статус, пристајући на све што је рђаво за Србију и ни на шта што би смањило маргине зарада баронима ДС, било је за очекивати да се Запад, САД и Немачка пре свих, неће задовољити са мање ни код Николића, Дачића и Вучића.
Али то као објашњење није довољно за то што сваки захтев из Вашингтона и Берлина кроз српску владу пролази као „ростфрај“ кроз путер, и што та иста влада – ако већ не показује ни склоност за стратешко мишљење, ни националну одговорност, ни смисао за државни интерес – не показује ни способност за неку врсту елементарне политичке учтивости, која би јој налагала да бар пред грађанима изгледа како је о свему добро размислила и одломила тешка срца.
Отуда је једноставно понижавајуће да та платформа пре буде послана нашим дипломатама у свету, који ће с њом упознавати странце, него српским посланицима, вулгарно је да Николић тај папир пре покаже страним амбасадорима у Београду него сопственим грађанима. Наравно, има логике што он ради баш тако – да је у мају писнуо грађанима о томе, не би био ни председник Бајчетине.
Да у писању платформе није консултово странце и да је консултовао иједног од виђених београдских стручњака за Космет, морао би да је пише сам, и не би га данас лондонски „Економист“ описивао као Леа Месија балканске политике нити би му влада вољом странаца била стабилнија од на Дрини ћуприје. Уосталом не личи ли та платформа на оно што је још у септембру Николићу предлагао заменик Клинтонове Вилијам Бернс, нудећи аутономију за север Косова, наравно, у оквиру независне државе?
Не улазећи дубље у саму платформу, будући да за српску јавност тај текст још увек не постоји, на основу њених контура, затим манира и тајминга за њен излазак, могу се извући неки важни закључци. Прво, да су је писале или бар ауторизовале западне силе, што ће рећи Србима супротстављена страна у спору око Космета. Друго, она је својим минималним захтевима изненадила и странце, чак и пету колону локалног естаблишмента која је, као врхунцу политичке идеје, аплаудирала Дежеровој изјави о Космету као „камненчићу у ципели“ Србије. Отуда платформа није никакво полазиште за преговоре, будући да би свако полазиште, по логици ствари, морало да буде скуп максималних захтева, који би онда оставили простор за попуштање у преговорима.
Платформа дакле није никакав преговарачки документ, колико год јој из Приштине у среду помагао чинећи је таквом Хашим Тачи најављујући њено одбацивање. Она очитује да Београд није заинтересован ни за какве преговоре, да ге уопште не занима квалитет решења, али га занима да ствар што пре реши.
То није никаква позиција за преговоре, већ за капитулацију јер је сасвим јасно да је Србија себи оставила мање простора за преговоре него фелдмаршал Кајтел. Коме је то у интересу? Србима? Странцима? Довољно је само сетити се ко је најпре рекао да се то са Косовом мора опослити што пре, а ко је затим прихватио да се интерес САД, Немачке и Албанаца има прогласити српским националним интересом и поступити по томе.
ПОРЕЂЕЊА СА СРПСКОМ
То што то није никаква платформа за преговоре само значи да и у наредним данима фокус неће бити између Београда и западних сила нити између Срба и Албанаца, већ између Срба из Беогада и Срба из Косовске Митровице. То је осветлила и једна пропагандна варка, која је пратила контуре платформе пуштене у јавност.
Наиме, „Вечерње новости“ су донеле вест како ће, према платформи, север Косова имати статус сличан Републици Српској, где већину надлежности имају локалне српске институције. И, наравно, шта фали, питаћемо се, Републици Српској – живе, боре се, снажнији су од остатка Босне и Херцеговине?
Наравно, РС је конститутивни део БиХ, а Север Косова, према платформи, тек аутономија у оквиру државе Косово. Друго, Србија по својој платформи не само да се одриче Резолуције 1244 већ из својих руку испушта и Север те њиме чак не може ни да евентуално конституише Косово.
Не, она ће, према платформи, аутономију за Север моћи да тражи само од државе Косово, а то је сасвим различито од РС. Већ сам тај концепт јесте прихватање приштинске државности, без обзира што формалног признања Косова неће бити. На крају, РС јесте 49 одсто БиХ, а север Косова тек четири слабашне општине у покрајини, много идеалније да Приштини буду оброк него партнер.
Функционално гледано, Србија ће морати да се институционално повуче са севера Косова, и добро је питање како уопште знамо да ће Србима са Севера бити омогућено да те институције поново заузму. Никако, треба рећи, јер оваквом платформом преговарачи капацитети Београда нису смањени, већ потпуно мртви, тако да су се наместили да Север добије таман онолико аутономије колико му је дају западне силе и Приштина, а не онолико колико му обезбеди Београд.
Наравно, постоје и далекосежне геополитичке импликације нове ситуације са платформом. Њоме се Србија фактички одрекла Косметаа. Што је још горе, она је дезертирала из сваке борбе за покрајину. Тако је своје међународне позиције у оном делу света где се не питају Вашингтон и Берлин урушила више него Борис Тадић када је 2010. изместио косовски проблем из УН у Брисел. На тај начин није Србија капитулирала само на Косову већ и у самом Београду јер се бацила у загрљај својим западним рушитељима, из кога се сама неће лако извући.
А то подразумева наставак ЕУ интеграција, које Србију отапају на тај начин да је има све мање што је Бриселу ближа и што ће коначно осванути тамо кад је више уопште не буде. То значи и наставак самоубичаког економског модела, у коме Србија наставља да се задужује, и за то не гарантује добрима које производи, већ својим преосталим девизним резервама и последњим преосталим ресурсима, чијим губитком ће се наћи у реду безнадежних колонија. Она ће се дакле враћати тамо одакле је кренула 1804, тонући у своје 19-вековно сиромаштво, са истим шансама да своју ситуацију преокрене мирним путем колико их је имао и Црни Ђорђе.
Питање шта је добила Србија за толики уступак западним силама, чак и није политичко, већ онтолошко. Није добила ништа, шта уопште може да добије неко ко је пристао да сам себи одсече главу. Састављачи платформе, својом широком руком изненађујући чак и представнике Запада, моћи ће неко време да владају, моћи ће да се огребу о неку мрвицу са земље која се на њихове очи распада, надајући се, као и многи пре њих, да ће неко у Вашингтону и Берлину умети да цени жртву коју су поднели. Можда ће потајно сањати неки преокрет, који ће све више бити део њихових мокрих политичких снова, што ће рећи све више контекст њихових приватних и све мање њихових политичких личности.
ПОСТКОСОВСКА СРБИЈА
И да, биће им дозвољено да развлаче Мишковића и корумпирану екипу, и то у утакмици коју не могу да изгубе јер је не туку ни за српску, ни за своју корист, као што је не туку ни о свом руву ни о српском круву. Отуда хапшење Мишковића није никаква борба против корупције, већ почетак политичког инжењеринга којим ће се формирати политичка и пословна сцена посткосовске колонијалне Србије.
У таквој Србији – као што у рукама Срба не смеју да буду привредни и природни ресурси, на којима би она могла да обнавља своју снагу – тако не сме да буде ни богатих Срба, бар не онолико богатих да би евентуално једног дана могли да финасирају некакву народну побуну. Отуда је Мишковић, човек са милион рђавих особина и само једном добром – том што је одавде – страдао управо због те једне особине, дакле без иједног разлога да за свој удес окриви своје зло, и са свим разлозима да у себи окриви то своје једино мало добро, за која чек није ни одговоран.
Речју, оно што је лоше са његовим хапшењем почиње таман тамо где је најбогатији Србин пао као жртва за спас једног рђавог политичког модела. Наравно, није Мишковић тај модел угрожавао уз свест о томе колико је погубан, већ тако што га је искориштавао исисавајући његове ресурсе, кочио његове ефективе користећи га до граница пуцања.
Престајући да буде персонификација тог система, па и његов мотор, Мишковић није разумео да је постао терет система у чијем стварању је тако радо учествовао. Зато императив његовог хапшења неће бити у томе да буде осуђен – бар не на начин што је у сваком уређеном правном систему судска пресуда заправо пут до истине, од које треба да крене настојање друштва да се те ствари поправе. Уместо тога, императив је да Мишковић буде уништен, и тако ће се некако и догодити.
Потом ће падати једна за другом, већина звезда српског транзиционог бизниса, посебно оних у чијем стварању нису учествовали странци и који нису били миљеници финансијских пијавица попут ЕБРД. Наравно, биће ту неке божје правде јер није било те ствари на штету Србије о којој се наши олигарси нису могли договорити са странцима – радо би се договорио Мишковић и сада, само да су они хтели – јер није у њима било визије српских трговаца из 19. века који су разумевали да је слободна земља слободних грађана велика шанса за велики бизнис, а окупирана тек шанса за велику једнократну пљачку.
Зато нико не би требао да жали за њиховом пропасти, када та пропаст не би била увод у следећи циклус пропасти Србије. Отуда ће њихово уклањање само личити на борбу против криминала и корупције утолико што ће у томе оперативно учествовати институције државе – влада, полиција, тужилаштво и судови – али држава тај посао неће радити ни на сопствену ни на ползу грађана. Она ће само ослободити простор који је заузимао један пљачкаш да би га предала другом моћнијем пљачкашу, и та врста транзиције више ће личити на смену мафијашких породица у чикашким квартовима него на институционалну борбу против корупције.
Наравно, од Мишковића и предаје Космета ће да лети перје и на политичкој, а не само на пословној сцени. Тешко је прецизно предвидети ко ће све наредних месеци с ње нестати, али држим да овај пут лојалност Империји неће бити искључиви критеријум чистке. Зато ће све то највише личити на „српско пролеће“, један привид промена и позитивних догађања, где би могли да буду пометени и омражени ликови попут, на пример, Млађе Динкића и Чеде Јовановића.(И онда, рецимо, кад падну Мишковић и Динкић, кад се објаве извори Чединог луксуза, само пробајте да кажете како то није никаква борба против криминала и корупције.)
Ту свакако неће више бити места ни за социјалистичке специјалисте за седење на више столица попут Мркоњића и Бајатовића, утолико пре што је овај други важан српски шраф у постављању Јужног тока, где ће Дачић до следећих избора бити толико избушен и очеруоан да од њега неће остати ништа.
ТАЧКЕ ОТПОРА
Наравно, коначан смисао „српског пролећа“, које је дато Вучићу да га ради, биће учвршћивање контроле над Србијом, у коме свака па и теоретска могућност побуне има да буде спречена у зачетку. Биће затим даље одмицање Русије од Србије. Биће, на крају, производња нове генерације корисних идиота, који ће са много више уверења од дрљавог Ивице Дачића знати да морају да раде све што им се каже и да ништа ван тога није могуће, макар то подразумевало најдрастичније потезе.
Да ли је могућ отпор том инжењерингу, који ће генерисати посткосовску српску политичку стварност? Он, наравно, неће доћи из редова власти јер то су људи, са једне стране, сломљени, а, са друге, свет који, заслепљен моћи и „високим циљевима“ које види пред собом, не разуме ништа. Он неће доћи ни из опозиционих националних странака јер бар половина њих то такође не разуме, док друга половина схвата о каквим је потресима реч, тако да ће се пре потрудити да их преживи него што ће видети простора да спасава Србију.
Отпор је, плашим се, могућ само у делу формирајуће нове националне елите и грађана, којима нису остављени ни излаз ни нада, исто онако као што им није представљена ни Николићева платформа као последњем ситном кусуру на крају ланца исхране.
Наравно, претходно би ти исти грађани морали добро да размисле хоће ли живети боље после Косова и како су, док су бранили покрајину, бранили и пољопривредно земљиште у Војводини, и електроенергетске ресурсе и преостале краве у Шумадији. Потом ће, кад и последњи корумпирани гад буде уништен, а животи грађана не буду ни мало бољи, морати да дају одговор на питање где је нестао тај новац који им је Мишковић драо с леђа.
И мораће да дају бар мало бољи одговор него што су га дали 2003. у „Сабљи“, док су аплаудирали држави како се обрачунава с нарко-клановима и док су – у исто време – њихова деца набављала још јефтинији хероин на улици.
(Нови Стандард)
