Pročitaj mi članak
Шта је погрешно у идеји владе да ће их граница са Косовом лишити нових притисака и нових разарања државе.
Хајде да не падамо у ватру и да за почетак претпоставимо да све ово што се спрема на Косову и Метохији, за шта Николић, Вучић и Дачић траже национално јединство, можда и није најгора ствар која Србију може да задеси. Уосталом, има толико горих – куга, гладомор, Хитлер, судар планета, жути, ЕУ…
Такође ћемо се сложити да оно што се од Србије тражи није мало, тако да је добро – кад већ одсецаш толико важан комад сопственог меса – да, потпуно свестан жртве коју чиниш, знаш шта је план.
Пре тога ћемо направити кратку инвентуру српских уступака, и то само оних наважнијих. Србија ће, дакле, да проведе нешто што знамо као Споразум о интегрисаном управљању нечим што ће Албанци, Американци и цела ЕУ да зову границом. За то време, Срби ће и нико други добити ексклузивно право да то зову „административном линијом“, али само под условом да се према њој понашају као према правој правцатој граници.
Потом ће влада омогућити да косовске телекомуникације и електроенергетска мрежа изађу из система српског Телекома и Електропривреде, после чега од српске привреде на Косову неће остати ништа крупније од пилане и печењаре. Затим ће српски судови на северу Косова и Метохије прећи у надлежност Приштине, тако да ће најкрупније што од српских институција живи на Северу бити школе и болнице.
Добро, можда то и није није смак света, али да видимо сад шта Србија добија заузврат, осим што ће државну границу до миле воље моћи да зове административном линијом и што ће задржати државно присуство у образовању и здравству српског севера.
Добиће нови аранжман са ММФ, који је Србији преко потребан јер ће тиме себи омогућити да преживи зиму и још неко време. Додуше, прецизности ради, није најисправније рећи добити, пошто ће јој ММФ новац посудити, тако да ће те дугове морати да врати или, још вероватније, да за ту посудбу заложи највреднију државну имовину и пољопривредно земљиште јер нити прозводи доволно пара да дуг врати нити ће јој то поћи за руком у догледно време.
Аранжман је, дакле, следећи: неко вам узима део куће и заузврат вам даје сто евра, које ћете, додуше, морати да вратите, иначе ћете морати да се на име тог дуга одрекнете још једног дела куће.
Посао, наравно, већ на први поглед делује рђаво, мада ни аргументи власти, која је на такав посао пристала, нису сасвим за бацање, таман онако као што и кукавицу треба понекад и саслушати и разумети.
Наиме, ако не узму тих сто евра – упозоравају нас Вучић и Дачић док траже национално јединство на административним прелазима – сви укућани ће поцркати од глади, а, кад су сви укућани мртви, џаба ти и остатак куће и цео Космет.
Ако идемо даље, закључићемо да се послови ипак сасвим другачије процењују када њима спасавамо голи живот. Хајде зато да покушамо да изведемо рачуницу власти из овог дила.
КАКО РАЗМИШЉА СРПСКА ВЛАСТ
Будући да сасвим искрено нису заговорници жуте геополитичке школе („ЕУ или смрт“), они размишљају овако: ако пристану да проводе споразуме који носе име Борка Стефановића – лукавог типа који је историју дипломатије задужио преговарачким моделом „све за ништа“ – добиће нешто парица да Србија преживи сезону и купиће нешто времена, које су им – не би ме чудило – Американци обећали.
За то време, започеће градња Јужног тока, која ће прилично да ојача руско присуство у Србији и већ тада ће се дисати лакше. Србија ће постепено да ојачава своју привреду, и већ тада ће моћи да води самосталнију државну и националну политику. Тиме ће бити заустављена дезинтеграција Србије и моћи ће лакше да се дише, даље види и на дуже планира.
Наравно, ни Николић, ни Вучић, ни Дачић, колико год клицали и клели се на верност Бриселу, не рачунају озбиљно са уласком у ЕУ, али верују да ће, кад Косово буде сасвим изван Србије, Немачка и САД показивати више разлика него сличности у својој политици према у Србији, и да ће нам Амери помоћи да бар ублажимо притисак ЕУ, ако већ не да га се сасвим решимо.
Са друге стране, ако не испуне уједињене захтеве Берлина и Вашингтона на Косову, две најмоћније западне престонице остаће заједно у притиску на Србију, подићиће своје агентурне мреже против власти, изручиће им на главу бедне корумпиране српске медије, ММФ ће престати да капље новац у буџет, стране банке ће да изазову хаос и већ следећег месеца на улици ће бити пензионери, просветари, лекари.
Са друге стране, Тадић је потрошио толико српских кредита у односима са Русијом да на тој линији не влада поверење, а то значи да нема ни времена ни воље да Путин груне одмах велики новац и спасава српски буџет јер зна да ризикује да Срби напуне касу, а онда се журно окрену Западу.
Иако ни они нису у том односу безгрешни, руско неповерење није неутемељено, утолико пре што, упркос томе што је српска љубав према Русији заиста велика, Руси нису у Београду имали политичара од пуног поверења још од Пашићеве смрти.
Елем, прилике су реално вема тешке. Ако бранимо Косово следује нам велико мучење, и то је сасвим тачно, али зар нам – зашто Вучић о томе ћути – не следује и ако га не бранимо, погнути, без достојанства, јалови. Зато су прилике утолико теже што излазна стратегија српске власти показује озбиљне политичке, геополитичке, економске, па и психолошке мањкавости.
Као што је, из угла Запада гледано, услов за ефкасно провођење независности Косова било одвајање Црне Горе, тако је потребно да Косово легне да би се напала Република Српска, можда већ овог пролећа. Е сад, власт може да ликвидира косовски проблем, али је у РС потпуно немоћна. То ће рећи да се у Митровици, поред осталог, брани и Бањалука.
А то ће рећи и то да ће Запад бити веома захвалан влади за поклоњен Комет, али ће их рушити већ неки месец касније на Српској, где живи 1,3 милиона глава које су се сопственом крвљу излечиле од илузије да су у Брозово време свиње биле дебље и да ће, кад не буду мислили о својој слободи, сви живети као јунакиње „Секса и града“.
Влада која је предала Косово тада ће морати да се супротстави странцима у Српској, не зато што јој је Српска дража, већ зато што тамо неће моћи ништа да ураде. Странци ће, кад то схвате, одмах почети да граде нову политичку комбинацију која би могла да заврши посао.
Питање је, наравно, зашто, ако знаш да већ други корак нећеш моћи да проведеш, не пружиш отпор већ на првом? Зато што други корак долази касније, а касније је Србима тао често синоним за никад? Не бива, наравно.
ШТА СЕ ЈОШ БРАНИ КОСМЕТОМ
Завршетак Космета, наравно, неће међу геополитичким жариштима отворити само Српску. Прешево је већ отворено, макар по томе што су Шиптари спомеником терористима показали да српска држава доле не постоји. Биће отворено и питање Војводине, као изгледне шансе будућег српског опоравка и развоја.
Наравно да један обрисан народ – што су тако јасно потврдиле пресуде Готовини и Харадинају – не треба да има развојну шансу попут северне покрајине. Истовремено, владавина Мила Ђукановића у Црној Гори ипак иде према свом крају, а он је све ове године био озбиљна и незамењива гаранција антисрпског ангажмана Подгорице.
Да би се у будућности Црна Гора без Мила држала подаље од Србије, биће употребљена Рашка област као стара проверена физичка препрека између Србије и Црне Горе.
Речју, борбом за Косово, ма колико она била тешка, Србија спречава отварање других територијалних проблема, који ће се одмах после предаје Косова појавити у поплави идеја да Србија буде федерализована.
И, када Србија буде сасвим скраћена по мери оне са Берлинског конгреса, тада ће моћи да буде националистичка до миле воље, моћи ће ниме да влада ко год хоће, ма моћи ће да буде и монархија, баш по жељи англофилних српских НАТО четника, љубитеља лика и дела Чедомиља Мијатовића.
На крају, ни та ствар са Русима неће ићи лакше без Косова, утолико пре што Србија која се бори и Србија која се предала немају исту геополитичку вредност за Русију. Отуда, иако све за сада изгледа као да ће Јужни ток бити започет, из угла Запада гледано, превише је то Русије за српски гладан стомак и испражњену главу, посебно ако се имају у виду политички, геостратешки и безбедносни аспекти тог гасовода.
Зато сумњам да ће се Запад помирити са тим пројектом, утолико пре што и они и Руси знају да онај ко није озбиљно бранио сопствену границу неће бранити ни руску цев, колико год важну.
Наравно, прихватање границе на Косову могло би се и схватити када би власт тим уступком макар покушала да учврсти државу на другим пунктовима.
Економски модел и даље се своди на – посуди да би могао да живиш и да ништа не производиш. Петооктобарске елите и даље владају јавном простором. Полиција и тужилаштво раде за „Курир“. Медји – беда. Култура – чист колонијални самопрезир.
Отуда је план власти која одустаје од Косова једна бесмислица јер нема никакву унутрашњу логику. Уосталом, жути план пословања са Западом, колико год био одвратан, имао је ту логику.
ДС је, наиме, испоручивала Западу њихове политичке захтеве, на Косову пре свега, а заузврат је имала мандат да пљачка државу, немилосрдно и незасито као да је туђа. И, кад су, потрошени и огрезли у сваком политичком пороку, престали да испоручују западне захтеве, жутима су одмах набијени на нос корупција и криминал, а пре тога, што се Запада тиче, могли су да отварају концентрацоне логоре и праве гасне коморе, нико им не би ништа рекао.
Вучићев план, међутим, има логику шупљег бурета. Не можете испоручивати западне захтеве на Косову и тако растурати државу, а да заузврат добијете дозволу да чистите исту ту државу од криминала. Јер не можете да прихватте дезинтеграцију државе да бисте, на другој страни, ту државу изграђивали, што борба против криминала у основи јесте.
То значи да је политика напредњака – Косово за стабилизовање државе – политика са очигледном иманентном грешком, исто онако као што је њихова намера да подигну Србију не мењајући њену политичку парадигму – унаопред пропала ствар.
СМЕНА ПАРАДИГМЕ
Речју, њихова намера да континуитетом политке на Космету купе од странаца кредит да направе дисконтунуитет на територији коју као власт контролишу, рђава је рачуница.
Дисконтинуитет у односу на жуте на косовској политици јесте услов за било какав дисконтинуитет у свему другом, наставак на Косову, наставак је на свему другом, и од тога се дефинитивно побећи не може.
А то ће рећи да можда напредњаци и воде најбољу могућу политку, али је она у оквиру постојеће поличке парадигме, дакле свеједно рђава јер, да би се Србија променила, потребна јој је друга парадигма, сасвим нова. Напредњаци дакле после Космета неће имати више никакву шансу за било какве промене.
Онај ко није пружио отпор на првом кораку, неће га пружити ни на једном другом. Онај, који, кад му опале шамар, окрене други образ и будаласто каже: „Хајде још једном ако смеш!“ – тај добије озбиљне батине и заради озбиљан подсмех.
Али није све тако црно јер оно због чега, међутим, имамо бити захвални напредњацима јесте следеће. Немају они, додуше, свест о томе, али њихова владавина неумитно води ка смени парадигме, где је само њихов проблем то што су пристали да буду последњи у старој парадигми уместо да буду први у новој.
Отуда напредњачка косовска политика – која пред грађанима, заједно са својом европском компензацијом тешко компромитује и напредњаке и најдречавијим могућим бојама осликава немоћ и крај те политичке парадигме – отвара велики простор политичке акције, јединог што би можда и њих могло да спасе јер сами себе дефинитвно спасити неће.
Нисам сигуран да ту шансу за ту акцију препознају и остале опозиционе странке, утолико пре што су неке од њих отворени заговорници страних интереса, а други заточеници старе парадигме, у којој су предуго обитавали и функционисали.
И зато Србија и са Косметом и без њега – после Готовине и Харадинаја са пуном свешћу да су западни и српски интерес непомирљиви – иде ка једном, последњем и кључном питању: јесте ли за то да се борите за стране интересе у Србији или за домаће?
Јер и за једне и за друге не можете, ма шта вам о томе рекао Вук Драшковић. Идеја да, борећи се за стране интересе, реализујемо своје, иначе одувек бесмислена, сада је и толико компромитована да не верујем да је то талас на коме би данас нескривено једрио и један Чеда Јовановић.
Зато су грађани Србије, пре свега у свом осећању понижења и свом новом прогресивном односу према ЕУ, данас најважнија снага промене парадигме, иако још недовољно пробуђена и освештена. Они данас сваком од нас ћутке постављају питање – јеси ли за нас или за странце – и у зависности од тога колико ће појава нових слободарских политичких елита успети да артикулише та расположења, то ће промена српске политичке парадигме бити мање болна.
Још мање болна могла би бити ако то препозна и осети довољан број опозиционих маргинализованих странака и истакнутих појединаца, правећи на тој матрици неку врсту масовног политичког окупљања. Али, без обзира на све то, напредњаци, трошећи улудо ново време Србије и њене нове шансе, чине да ће та промена морати да боли, и чине да ће бити добро ако се то не буде догађало кроз неку врсту физичког сукоба.
Онај ко то буде разумео, за почетак, разумеће да је служење странцима можда удобно, макар колико је удобно било оним кукавним српским официрима док им је Соња Лихт у функцији маршала објашњавала нове безбедносне изазове. Али је служење народу много сигурније, чак и кад служећи му настрадаш.
Наравно, у зависности од одговора на то питање настајаће и нова српска политичка елита и друштвена елита уопште. Макар морала да настаје испочетка. Јер можда су наши косовски митови заиста 19-вековна измишљотина, како воле да мисле домаћи денацификатори, али један од тих митова увек се без грешке потврђивао у стварности. Онај о Косову као грдном судилишту. Иначе, не би српска политичка гробља била толико густо насељена.
(Нови стандард)
