Прочитај ми чланак
(Жељко Цвијановић – Нови Стандард)
Ако су Мађари дошли по своје извињење, ко ће сутра спречити Немце да дођу по своје? Ко ће нас спречити да се у Јасеновцу извинимо Хрватима?
о је историја, и само то се броји. Можда може Тома Николић до краја мандата и да се на челу војске врати на Косово. Може да измисли лек за рак. Може да испече јабуковачу која не удара у главу.
Тек, историја ће га запамтити (и) као првог председника једне државе антифашистичке традиције који се извинио за злочине из Другог светског рата политичком потомку фашистичке силе. Наравно, и власт и медији – наши антифашистички медији, који то јесу само кад Србе треба прогласити фашистима, у свим другим случајевима су нацистички, макар по томе што су редовно на страни агресора – гледали су да цела та прича прође као историјско помирење Србије и Мађарске.
Тек остало је да је српски паралемент први у историји света који је осудио злочине антифашиста (наравно да их је било) пре него што је осудио злочине фашиста. Остало је да тих дана није било никог ко је Томи Николићу могао да каже како је велики либерални демократа Едвард Бенеш, кад му је Стаљин рекао да ће Чехословчка бити комунистичка, одмахујући руком питао оно што му је у том тренутку изгледало много важније:
„А хоће ли Немци бити протерани?“ Да није било никога ко би му рекао да је Вацлав Клаус одбијао да потпише Лисабонски споразум само због тога што је имао сумњу да би његов део о људским правима могао да доведе у искушење потомке Судетских Немаца за затраже имовину која им је конфискована на територији Чешке. Никога да му каже да ће га Путин, ако га икад још види, питати кад ће се извинити Хрватима и Немцима.
Да ли је било икога око њега да му каже како једноставно има ствари које се у животу не раде? Како то чиме се често хвали да је поправио имиџ земље у очима агресора платио невиђеним презиром у очима слободног света.
Тешко је, наравно, описати политику која се извињава свима који то затраже. Тешко је замислити којој школи политичког мишљења то припада. Можда је то најближе политици Радована Трећег Душана Ковачевића, који избегава сукоб своје породице са злим Вилотићима тако што прелази на страну свог непријатеља.
Једноставно и иновативно, мора да је Борис Тадић гризао прсте како се он тога није први сетио. Како се тога није сетио 1914. онај намазани Пашић, зар није могао да пређе на страну Беча уместо што је натерао народ у изгибију? Како се нису сетили преци Срба из Чуруга, које је Тома тако понизио у прошлу среду, па да пређу на страну хортијеваца и, уместо да заврше своје животе под ледом, нађу се окупатору при руци да под лед баце Јевреје, Цигане и понеког свог који није дотакао ту мудрост?
Ко зна, можда су Срби све те жртве за последња два века и поднели само да би дошли до ове квинтесенције једноставне мудрости Томе Николића, који је умео оно што није успело ником пре њега – да пређе на страну својих непријатеља.
Наравно да Србија треба да се помири са Мађарском, али зар није могла да се помири тако што ће обе испричати истину? Што ће, извињавајући се, Николић рећи да је побијено много невиних Мађара пошто је побијено много више невиних Срба.
Што ће Мађарски председник Адер, извињавајући се Србима, рећи да је његова земља напала суседа чинећи зла на његовој земљи као окупатор и севезник најмонстуозније политике у историји света. Можда је могао да извињењу дода и нешто у лично име зато што је његова земља пре две године пред судом ослободила Шандора Кепира, једног од џелата новосадске рације.
Европска стратегија у тој ствари је јасна: ЕУ се у име своје највеће силе најпре одрекла демократије а одмах затим и антифашизма, који је доскоро, изгледало јер, био у темељу њене идеје. Ако су Мађари дошли по своје извињење, ко ће сутра спречити Немце да дођу по своје, уосталом много су више страдали од Мађара? Ко ће Николића спречити да се прекосутра у Јасеновцу извини Хрватима? И шта је смисао те политике? Постоји ли ишта иза ње?
Иједан српски потез у последњих годину дана који би могао да има смисла бар по томе да је ојачао било шта у српској држави? Било шта што јој обећава да је то што данас не може ничему да пружи никакав отпор залог за то да ће моћи да га пружи сутра?
Не постоји ништа. То је политка у којој западне силе стежу конопац око врата Томи Николићу, и што га више затежу, то он јаче затеже конопац око врата сопственог народа. И сва његова политичка калкулација састоји се у томе да са истим тим народом подели своју тврду веру да ће се, пре него што се сам побуни и пре него што му конопац поломи врат, догодити чудо – да ће и конопац око његовог врата и конопац око врата народа пре тога пући. До тада ништа не сме да нам буде тешко, ни да се, ако треба, на улици поздрављамо са Хеил Хитлер! Криви и испод леда!
