Мало ко се од упућених изненадио што је турски премијер Реџеп Тајип Ердоган – суочен са антивладиним демонстрацијама широм земље и масовним незадовољство његовом политиком поводом Сирије – јавно поменуо Сарајево, Скопље, Зеницу и Гостивар као да су градови и касабе бивше османске империје.

(Факти)
Нека питања су се, упрокос томе, сама од себе наметнула.

Да ли је по среди просто настављање линије неоосманизма чији главни протагонисти су управо он и шеф турске дипломатије Ахмет Давутоглу?

Зашто је Ердоган у истом говору поменуо више градова са простора бивше Југославије него из свих других делова бивег царства заједно?

Због чега је поменуо и Скопље и Сарајево, а не Тирану, Софију, Солун, Скадар, Подгорицу и Београд?   

Због чега чега је изоставио Приштину и Призрен?

Зашто су му Зеница и Гостивар важнији од Мостара, Травника или Ниша?
    
Дарко Танасковић, бивши амбасадор у Анкари
За турског премијера су и Сарајево и Скопље градови османске Румелије

Ердоганово дозивање Сарајева, Скопља, Зенице и Гостивара – градова које он, ускладу са својом неоосманистичком оптиком, не доживљава као места у савременим, независним балканским државама, већ као шехере и касабе османске Румелије – није ништа ново и саставни је део његове популистичке реторике.

Занимљивим га чини тренутак у коме се он обраћа балканској браћи по вери и историји, јер показује да је уздрмани турски премијер свестан подршке коју ужива у тој популацији.

Наши електронски медији су пре неколико дана емитовали речит призор са сарајевске улице, где један острашћени Бошњак комично вербално насрће на збуњеног Турчина који репортеру жели да објасни због чега се део грађана Турске буни против Ердоганове владавине. Ми волимо Турску, ми волимо Ердогана, кличе овај Сарајлија.

Кад би променио реторику, Ердоган би признао бар делимични пораз, а он то никако не жели. С друге стране, политика коју Турска, заједно с Америком и њеним савезницима, спроводи према суседној Сирији, увелико је и код турских исламиста пољуљала Ердоганов донедано неспорни ауторитет борца за исламску ствар и могућег будућег лидера Блиског истока, а то је имиџ који је он низом спољнополитичких потеза последњих година систематски стварао.

Иако полазе с дијаметрално опречних вредносних и идеолошких полазишта, многи левичари и десничари, секуларни националисти и неоосманистички и фундаменталистички исламисти слажу се у критици онога што виде као враћање Турске на подређену, несамосталну позицију извршиоца америчких налога у региону, што чини да Ердоганов „султански“ ореол почиње да тамни.

Он зато, бар декларативно, мора наставити да се обраћа браћи на Балкану, чиме милионе Турака који потичу из старе Румелије настоји да убеди у непроменљивост своје неоосманистичке политике засноване на исламској солидарности.

Ердоган је пробудио више нада но што је савремена Турска, иако снажна и пропулзивна држава, у актуалним околностима кадра да испуни.

Он, наравно, све чини да одржи привид да није тако, па зато свој поглед одваја од Таксима и усмерава према балканским просторима неоосманистичке носталгије…
    
Душан Пророковић, аутор књиге „Геополитика Србије”
Можда је Ердоган – кад је поменуо Зеницу – хтео да изговори „Бихаћ”

Није Ердоган рекао ништа што би био нови сигнал. Само ме чуди што нису још споменути Приштина и Тирана.

Реч је о концепцији неоосманизма коју је дуго најављивао Ахмет Давутоглу, још за време својих постдипломских студија у Малезији, потом се развијала две и по деценије, а данас се заокружује.

Балкански пут, односно балкански правац којим неоосманизам треба да се шири ка Западу, тј. да јача своје утицаје јесте управо трансверзала која води територијом коју насељавају бугарски Помаци, албанске Геге на Косову и у северној Албанији, па све тамо до босанских мухамеданаца.

Ахмет Давутоглу је много прецизније рекао да је западна граница тих интереса Бихаћ, па је могуће да је Ердоган направио лапсус спомињући Зеницу!
 
    
Слободан Владушић, књижевник и есејиста
ЕУ неће бити брана турском маршу на Балкан

Присуство и прозивање представника Скопља и Сарајева на митингу на коме турски премијер одбацује уплитање страног фактора у турски политички живот делује прилично нелогично, јер ни Сарајево ни Скопље, нису градови у Турској.

Међутим, очигледно је да је сценографија и сценарио Ердогановог скупа упућују на то да се налазимо у времену у коме воља одређује границе деловања, а не међународно право или логика.

Јасно је да на турском Балкану словенски народи не би имали никакву перспективу – Ердоган се обраћао Сарајеву и Скопљу, а не Београду.

Са друге стране, када су интеграције у питању, прилично је јасно да ЕУ показује много мање амбиција према Скопљу и Сарајеву, али и Београду од премијера Турске.

Треба само упоредити изјаве немачке канцеларке и турског премијера. Јасно је ЕУ неће бити брана за турски марш на Балкан, а јасно је и да од тог марша не можемо да очекујемо ништа добро: турска владавина над Србијом тешко да је било време српске ренесансе и просперитета.

Диана Милошевић
 

Ознаке: Албанија, БиХ, Дарко Танасковић, душан пророковић, Отоманско царство, Слободан Владушић, Србија, Турска.