Pročitaj mi članak
Руски спасиоци су отишли из Србије. Пуни утисака и по њиховим речима, са још више љубави и поштовања према братском српском народу. Испраћени су од такође храбрих српских спасиоца и амбасадора Руске федерације у Београду Александра Чепурина, како и доликује.
Нажалост, на испраћају није било никога од представника државе. Заузети су, јер не могу да стигну да напишу захвалнице за адресе од Брисела до Вашингтона. Захвалнице за виртуелне евре из самозваних Фондова хуманости, за два чамца који ће стићи у јуну, за „молитве” безбожника из Брисела…
С друге стране, када је било најтеже, руски несаломиви хероји су муњевито дошли у братску земљу и невероватним акцијама спасили више од 2.000 људи. Због тога би цела српска јавност требало да запита Александра Вучића и остале српске политичаре колики би био биланс жртава у катастрофалним поплавама да нам је само Европа алтернатива, да смо Москви увели санкције или чак ушли у ЕУ и НАТО пакт?
Да ли би данас бројали хиљаде или неколико десетина мртвих? Има ли још неко толико наиван да очекује како би са Запада стигле елитне спасилачке јединице да помогну народу, кога су пре само 15 година бездушно бомбардовали?
Ако желите одговор на питање зашто волим Русију, имате га: баш зато, јер би ових дана хиљаде српских породица сахрањивало своје најмилије и не би им после било важно ни да ли ће неко да им помогне у обнови куће или пута.
Русију волим, као што је воли и сваки други човек коме је и Србија у срцу. Јер, против Русије су управо они који не воле ни своју земљу. Ако вам и ово није довољно јасно, прочитајте и чувени текст „Русофил сам, тим се дичим”, који разбија све предрасуде око судбинског односа два народа: Русофил сам, тим се дичим
(Србин.инфо – Алексеј Димитријевић)
