Француски недељник "Л'Еxпресс" је на својој насловној страни половином јула, после реконструкције француске владе објавио насловну страну са фотомонтажом министарки и министара са главом председника Емануела Маркона и насловом "Л’Етат, ц’ест мои!". Београдски медији не морају да чекају на објављивање имена чланова нове владе Србије, већ сад могу, мирне душе, да објаве исту насловницу као "Л’Еxпресс", замењујући Макронову главу Вучићевом.

Устав Пете републике, писан по вољи и мери Шарла де Гола, рефлектује традицију вековима централизоване власти у Ексагону. Француска је једина озбиљна велика демократија, уз Сједињене Америчке Државе, у којој је председник или шеф државе централна фигура политичког живота. У том смислу свака француска влада је буквално председникова влада, односно израз његове воље и политичке већине. У Француској се парламентарни избори одржавају два месеца после председничких управо да би се избегла или свела на чисту теорију могућност кохабитација, и омогућили услови за стабилну и ефикасну извршну власт.

У Србији, по слову Устава, посао председника није да влада већ да буде први старатељ највишег правног акта и гарант његовог поштовања. Председник Србије Александар Вучић уместо да буде чувар Устава, он га први крши, флагрантно и перманентно. Али, Вучић није први шеф српске државе који се тако понаша. Он није изузетак, већ правило.

Утемељивача модерне Србије Милоша Обреновића са власти су скинули Уставобранитељи Томе Вучића Перишића јер књаз не само да није знао да чита, него није био склон ни да поштује законе. Касније ће и Уставобранитељи постати оксиморон своје политике. У обе српске династије, Обреновића и Карађорђевића, само се један монарх трудио да поштује Устав, Петар И Карађорђевић. Његов син, краљ Александар, нажалост, није повукао на свог оца него на деду Николу И Петровића, па се са Уставом играо како му одговара.

О комунистичким председницима Србије илузорно је трошити речи, за њих није постојао Устав, него само Тито и партија и наравно предвођење „јагњећих бригада“ у којима се посебно истицао Драгослав Дража Марковић. Слободан Милошевић је био први изабрани председник Србије, али и први који га је извргнуо руглу више од Обреновића и Александра Карађорђевића. Милан Милутиновић се није мешао у свој посао, а Борис Тадић је у свом првом мандату био први и једини председник Србије у капацитету какав предвиђа највиши правни акт. Други мандат Тадића је показао колико Нови двор на Андрићевом венцу, изграђен за Александра Карађорђевића, лоше утиче на своје становнике, кад имају власт над Скупштином и владом. Власт квари људе, а апсолутна власт их квари апсолутно.

Тома Николић није био политичка амеба као Милан Милутиновић, али осим смештања својих пријатеља по амбасадама и ситних погодности и привилегија, није се много интересовао за поштовање Устава на чију се заштиту заклео. Са уласком Александра Вучића у Нови двор, вратила се апсолутна власт на Андрићев венац. За разлику од Милошевића који је у суштини презирао Србе и сматрао да је, као краљ Иби, заслуживао бољи народ и бољу државу, и Тадића који је био превише лењ да би комплетно монополизовао власт, Вучић жели да стане уз раме митологизованих владара Србије, од Немањића преко Обреновића и Карађорђевића до Тита.

У Србији није могућ ни црногорски ни северномакедонски сценарио за промену власти. Прво, зато што нема Албанаца као у Северној Македонији или Срба у Црној Гори који су гарантовали сигуран резервоар гласова и број места у парламенту за смену власти. Србија нема ни свог Заева, а ни Амфилохија. Такође, за разлику од Груевског који се замерио ЕУ и САД и Ђукановића који је кренуо на Митрополију црногорско-приморску која је у свим анкетама резултирала као институција у коју грађани имају највише поверења, Вучић још увек има довољно кредита на Западу, а новцем и привилегијама држи под контролом врх Српске православне цркве.

Вучића неће бити могуће рушити ни изнутра јер је довео до савршенства кадровску политику. Док су у Милошевићевом режиму могли да прођу, с времена на време, чак и квалитетни људи који су били професионалци или веома ефикасни оперативци, Вучић непогрешиво бира политичке и професионалне патуљке чији је највећи домет да буду у сенци вође, да се греју на његовом одсјају, а фанатизам им је, како би то рекао Ниче, једина форма снаге воље до које могу да досегну.

Позиција премијера Србије је, по Уставу, најутицајније и најодговорније политичко намештење и Ана Брнабић је савршен пример мефистофеловске препредености председника Србије. Поставити жену, припадницу ЛГБТQ заједнице, пореклом из Хрватске, јесте гаранција да она никада неће имати минималну шансу да у српском бирачком телу добије подршку а одличан је „орден“ да се прикаже на Западу како једна балканска земља има жену и геј премијерку. Не треба имати сумњу да ће и будући министри одбране, унутрашњих и спољних послова бити профила као Александар Вулин, Небојша Стефановић и Ивица Дачић, као и остали чланови владе: еуфемистички речено неприкладни или уцењени.

Вучић је у овој години демонстрирао да Србији није потребан парламент, влада, а ни главни преговарач са ЕУ. У вриштећој је контрадикцији журба да се организују и одрже избори, усред пандемије ковида-19 и ноншалантно одуговлачење именовања мандатара за састав нове владе. Преговарача са ЕУ нема разлога ни именовати кад се ионако поглавља не отварају а камоли затварају.

Све гласнија и агресивнија какофонија у медијском простору је од Србије направила земљу у којој ништа није истина и све је могуће. Лидери српске опозиције и поједини медији, који покушавају да буду савест Србије, вољно или невољно, понашају се управо онако како одговара режиму: отварају на десетине и десетине афере без епилога, држећи у тренингу казнене одреде и машинерије режимских таблоида и телевизија.

Кључни проблем је што већина грађана Србије не види никакву аномалију у Вучићевом владању и тај њихов став неће променити ни слободни медији, ни опозиција већ само тешка економска криза.

Извор: Vijesti

Ознаке: Александар Вучић, Емануел Макрон, Мило Ђукановић, француски недељник