Pročitaj mi članak
Овај текст јесте настао као реакција на текст Цвијетина Миливојевића („Потребно је да Коштуница изађе из чадора“), али је више инспирисан њиме но што је писан полемички. Тема оба текста јесте то због чега досад није формиран политички блок „Косово нема алтернативу“ или „Косово пре ЕУ“, или пак због чега се он највероватније и неће формирати.
На први поглед се чини, а и Цвијетину се чини, да је то врло једноставно и да би на тај начин било политички артикулисано и око 20 одсто гласова. Рачуница је једноставна ДСС, СРС и Двери су на прошлогодишњим изборима у збиру добили 16 посто, иако је у парламент прошло само „седам и нешто одсто Коштуничиних гласова“. Уз заједнички наступ та коалиција би по неким проценама добила и двадесетак посто. Поставља се питање, ако је то било јасно и пред претходне парламентарне изборе – то су говорила и сва истраживања, зашто до обједињавања патриотског блока није дошло већ тада. Нарочито стога, јер је постојао ризик да ниједна од ове три странке не прођу цензус. Они заједно, уз неке интелектуалце који имају утицај у јавности, па можда и са наклоношћу неких црквених великодостојника, чини се, били би реална алтернатива старим и новим проевропским политичким опцијама.
Но, ствари на жалост или на срећу нису тако једноставне. Избори се очигледно код нас не могу добити ма каквом „косовском националном реториком“ јер је јавност апатична и скептична (добрим делом у праву) по питању шта ту Србија уопште може да добије. С друге стране теме банкрота буџета, рекордне незапослености и сиромаштва, које се шире ко епидемија, поставља пред политичке странке нове социоекономске изазове. То не значи да је Косово као тема без великог значаја у опредељивању бирача, али очигледно није пресудно.
Патриотски блок (са и без наводника) могао би да се представи као алтернатива проевропском једино ако би имао и програм економског опстанка и борбе са бедом и сиромаштвом. Они који су саветовали патриотске странке да у кампањама имају само ту националну и косовску црту у старту су их онемогућили да постану озбиљнији фактор на политичкој сцени.
О аутору
Бранко Радун је дипломирао историју на Филозофском факултету у Новом Саду.
Аутор је бројних радова из области политичког, економског, религијског и културног живота Србије.
Уредник је интернет магазина Видовдан.орг.
Битно је уочити и одређене трендове у домаћој политичкој јавности. Код нас то значи да са разлогом слаби „евроеуфорија“ у јавности, али да се истовремено не види алтернатива „безалтернативном путу“. Колико је „косовска драма“ тренутно пресудна за политички избор у српској јавности показују и рејтинзи странака.
Чланице владајуће коалиције које су потписале Бриселски споразум не само да нису ослабљене већ су после тога и ојачале. То не значи да међу бирачима СНС и СПС нема доста оних који су били против потписивања овог и оваквог споразума, али очигледно то њих не спречава да дају своју подршку овим странкама. Но то не значи да им се Бриселски споразум неће обити о главу ако буду неуспешни у борби са сиромаштвом, или стану на пола пута у борби са корупцијом.
Но, да се вратимо на оно питање „шта то смета патриотама да се окупе“. По Миливојевићу за то је само потребно „да Коштуница напокон изађе из свог чадора“, те да престане да се представља као да једини има тапију на одбрану Косова. Ствари су далеко од тога да је за све одговоран Коштуница – оно што је чинио или оно што је избегавао да учини или данас не чини.
Ма колико његова позиција формално била врло одговорна, јер је председник једине странке из тог „блока“ који је прошао цензус, он сигурно није довољан да се направи преокрет. Значајне су препреке на том путу. Која је то сила која спречава патриоте да се окупе?
На нижем политичком нивоу то су и разлике између Двери, које су православно-национални, ДСС, који су национално-демократски, и СРС, који су секуларно национални. Проблем су и лидери ових политичких опција који нису били спремни да неко други буде главни у оваквој коалицији, па онда и процена ко колико вреди изазива трвења и отежава договоре. Да ово задње није без значаја, говори и чињеница да су Двери прошле боље, а СРС лошије но што се процењивало. Чини се да су и Шешељ и Коштуница били против идеје да они заједнички наступе на изборима, иако би то, барем за радикале, била сламчица спаса. Но да ставимо на страну разлике у идејама и у менталитету ових политичких опција које нису мале, против њиховог уједињавања би били и други центри моћи у земљи и иностранству.
Бојим се да ми нисмо земља која има довољно суверенитета да сама расписује изборе, очигледно је да немамо ни капацитет да самостално правимо коалиције. Нарочито оне које би могле да барем мало засметају неком моћном у земљи и у иностранству. А то би, ваљда, ако се не варамо, поред успеха на изборима и требало да буде суштина формирања патриотског блока.
