Pročitaj mi članak
(Глас Русије, Бранко Жујовић фото: nezla)
Само ум сведен на свест о себи као безначајном хуманоидном битку заиста верује у архикривицу властитог постојања и жели да промени идентитет, како себе, рођењем инфериорног и злог, не би морао да гледа у огледалу.
(Поводом отвореног писма Јелене Милић Александру Чепурину)
Једино би Јуда, да може, реаговао брже од Јелене Милић на изјаву руског амбасадора у Београду о онима који за тридесет НАТО сребрњака гурају Србију у тај војни савез. Поменута госпођа је директорка Центра за евроатлантске студије из Београда, организације која би на меморандумима и осталим званичним страницама требало да истакне више од пуког обележја страног агента. Уз све, она је и блогерка мрежне странице дневних новина Блиц, са ниским прагом толеранције на истините метафоре.
Манифест политичке глупости
Пише депласирано, као косценариста филма „Роки IV“. Хладноратовски реченички склоп, на ивици неписмености. Наративна буђ из друге половине осамдесетих година, када је западна Европа са својим новим вазалима била двоструко омамљена: срећом због узмицања Совјета и сећањем на страх од њихове могуће инвазије. Психолози би из тог, типично женског феномена европске опседнутости инвазијом, могли што-шта приде да извуку као шкакљив закључак. Али, оставимо то по страни.
Иако је отворено писмо Јелене Милић Александру Чепуруну опширан манифест паланачке политичке глупости и незамисливе површности, оно је и убедљиво сведочанство структуре евроатлантске мисли у Србији. Та мисао је с јесени 2013. увелико једнострана, анахрона, идеолошки ксенофобична, самониподаштавајућа и склона пропагирању мазохистичког уживања у злочину над собом. То, разуме се, не значи да та мисао нема своје источне антиподе. Острашћене апологете немогућег, које бандоглаво верују да ће руски тенкови, најкасније до следећег Првог маја или Ђурђевдана, разровати Тајм сквер. Људе који незнањем и фанатизмом „продубљују“ љубав према Русији, често подастирући неочекивано сочне изговоре пред своје лукавије западњачке близанце.
Измишљотина о стабилном политичком телу
Занимљиво је, ипак, видети како Јелена Милић „демантује“ да неки за тридесет сребрњака Србију гурају у НАТО пакт и да је тај савез прошлости. Милићева нам тим поводом демонстрира епохалне вратоломије из до сада непознате димензије логичног, па каже:
„На кога тачно мисли господин Чепурин кад спомиње тридесет сребрњака, на које елементарне вредности, који доказ има да је НАТО атавизам прошлог века? У поређењу с чим? С Организацијом уговора о колективној безбедности, која нема ни свој командни ланац, оперативне стандарде и процедуре, а који се не могу створити од данас до сутра. И чија је ‘добровољност’ чланства врло дискутабилна. Што се сребрењака тиче, у Србији постоји стабилно бирачко тело људи који желе Србију на западу, који сматрају да су сви нови идентитети, а не само стари наметнути, оно што Србију треба да покрене напред.“
Уза све поштовање госпође Милић, која на саопштавање властите несувислости има потпуно право, питам се какве везе са чињенично врло утемељеном тврдњом да у Београду, поједностављено речено, живе и раде страни плаћеници има командни ланац Организације уговора о колективној безбедности? И какво то стабилно политичко тело Србије, иза ког природу свог деловања скрива Јелена Милић, жели на запад?
Јелена Милић грозно манипулише чињеницама. Српска напредна странка данас би у свим истраживањима јавног мнења пливала око цензуса, да је пре избора поштено саопштила намере у вези са Косовом и Метохијом и европским (евроатлантским?) интеграцијама. Нескромно ћу подсетити да сам још фебруара 2011. године објавио да су чланови те странке на једном великом скупу из незнања аплаудирали погрешном амбасадору.
Србија је деценијама у политичком раскораку између ЕУ и НАТО пакта: половина људи, под бесомучним медијским притиском – не заборавимо то, жели у ЕУ, а свега десетак посто хоће у НАТО пакт. Једно без другог је питање могућег у теорији и тешко остваривог у пракси. То је то „стабилно политичко тело“, исцеђено стиском пропагандне анаконде око државног врата и најгорим уценама, које све слабијим одзивом на изборе жели Србију на западу.
Научници на музичким топ листама
Даља аргументација Јелене Милић је за „Риплија“:
„На том западу су научници, индустрија, спортисти… чији се резултати оцењују Форбсовим листама, Нобеловим наградама, спортским медаљама, музичким топ листама, ТВ и другим зарадама, а не арбитрарним оценама. На том западу владају елементарне људске вредности, владавина права, подела власти, заштита основних људских права, укључујући и права ЛГБТИАQ заједнице. Са тог запада још не стижу тако бруталне слике односа према имигрантима.“
Волео бих да могу да се селективно искључим из реалности, као Јелена Милић, па да не приметим нобеловца за мир Барака Обаму, као мортус пијану барабу, ког делимично отрежњени пријатељи из Лондона и учтиви гости из Русије спрече да масакрира и убије Сирију. Бесан што то раније нису учинили његови пријатељи џихадисти.
Да ли је злочин убиства цивила и деце хемијским оружјем у тој земљи, врло извесно дело снага финансираних и помаганих са запада, део корпуса људских права и вредности Јелене Милић? Јесу ли масовни нереди из предграђа великих градова широм ЕУ, укључујући и оне из САД које никада не виђамо у медијима, само фатаморгана? Или је систем здравственог осигурања САД узор којим се руководи Јелена Милић? Да то није животни стандард црнаца и Хиспано Американаца из Харлема, Бронкса и на пример Квинса или белаца, који међу њих залутају? Зар навијачко хулиганство, наркоманија, проституција и манипулативна употреба тероризма не долазе са запада?
Не постоји ни један доказ о сарадњи руских власти са нарко мафијом, трговцима људима и терористима, нарочито не са онима који су до недавно убијали по Чеченији. Са друге стране, бројни угледни аналитичари и јавни делатници врло разложно и аргументовано потврђују сарадњу САД са терористима, чак и онима који су извели нападе на Њујорк и сам Пентагон 11. септембра. Та сарадња највидљивија је данас на Косову и Метохији и на Блиском истоку, где џихадисти, уз нескривену подршку запада, уништавају секуларне државе и на најбруталније начине животе цивила.
НАТО и жртве
Најодвратнији део отвореног писма, међутим, јесте морално питање злочина и казне. Питам се како је бити у кожи особе, чија организација новац добија од друштава несумњиво повезаних са интересима држава одговорних за убиство Милице Ракић и ракетирања цивилног воза пуног путника, на пример? За политички сврсисходно инсистирање на последицама искључиво српских злочина. Како је могуће инсистирати на осуди српских злочина над цивилима, којих је било, а притом, у своје име и за туђи рачун, ћутати над убиствима властите деце и властитих цивила?
„Нешто од тога ваша амбасада је могла и раније знати,“ каже даље Јелена Милић, „да се икад неко од ваших представника званично појавио на скуповима које организујемо, на пример на онима где за ‘тридесет сребрњака’ суочавамо породице погинулих у бомбардовању РТС са НАТО званичницима. Званичници НАТО ни један од тих скупова нису избегли.“ Јесте ли прочитали ишта лицемерније и гнусније од овога последњих месеци?
Само ум сведен на свест о себи као безначајном хуманоидном битку може да напише нешто овако. То је ум који заиста верује у архикривицу властитог постојања и жели да промени идентитет, како себе, рођењем инфериорног и злог, не би морао да гледа у огледалу. Зато Јелена Милић пише да у Србији људи који желе на запад сматрају да су нови идентитети (а не стари, наметнути!) оно што Србију треба да покрене напред.
Куда је то напред? У очигледну економску пропаст услед западног модела приватизације? У финансијску зависност? У пропаст породице? У даље медијске неслободе? У дробљење државе? У промоцију разврата као друштвене вредности? У дужничко ропство? У даља условљавања? У партнерство са трговцима људским органима? То су путеви конвертитства које нуде организације попут Центра за евроатлантске студије.
А, да! Трговина људским органима је злочин над људима, а не над бићима која треба да се редефинишу, како би прочишћена и денационализована ступила макар међу евролике примате, ако их већ деценијама замајавају око пријема у ЕУ. Они који су први продали срце и мозак за тридесет сребрњака, уосталом, то најбоље знају, чим се непрозвани тако лако препознају и хитро одговарају. Све у огледалу сопствене савести. Чак и када праве буку у другом лицу једнине, они и даље говоре највише о себи. А себе једино мрзе више од Русије. Не заборавите то.
Бројне грубе правописне грешке из навода госпође Милић исправио је аутор
