Прочитај ми чланак
Речи руског амбасадора у Београду Александра Чепурина да је за Русију неприхватљиво чланство Србије у НАТО-у те да би била „потпуна глупост” да неко из Србије допузи и моли за пријем у НАТО, у једном делу политичке јавности схваћене су као грубе пацке и мешање у унутрашње ствари једне суверене државе.
Званичне реакције Београда није било, ако изузмемо изјаву коју је министар спољних послова Иван Мркић дао гостујући на Радио Београду, где је рекао да амбасадор Чепурин на овај начин никада не разговара с њим.
„Мислите да Чепурин дође код мене и каже: Не смете да уђете у НАТО? Што овако говори на јавним скуповима? Можда му је то задатак или он тако тумачи свој задатак. Он је у основи један јако добар амбасадор и с њим имамо врло лепу сарадњу”, казао је Мркић.
За лидера Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића Чепуринова изјава је „вулгарна, некултурна и понижавајућа за српски народ и земљу”, те сматра да би га пре једног века „неко због тога изазвао на двобој”.
Критикама се прикључио и Хелсиншки одбор за људска права у Србији, који је изразио дубоку забринутост због „недипломатских, бахатих и неприхватљивих” изјава руског амбасадора, које представљају директно мешање у унутрашње односе у Србији.
Да ли је то заиста могуће? Колико се због изјава неког дипломатског представника може узбудити „обичан” свет, ако су без реакција највиших државних званичника остале недипломатске речи, критике, па и отворено мешање у унутрашњу политику Србије дипломатских представника различитих држава?
Као еклатантан пример неумесног дипломатског понашања остала је упамћена изјава некадашњег немачког амбасадора Андреаса Цобела, који је 2007. године рекао да би „инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и онда би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији”. Као недипломатска и исхитрена могла би се оценити и најава америчког амбасадора Камерона Мантера, који је у јуну 2008. године, у јеку преговора између политичких странака о формирању нове владе, изјавио да „очекује да ће Србија добити проевропску владу”. Његове речи показале су се „пророчким”, јер је влада формирана у јулу заиста била проевропска, али је убрзо постала јавна тајна да су на њено формирање и те како великог утицаја имале западне земље.
Како за „Политику” објашњава Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и некадашњи министар спољних послова Србије, то шта је дипломатски, а шта не, зависи од много чега. Најпре од тога чије дипломате дају изјаве, да ли је реч о дипломатама великих сила или мањих држава, од теме која се јавно коментарише и, нарочито, зависи од земље пријема, какав је њен однос, каква је њена пракса, шта се искристалисало као уобичајено и допуштено понашање страних дипломатских представника.
„У дипломатији постоји правило да амбасадори не треба јавно да се изјашњавају о политици земље пријема, али ако земља пријема то допусти, корак по корак, и кад то пређе неку меру, онда се може свашта очекивати. Код нас је изузетно растегљив појам шта је допуштено, а шта није, шта је добар укус, шта је дипломатија, а шта су притисци”, оцењује Јовановић и додаје да земља чија влада позива да у њеном раду учествују амбасадори страних држава, као што је било својевремено, када је амерички амбасадор присуствовао седници Владе Србије, не може да рачуна да ће се стриктно поштовати неки принцип, неки дипломатски узуси.
Србија је, како каже, ћутке прелазила преко претећих изјава неких амбасадора, па и преко тога што је амерички амбасадор на Правном факултету рекао да уџбеници не смеју да садрже изразе као што су агресија НАТО-а или албански тероризам. Таква земља, категоричан је Јовановић, не може рачунати на високо дипломатско понашање. Напротив, она тиме призива да се амбасадори понашају као према земљи која није суверена.
На питање како би оценила понашање страних дипломата у Србији, Јелица Стефановић, професор дипломатије на Факултету политичких наука, каже да је све питање тумачења, па је тако за некога недипломатски гест понашање једног амбасадора, али не и слично понашање неког другог амбасадора.
„Дипломатски представници увек свесно прекорачују границу доброг дипломатског понашања, имајући на уму какву реакцију очекују од оних којима је порука упућена. Та порука прима се на различите начине од разних врста јавности и њихових представника. Сам дипломатски језик је језик дипломатске обзирности. Према томе, оног момента када имате намеру да искажете свој степен незадовољства. ви тог момента излазите из граница потпуне обзирности и потпуно јасно упућујете поруку на одређену адресу. Највећи проблем јесте што такве поруке окривљују некога за одређено стање, али оне су зато и упућене”, објашњава наша саговорница и додаје да пресудну улогу у томе колико се често такве „пацке” упућују има понашање званичника земље домаћина.
Када је реч о понашању највиших званичника Србије, на полемике и оштре критике једног дела јавности наишао је прошлогодишњи гест премијера Ивице Дачића, када је немачком амбасадору Хајнцу Вилхелму однео оригинал свог говора на комеморацији српским жртвама које су стрељали Немци 14. октобра 1941. године у месту Драгинац код Лознице. Дачић је тада, подсетимо, објаснио немачком амбасадору да је погрешно цитиран, а како су пренели медији, дипломата је прихватио објашњење.
Прашина која се дигла око изјаве руског амбасадора за Живадина Јовановића представља замену теза.
„Не треба дозволити да се прашина дигне око овакве или онакве изјаве руског амбасадора, јер се тиме диже димна завеса иза које у Београду настављају да вршљају амбасадори западних земаља. Говорити о томе који је термин употребио Чепурин, а не говорити о Квинти, која је организовала групу пријатеља Санџака. Не дроби Србију Русија него НАТО, није она признала Косово, не стоји она иза Тачија на преговорима у Бриселу. Србији ништа добро неће донети примењивање двоструких аршина према страним амбасадорима”, оцењује Јовановић.
(Политика)
