Pročitaj mi članakSvaki lider na Balkanu koji brine o narodu i državi mora jednom da postane Dodik ili Orban.
Сваки лидер на Балкану који брине о народу и држави мора једном да постане Додик или Орбан.
Хенри Кисинџер дипломатском озбиљношћу објашњава да САД, уколико процене да су негде на кугли земаљској угрожена људска права и слободе, могу себи дати право да интервенишу у циљу ограничавања суверенитета држава.
Није потребно објашњавати да прича о људским правима импресионира само наивне и лакомислене, јер како иначе објаснити залагање САД за права нпр. жена, док је њихов најприснији савезник Саудијска Арабија, држава у којој жене држе под чадорима, бичују и каменују. Због тога је негативан и одговор на питање да ли је класични интервенционизам, објашњаван као борба за људска права и слободе, од војних агресија, преко обојених револуција, Арапског пролећа и хибридног рата, допринео да иједна од држава која је била објект тих интервенција ппосле тога живи боље.
ЗАЈЕДНИЧКИ БАЛКАНСКИ ИСТУП ПРЕМА БРИСЕЛУ
Зато је промена укупне конфигурације међународних односа и политичке слике света, која је у току, веома битна и требало би јој приступити веома одговорно, јер најновији догађаји само потврђују да има много истине у горком запажању Иве Андрића да смо увек били „ситан крвав кусур” у трговини великих. Зато се поново отварају многа питања у историјском времену, кад су све очигледнији покушаји да се како-тако заврши започето и „среди” балкански геополитички оквир без уважавања елементарних интереса неких балканских народа, посебно православних, односно удовољити једним науштрб других.
Имамо ли шансе у времену пуном изазова, претњи, замки и искушења? Ко су нам стварни савезници? Генерално, одговор увек лежи у нама, у нашем народу пре свега, јер у освајању нове геополитичке слободе нико нам неће помоћи ако прво сами себи не помогнемо.
Уколико не узмемо активно учешће у свему оном што следи, своју судбину предајемо другима. Узимањем судбине у своје руке показујемо намеру да не дозволимо другим да преузму одлучивање о нама и на наш рачун.
Препоручљиво је широко отвореним очима сваког момента гледати у наше „стратешке партнере“, јер ми имамо ту „срећу” да ти наши „стратешки партнери“ имају друге за своје стратешке партнере, и њихови интереси су у супротности са нашим стратешким интересима. У борби за опстанак народи траже себи сличне народе или оне са којима деле бар један заједнички интерес, па чак и привремене савезнике за реализацију одређених циљева.
Зато се сасвим оправдано намеће питање какав би био резултат кад би неке балканске државе заједнички иступиле према Бриселу? Коме смета, или, још боље, кога плаши евентуално заједништво балканских држава? Или је заједништво балканских држава могуће само ако је на антисрпским основама? Ако је тако, многи ће питати шта и како даље – свако сам, као до сада, али без икаквих резултата, или ћемо можда пробати срећу заједно?
МОРА СЕ ПЛАТИТИ ЦЕНА
У процесима тзв. „обојених револуција” на најдиректнији начин се стимулише политика непомирљивих политичких идеолошких и историјских полова, рачунајући на то да је то удица којa се лако прогута, а много кошта.
Очигледна и кошмарно делује чињеница да се, највероватније због унутрашњих проблема ЕУ, нама све више баве петоразредни бриселски дипломати, који политику од пре двадесетак година спроводе без икакве задршке, као да се у свету ништа није променило од тада до данас. Домаћи извођачи радова – или, како их председник Републике Српске Милорад Додик назива, издајници – обични су плаћеници, вазали, јаничари, како год рекли, нећете погрешити. Не испуштам из вида ни „корисне идиоте”, као неизбежне учеснике ових процеса.
Њихов однос према нашем народу и држави у суштини показује однос њихових газда. Постало је сасвим нормално да сви они који су кренули путем одрицања од својих корена, укључујући и хришћанске вредности, „забораве” да се туђим алатом не завршавају домаће обавезе.
Под плаштом помирења поново се распирује мржња мећу народима на Балкану. Разумни људи све мање разумеју такво опредељење неких западних држава и искрено се питају који је њихов интерес да нас и даље држе у мржњи. Шта тек рећи за европску политику понуде балканским државама у виду отвореног тржишта, док им у исто време у пракси урушавања индустрије и држе их ван европског развоја. Џаба тржиште ако нема развоја. Због тога све више личимо на рудник који се стално експлоатише, а никад не обнавља. Ту пре свега мислим на одлив мозгова.
Требало би се посебно позабавити радом неких домаћих институција, јер нам се у тзв. „процесу демократизације“ систематски имплементирају институције, веома често и ван уставних норми, које не служе нама, него туђинским потребама и интересима.
Сваки лидер на Балкану који воли свој народ и брине о њему и његовој држави – пример Груевског то само потврђује – мора једном да постане Додик или Орбан. Хтео он то или не! Кад сте на челу малог народа који сања слободу, историја се увек поигра са вама. Ако хоћете упис у њено памћење, морате да платите и одређену цену. Или, како би рекао Драгослав Бокан: „Драги моји Срби, ништа се на овом свету не добија, све се заслужује“.
