Pročitaj mi članak
Поводом текста: „Поделе у БиХ веће су него пре рата”, од 12. августа.
Бивши амерички амбасадор Вилијам Монтгомери је у праву када каже да Босна не функционише по Дејтонском споразуму, али апсолутно греши када каже да „бројне мане Дејтонског споразума спречавају помирење и чине БиХ нефункционалном”. Грешка је у тврдњи да је основни проблем дејтонских преговарача то што није било јасног победника или губитника. Напротив: основни проблем је у томе што су покушавали да направе структуру за државу коју је одбила половина грађана. А ако није било очигледног победника, свакако је постојао очигледан губитник: Бошњаци. Они су желели интегрисану, снажно централизовану БиХ, очекујући да ће у њој моћи да доминирају. Нису је добили.
Велика већина босанских Срба и херцеговачких Хрвата никада није била вољна да се стави под контролу централне босанске владе, плашећи се – с добрим разлогом – да би тиме прихватили доминацију Бошњака и били сведени на статус трајно потчињене мањине. И мада у Дејтону нису добили независност, избегли су да њима управља Сарајево, чиме су сигурно били ближи победи него Бошњаци.
Српско и хрватско одбацивање Босне Американцима није било непознато 1995. године. Бивши амерички амбасадор Ворен Цимерман је 1992. изгледа искрено веровао да су САД могле да спрече рат признајући Босну као независну државу и стављајући Србе и Хрвате пред свршен чин, како је рекао за „Њујорк тајмс“ годину дана касније. Босна је, дакле, призната као самостална држава не зато што су њени народи то желели, него зато што су САД мислиле да се држава може наметнути народу који је одбацује. Али, као што је сам Цимерман признао у поменутом интервјуу, „испоставило се да су погрешили“. Када је Алија Изетбеговић повукао свој потпис са Лисабонског споразума почетком 1992, након консултација са Цимерманом, преговори су пропали и рат је био неизбежан: онај ко о подели не може да преговара, за њу ће се борити.
До средине 1995. било је јасно да јединствена босанска држава није могућа јер је ни Срби ни Хрвати неће. Иако су САД разматрале могућност да Хрвати и Муслимани у септембру заузму Бањалуку, били су свесни да би то довело до још једног масовног егзодуса српског становништва, сличног „Олуји” месец дана раније, што би дестабилизовало регион. Зато је задатак Дејтона био да створи фикцију јединствене државе, која би смирила Бошњаке, а да истовремено нема никакву моћ управљања. Федерација БиХ је формирана у марту 1994, на сличним принципима, као фиктивна творевина која заправо неће имати овлашћење да влада било где, јер су Хрвати једино то били спремни да прихвате.
Проблем је сада у томе што практично нема доказа да су Хрвати и Срби још увек спремни да буду део Босне у којој доминирају Бошњаци. А као што је господин Монтгомери сигурно приметио, доминантна бошњачка политичка елита је јасно ставила до знања да јој је намера да доминира, ако Сарајево икада буде добило стварну власт.
Супротно ономе што тврди господин Монтгомери, преговарачи у Дејтону су морали да се носе са очигледним губитником – Бошњацима. САД и савезници нису могли да наметну Србима и Хрватима праву босанску државу, нити да ризикују да подрже присилно избацивање Срба из Босне, што су одобрили у Хрватској. Дејтонски споразум је у суштини направио од Босне холограм – видљиву творевину, али без стварне суштине, јер није имала моћ управљања.
Различити покушаји да се босанској влади обезбеди стварна власт у земљи наилазили су на велики отпор, а обустављени су када је постало јасно да се не могу спровести без наметања полицијске државе. Другим речима, БиХ не може да буде Француска, с једном централном владом, а да се не створе ситуације сличне Кашмиру, Северној Ирској, или Западној обали.
Ове поделе, међутим, нису последица Дејтонског споразума. Напротив, Дејтонски споразум одражава одвојене национализме, који су му претходили и који ће трајати чак и ако Дејтон изненада замени нека наводно сјајна уставна структура.
Али, ако БиХ не може да буде као Француска, а не треба да буде као Кашмир или Северна Ирска, зашто модел не буде Белгија? Уосталом, Фламанци и Валонци се воле нимало више него Срби, Хрвати и Бошњаци. Кад би Запад престао да говори о измени Дејтона и почео да ради с владама које имају и власт и изборни легитимитет, можда бисмо били сведоци, ако не помирења, а онда бар прихватања реалности да су заправо, како Монтгомери тачно каже, поделе које су довеле до рата чак и веће него што су биле 1991. Дакле, ако Босна не може да буде Швајцарска, зашто не би била као Белгија?
(Политика – ОДГОВОР ВИЛИЈАМУ МОНТГОМЕРИЈУ Роберт М. Хејден)
