Прочитај ми чланак
(Видовдан)
Ово је тај тренутак! Али, пре него што измерим његов не мали значај и још веће потенцијале које отвара, вредело би констатовати неколико сасвим очигледних ствари.
Елем, прошао је тај 2. април, а споразум Београда и Приштине није постигнут, и то је ретко добра вест. Добра је чак и ако је реч о пукој тактици одлагања Вучића и Дачића. Јер – иако ће сад српски медији до уторка, кад Вучић мора коначно да одговори, плашити Србију најневероватнијим сценаријима – на крилима тог „не“ понижени српски политички врх у још пониженију српску јавност пустио је опасан вирус који шири глас о томе да је ипак могуће супротставити се, да наспрам малих Срба у Бриселу нису седели Один и Валкире, већ само Тачи и Ештонка, и да српски пут није без алтернатива, о чему се, не заборавите, овде није зуцнуло пуних пола деценије.
Друга добра вест је да је одбијање Вучића и Дачића да дају Косово за ништа заправо прво озбиљно супротстављање ове власти странцима, а такве ствари, колико год да боле, умеју и да се допадну, толико да одрастао човек пожели и да их понови.
Чини се да је носилац првог српског „не“ странцима ипак био Вучић, до уторка најјачи западни човек у српској власти. Судећи по томе да га је још у понедељак неколико западних амбасадора оптужило да спречава „историјски“ договор Срба и Албанаца, једнако се чини да би у свему томе можда могло да буде и нечег много већег од баналне тактике одлагања и препарирања српске јавности. Не бих рекао ни да је Вучићево нуђење оставке Дачићу у сред преговора било тек замајавање маса. Наиме, чак и по његовим реакцијама после преговора јасно је да је сломљени и уцењени Дачић – који себе види као човека на власти, човека у затвору и ништа између – у уторак био склонији попуштању. Отуда је Вучићева оставка била маневар који га је дефинитивно лансирао у први план косовске приче. Јер, када формалном шефу делегације – премијеру дакле – у сред преговора, на којима он, по формацији, води главу реч, треснете оставку, шта се догоди? Осим што му је то замирисало на изборе, које никако не жели, Дачић може и да вам је прихвати, и тада се пакујете кући остављајући га под теретом одговности и претњом да и председник државе и парламент могу да сруше резултат његових преговора. Може и да вам оставку одбије, али тада се склања устрану и ви, тојест Вучић, водите главну реч.
Звезда одбијања бриселског ултиматума био је свакако Вучић, и његов потез биће једнако несхватљив и онима који су га претходних недеља видели као највећег издајника кога су икад нашао код Срба и онима који знају како је пре неку годину у њему заспала шешељевска кундалини, која се у ноћи са уторка на среду пробудила у последњи час.
ТРИ ПУТА НИШТА
Наравно, два су могућа разлога Вучићевог одбијања, који се притом међу собом не искључују. Прво, у Бриселу се догодио још један у низу великих неуспеха европске дипломатије, који је, најблаже речено, морао да измами осмех на сваким америчким уснама. Међу великим међународним играчима у косовским преговорима ЕУ постоји мање него икад од 2010, постоје само САД, и – видећемо у зависности од будућих догађаја и понашања Београда – да ли постоји и Москва. Други фактор је, наравно, Вучић, коме сам у неколико текстова последњих месеци у најбољој намери пожелео да што пре удари главом у зид. И ударио је.
Најпре су му Немци, који су га дочекали боље него Кнеза Павла, написали ултматум од седам тачака, из кога му је морало бити јасно да од датума неће бити ништа. Потом су му и Немци и Американци објаснили да је он њихова највећа аквизиција, а онда су одбили да га подрже да сазове ванредне изборе и после њих завлада Србијом. На крају су га готово силом одвукли у Брисел као најодговорнијег за косовске преговоре, а онда му и тамо рекли да му не дају ништа. Три пута ништа, дакле. Наравно да је Вучић морао у неком тренутку да се запита шта би тек добио да није њихова највећа аквизиција.
Сад је питање шта ће се догодити после бриселског неуспеха преговора. Вучић ће се наћи под баражном ватром, најпре до уторка по кабинетима а онда и у медијима, и ту се за њега не може учинити много више него да му се пожели да издржи, макар онолико колико би такав могао да рачуна и са неким несумњивим личним добицима који из те издржљивости произлазе. Као јак Вучићев адут за будућност могу да послуже многе ствари, па чак и досадашње сасвим погрешно преговарање о Косову. Наиме, Срби су се у преговорима унапред одрекли сваког суверенитета на Косову, рачунајући да ће за то на крају нешто да добију. Суверенитет на Косову, међутим, био је много јак преговарачки адут, за шта су Тома, Вучић и Дачић, ако су већ решили да га предају, могли да добију много више него што су уопште смели да замисле. Наравно, нису добили ништа, и та очигледна велика грешка могла би да се петвори у озбиљан морални адут. Наиме, свакоме ко га оптужи за преговарачког партибрејкера Вучић увек може да каже колико је много нудио (преко сваке разумне мере!) и колико је мало добио.
Е сад, у том аргументу лежи и велика опасност: наравно да су и Амери и Тачи свесни колико им је много Београд нудио и колико су га потценили. Ако то разумеју и у наредним данима се предомисле и ако то разумевање победи њихову ароганцију, и Вучић и Србија биће поново у озбиљном проблему. То је можда и највећа опасност у данима који долазе.
Са друге стране, последице досадашњег преговарања нису мале. Амерички лобисти косовске независности тек сад ће да ходају по свету са Томином платформом, којом се одриче српског суверенитета на Косову, и Дачићевим ауторским текстом у НИН-у, у коме се овај обрачунава са српским уставом. Нисам сигуран да ће у томе бити сасвим неуспешни.
Отуда је веома важно да се на неки начин избришу ове неславне српске станице у преговарачком процесу, који би се, срећом, могао показати неуспешним. Како то урадити?
И ту смо на једном веома важном моменту који Вучићев лични интерес доводи у високу сагласност са најбољим интересима Србије. Реч је изборима, што пре то боље. Прво, када би се расписали избори, они би и смањили и скратили косовски притисак странаца и на Вучића и на Србију. Друго, избори су тренутак кад се много тога ресетује, па и обећања која су и он и остали актери дали западним силама. Наравно, и сада ће странци долазити са својим идејама, захтевима и уценама, али Вучићева позиција за преговоре с њима данас је много боља него у мају прошле године, па је отуда за очекивати и да ће неће бити онако лаке руке као лане.
ХУК КОСОВСКОГ „НЕ“
И баш зато је то тај тренутак“ И за Вучића и за Србију. Јасно је да он после бриселског одбијања да капитулира на Косову, неће рећи да му пуца прслук за датум, неће престати да говори о тешким уступцима на Косову, неће почети да оптужује западне силе а, плашим се, неће престати ни да помиње Вебера и протестантизам као једино што нам још недостаје да бисмо постали успешни. Али јасно је још нешто: он је тај који је у Бриселу рекао „не“, шта год да му је био мотив, он је тај који се западним силама први успротивио после пола деценије српског пузања, које је у неком тренутку постало налик роњењу у кртичњаку.
Лепо је што је Вучићу растао рејтинг после хапшења Мишковића и осталих, још боље је што је политички тако размонтирао жуте да се неће скоро саставити и што наставља да их размонтирава. Али држим да је све то лук и вода у односу на онај хук повратка самопоштовања које би својим косовским „не“ могао да врати међу Србе. Ако осети тај хук, ако схвати колико он може да му да – а тај свет који је 90-тих са Шешељом прошпартао сва српска села са више од пет кућа уме да то да осети и вреднује много боље од оних које су то време провели на курсевима у Сегедину – дакле, ако га не конверује у оно што му нуде странци, а шта год да му понуде, биће мање је од тога – Вучићево бриселско „не“, ако буде довољно постојано, колико треба артикулисано и макар минимално искрено, могло би да буде први велики корак ка стварању новог српског лидера за један добар низ наредних година. Арогантни „институционалисти“ који верују да је то глупо и да Србија мора да се мења деловањем система, а не једног човека са својом екипом, треба да знају важну ствар. Да Србија није Британија, и да то више није чак ни Британија, чији се систем такође може мењати само изван система (револуција) или побуном инсајдера, дакле појединаца који би систем развалили изнутра.
Да би се то догодило, Вучићу је потребно неколико ствари. Прво, да уме да сам разуме своје бриселско „не“. Да разуме да после њега, макар му трајало и само два сата, никад више неће бити исти, с тим да има прилику да, мерено оним народним хуком, постане много бољи од овога што је данас, али и да постане много гори ако тај хук прокоцка или замени за тепсију рибе.
Друго, да већ наредних дана око тог бриселског „не“ – понављам, под условом да оно буде постојано – окупи једну јавност, али не само ону, какву је до сада највише волео, из таблоида међу светом који ће га подржати зато што је ту где јесте, већ међу оном интелектуално промишљеном јавности, која ће га подржати због онога што би после тог „не“ могао да буде. Та јавност, истини за вољу, није до сада за Вучића имала ни много разумевања ни много симпатија, али то ништа не мора да значи ако успе да је увери да је то „не“ једно „не“ које је, макар од јуче, више он него било шта друго.
Треће, да одмах изађе на изборе, исцртавајући линију поделе, где ће на једној страни бити они који могу да у истој реченици повежу речи „не“ и „Косово“, а на другој политички дислексичари, којима то ни у сну не полази за руком; на једној они који верују у снагу народа и сопствену дужност према њему, и они који верују да је све то једна стока; они који имају морални основ да говоре о пљачки Србије и они који би се, уз зрно кућног васпитања, на помен тога покрили ушима; они који верују да Србија поново може да постане држава и оне који знају да јој једино смета то што је још помало држава. Да на тим изборима победи и формира владу управо према тој линији поделе.
Четврто, да одмах по формирању владе, заједно са Томом, направи нову косовску платформу, у којој за сада може да буде свега осим три ствари: признања, одрицања од државног суверенитета и одустајања од заштите тамошњих Срба и њихове баштине.
Пето, да простудира све што су Турци радили чекајући да их позову у чланство ЕУ, и да ради то исто. „Да, хоћемо!“ „Нема уцена!“ „Мислимо о ЕУ кад год мислимо о себи, а не обратно!“
Шесто, да разуме колико се Русија променила на политичкој мапи света за последњих десет година и колико се променила сопственој и мапи својих аспирација од почетка последњег Путиновог мандата. Са друге стране, можда смо данашњи видљиви руски ангажман у Србији и у Црној Гори чекали предуго, можда је и закаснио, али само ми овде данас видимо да он ипак има свој не мали учинак и да ми можемо много да учинимо да он буде и континуиранији и интензивнији, а не кампањски као до сада. Наравно, не заборавити Кину као највећу светску фабрику новца који је политички најјефтинији.
Седмо, да промени економски модел, да спасава привредне ресурсе и да сваког ко му каже да су стране инвестиције решење за све престане да пита о било чему.
Осмо, да престане да буде корисник ситуација, и да почне да их ствара. Да схвати да се то ради културним ратовима, да су они најхуманија ствар на свету јер они који их паметно воде не морају касније да воде оне праве ратове.
ДА ЛИ ЈЕ ВУЧИЋ ТАЈ
Могло би ту свашта још да се наведе, али читалац се сад већ вероватно пита какве све то везе има са Вучићем. Ево какве. Човек коме западне прилика да мења Србију може да у околностима у којима живимо добије мандат за то само на два начина. Први је да он не може да дође изборима, него као производ неких веома драматичних друштвених догађаја, да не кажем револуционарних. Ако не тако, то може да буде само човек који је већ на власти, који ће тамо ударити у зид и промењен се пробудити свестан да тако више не може и једнако свестан да у рукама већ има неке полуге којима може да мења Србију. Други део тог фоторобота још је јаснији. Такав не може бити ни демократа ни човек који решења тражи унутар система, која му не дозвољавају да уђе у зону високог ризика. Трећи критеријум је тај да то може само човек који је доживео и преживео снажно понижење и који ће по томе имати емпатију за данашње понижење Србије, и самим тим схватити колико је значајно да Србији врати онај минимум самопоштовања без кога нема ни људи, ни држава, ни народа. Питање је да ли је Вучић тај, односно да ли је он предубоко у западним рукама да би тако нешто било могуће? Јесте, предубоко је с њима, али само он има у себи ону меру лудила неопходног за то, ону црту ирационалности без које се такве ствари не раде. Друго питање је, међутим, да ли је то Вучићу довољно? Није.
Да ли је онда Вучић тај? Не верујем, али знам да је ово та прилика за њега, после које их више неће бити. Онај ко је у уторак отпутовао у Брисел да преда Косово није могао да се врати исти, посебно пошто је тамо рекао „не“. Могао је то да изговори најпоквареније и најлажљивије на свету, али већ сутрадан ујутро морао је и да се суочи са свим вратима могућности која су му отворила та два слова. Исто као онај који је пре четврт века рекао „нико не сме да вас бије“, да би сутрадан схватио магијску снагу тих речи. Изговорио их је само шест, а око њега више ништа није било исто.
Да, ово је тај тренутак. Само се још тражи тај човек.
