Pročitaj mi članakSAVEZ U KAVEZU
Како је помоћник државног секретара САД за Европу и Евроазију, Џејмс О Брајен „нацртао“ стратегију „Балканске касарне“, у којој ће бити хране, оружја, дроге, шпијуна и „подземне дипломатије“, подваљујући „економски савез“ народа Западног Балкана и како се преко њега ствара прави војни савез најсиромашнијих земаља Европе, идеалног „топовског меса“ за потребе САД и њених савезника у рату против Русије, који је Запад већ изгубио. Како је влада САД преко Џејмса О Брајена „минирала“ идеје „Берлинског процеса“ (о начину уласка земаља Западног Балкана у ЕУ), и како је Александар Вучић добио нови привремени полумандат за прљаве послове уколико опстане на власти до избора у САД.
На почетку ове 2024. године, 25. јануара, у немачкој филијали Маршаловог фонда, о приоритетима САД у региону говорио је Амбасадор Џејмс О’Брајен, помоћник државног секретара за Европу и Евроазију, па је том приликом на питање како САД мисле да реше проблем Александра Вучића у Србији, на велико изненанђење присутних рекао да се заиста појавило „вишка“ 200 хиљада гласова на последњим изборима, али да „приход у Србији наставља да расте, раст економије у Србији је све већи, а инвестиције иду у Србију“, те да је „за изградњу стабилности потребно време“.
У остатку овако скандалозне дискусије о српском диктатуру, О Брајен је „провукао“ реченицу коју треба разумети као „није сад време“ (за одлазак Вучићевог режима који им тако верно служи).
Појавио се тих дана Џејмс О Брајен и на самиту балканских земаља у Скопљу на почетку године, и са Вучићем имао „угодан разговор“. Све је месецима унапред планирано, како би дошло до поновног активирања америчке политике на овом делу Балкана.
Брајен је уствари, човек кога је Бајденова влада одредила да „минира“ све одлуке Европске уније (посебно Берлински процес) и реализује идеју Отвореног Балкана који Америчкој војно-обавештајној стратегији окренутој против Русије, знатно више одговара.
Да би се то десило, издвојена је једна англо-америчка обавештајна група под називом „Репеат“, са својим „станицама“ у Бриселу, Берлину, Паризу, Риму и Бечу, која је обавила врхунску коруптивну акцију: активирање новог мандата Урсуле фон Дер Лајен на позицију шефа Европске комисије.
Чим се то десило, амбасадор О Брајен је договорио „велику помоћ Западном Балкану“ из буџета ЕУ. Зашто и како, постало је јасно 6. марта ове године, кад је Европска комисија са Урсулом фон Дер Лајен активирала раније договорени посао реализацију више од 6 (шест) милијарди евра из фондова ЕУ и повољних кредита за економско „подизање“ (службено: „План раста“) такозваног Западног Балкана.
Дакле, једноставније: Америка је „обезбедила“ нови мандат Урсуле фон Дер Лајен, у замену за „брисање“ идеја Берлинског процеса и новац из касе ЕУ за Западни Балкан.
Само десетак дана касније, Вучићев министар финансија Синиша Мали, формирао је некакав „тим за План раста за Западни Балкан“, за који је рекао „да ће Србији омогућити ближу сарадњу унутар региона и са Европском унијом“.
Све се ово дешава два месеца након поменутог јануарског „самита“ 2024. у Скопљу, где су Вучић, албански премијер Еди Рама са премијером самопроглашеног Косова, Аљбином Куртијем, те њиховим колега по функцији из БиХ и Црне Горе, „у пријатељској атмосфери (како су дописници европских медија пренели) разматрали како да реализују „понуду која се не одбија“.
У Вучићевим изопаченим билтенима и на његовим шизоидним телевизијама, такозвани „План раста Западног Балкана“ представљен је као његов лични пројекат. У његовим „обраћањима“ која су уследила, то тако и изгледа. Чим је озваничен позив на поделу тих шест милијарди евра, одмах је на свом Инстаграм налогу написао и ово:
„Заједно са министарском за европске интеграције Тањом Мишчевић формирали смо тим за План раста за Западни Балкан, који ће нам омогућити ближу сарадњу унутар региона и са ЕУ“.
Нигде не пише (нити ће се то од њега чути) да је у питању наменски новац из Европске уније који је условљен читавим списком обавеза које Србија мора да испуни, јер у супротног неће добити ниједан од око 6 миијарди евра планираних за све земље тзв. Западног Балкана.
Вођа „тима“, његов финансијски „консиљере“ Синиша Мали, прецизирао је да се тај план тиче периода од 2024. до 2027. године, али не и да ће требати да се испуни читав низ потребних реформи, како би финансијска подршка Европске Уније била заслужена.
А, процедура је следећа: у јасно назначеном предуслови (специјално само за Вучићеву Србију) за добијање средстава подразумевају да власти у Београду „поштују демократске механизме, укључујући вишестраначки парламентарни систем и слободне и поштене изборе, владавину права, укључујући независно и функционално правосуђе, као и основна права, укључујући слободу изражавања, слободу медија и гаранцију поштовања свих обавеза у вези са људским правима, укључујући права припадника мањина“.
Дакле, све супротно од разбојничког карактера Вучићевог режима!
Са друге стране треба се запитати: шта заправо хоће Европска унија овом новом „шаргарепом“ за балканске магарце, како их генерално третирају водеће силе ове заједнице?
Наиме, све информација које извори овог магазина имају, говоре да је „Планом раста земаља Западног Балкана“ активиран ранији амерички план о формирању некакве „балканске ЕУ“, са посебним статусом, али под контролом и у надлежности Брисела.
Првобитни текст предлога САД за овакав Балкан, а који је годину дана пре овога имао прилике да види извор МТ, предвиђа да ће Србија и остале државе овог региона које још нису у чланству ЕУ, добити специјални статус који подразумева да ће свака од њих имати „приступ“ „правој ЕУ“, у виду економске, културне и безбедносне коалиције, што би требало да подразумева и низ великих олакшица код запошљавања у ЕУ и сличне привилегије.
Али, да би се и то остварило, потребни су испуњени услови из већ наведеног списка.
Нови мандат Урсуле Фон дер Лајен на позицији шефа Европске комисије, поништава Берлински процес, а отвара врата америчком плану који је потпуно једнак Вучићевом „Отвореном Балкану“, а у коначном збиру, ради се о томе да ће се у таквој заједници само једна етничка група наћи „под једним кровом“-Албанци.
Дакле, Албанци на простору Србије (са Косовом), Црне Горе, Македоније и делова северне Грчке), нашли би се реализацијом овог плана на ширем простору од старе мапе такозване Велике Албаније. Може се зато са сигурношћу констатовати да је влада сенилног Џозефа Бајдена, у намери да Албанцима као „лојалном елементу“ (и проверено антируском и антисрпском), понуди статус повлаштене нације у том новом „савезу“
Међутим, колико је читав овај гест Европске комисије (и Фон Дер Лајенове лично) понижавајући за Србију (па и за остале државе и надри-државе овог дела Балкана), говори следећа чињеница: наиме комесари Европске уније донели су одлуку о помоћи Украјини (режиму у Кијеву) од преко 50 милијарди евра (дакле, скоро десет пута више од свега што је за такозвани Западни Балкан предвиђено!).
Овај новац биће отет из џепова европских пореских обвезника, а то значи да ће не само десетине милиона пољопривредника зауставити живот на континенту, него треба очекивати и оружане сукобе, посебно у Француској, Немачкој, Ирској, Великој Британији и свугде где је етничка и расна равнотежа драматично поремећена, због милиона афроазијских миграната на које су већ потрошене милијарде евра (преко 70 одсто њих није радно ангажовано, већина их живи такође на социјалном буџету који такође безнадежно пуне реални порески обвезници).
Понижавање Србије је посебна прича јер се оно ради из два правца: од стране Вучићевог режима који је једини стварни потрошач ЕУ бесповратних средстава, и од стране саме ЕУ и њених комисија, комесара и осталих богова, који тај новац „делегирају“ најкриминалнијем режиму који је Европа видела у новијој прошлости.
Од оних горе поменутих шест милијарди евра, одређено је две милијарде за Србију и самопроглашено Косово, под већ поменутим условима плус наводна „нормализација односа“.
Ево како је Александар Вучић планирао да „потроши“ новац из ЕУ, који ће добити „само да буде добар и да се поправи“.
„На рачуну имамо 4 милијарде евра, и нема потребе да се задужујемо!“, огласио се средином марта 2024. овај самодржац чија се криминална владавина распада свакодневно и све брже. Даље и не може јер је прешао све лимите које су му одобриле највеће светске банкарске корпорације (ММФ, Светска банка, ЕБРД) и које држе Србију у најтежем дужничком ропству у њеној дугој историји.
Наставио је да се руга у лице читавој Србији и овом изјавом: „Кад је реч о слободном тржишту радне снаге, то нам је сад све решено са Северном Македонијом и Албанијом, а то смо могли само кроз Отворени Балкан (Опен Балкан)“.
Коначно, кад је већ све обавио и без владе и без парламента, мимо закона и Устава Републике Србије, а према директиви коју је у Скопљу добио од УС амбасадора Џејмса О Брајена, зли диктатор може да се похвали да је продао државу Србију, народ, његову будућност и све најважније државне ресурсе (оне које још није ускоро ће). А, за узврат, добио је незваничне и неформалне гаранције САД које могу да нешто значе најдаље до завршетка избора у САД, али под условом да преда „одређени проценат власти“ у руке анемичне српске опозиције и делимично „релаксира“ неке од државних медија.
А нешто од оних две ЕУ милијарде, биће бачено у његову грађевинску праоницу пара, од чега он и његов картел рачунају на барем 400 милиона евра.
Шта ће након тих избора са њим бити, нико му не гарантује, па ни америчка велесила. Он лично рачуна на то да у криминалне пројекте у вези са Еxпо 2027., увуче неке значајне глобалне компаније, утицајне у политичким играма на великој сцени, да ће га то заштитити од истраге европског тужилаштва, америчког ФБИ и руског ФСБ (који ће му на крају „извући столицу“ на којјн седи). Рачуна он, вероватно, и на то да ће се „већ нешто десити“ што би могло да га сачува од губитка свега. И власти и слободе. Али, из бурне историје овога поднебља, треба знати да се за само један дан ствари могу неповратно променити.
Може се рећи да је састанак Вучића и О’Брајена у јануару ове године (где је Вучић тражио да се утврди ко зауставља споразум ЦЕФТА, тачније, ко зауставља шлепере његових криминалаца), заправо утврђивање привременог пројекта за Западни Балкан (циљ САД није да се те земље „цивилизују“ нити да буду у Европској унији, већ да буду „реметилачки фактор руском фактору“).
Вучићева криминална владавина се у том смислу показала идеалном за Бајденову загробну политику. А, како је УС амбасадор О Брајен „нацртао“ стратегију „Балканске касарне“, у којој ће бити хране, оружја, дроге, шпијуна, „подземне дипломатије“, прикривених западних војних штабова (НАТО се не крије, у Србији делује јавно). По свему судећи, барем привремено, Србија је виђена као „економија“ која ће бити део логистике те велике америчке касарне на Западном Балкану.
Вучић је од О Брајена добио задатак и да „среди питање експлоатације литијума у западној Србији“ па је одмах кренуо у нову кампању „певајући стару песму“:
„То је бело злато, то је наше благо, одувек сам говорио исто, једино ако смо ми потпуно луди и једини у свету да га се одрекнемо, што се мене тиче сутра ујутру бисмо почели али уз највишу заштиту животне средине и грађана, али да нам Немци уз своје немачке стандарде гарантују да ће тако бити… Хоће ли бити или неће, нажалост не зависи од мене… Да сам премијер, рекао бих кад ме изаберете, сутра ујутру почињемо…“
Шта је уствари овај суманути диктатор још добио у задатак, шта је планирао, шта је потписао за непуна три месеца 2024. године и да ли га чека „хладно сервирана“ освета Руске федерације за игре које игра на њену штету у овом региону?
Потписана су два велика протокола о сарадњи са Албанијом и осталим земљама такозваног Западног Балкана који су уствари претходница безбедносном пакту те још неартикулисане економске заједнице. Преведено на српски језик, све овде поменуте државе и државице, већ
Припадају НАТО коалицији и од њих се очекује исто што од Украјине, да буду жртвоване у безнадежном и никоме потребном сукобу са Русијом.
То о чему Вучић прича („учешће у заједничком европском тржишту, зелене линије за наше камионе да могу слободно да пролазе преко границе ЕУ, да снажимо нашу трговину и нашу индустрију, да снижавамо оперативне трошкове“) представља обичну маскараду, јер се уместо наводног „економског савеза“ на Западном Балкану прави војни савез насиромашнијих земаља Европе, тако рећи идеалног „топовског меса“ за потребе САД и њених савезника у рату који је Запад већ изгубио али ће то тешко признати.
Ако и говори о неком стварном „слободном тржишу рада између Србије, Македоније и Албаније“, Вучић заправо говори о отвара врата званично најопаснијој мафији у Европи, албанској мафији, чији су шефови породичних кланова махом у Лондону, Риму, Паризу и у свим важнијим градовима на континенту.
Са бројем становника које има, са падом наталитета и поремећеном демографском сликом због ратова из деведесетих, Србија на овај начин може да лако падне у руке албанских нарко-милијардера, да фактички нестане као економска чињеница, па чак и као геополитичка. То је пут у ликвидација српског етноса, и ко данас није свестан те чињенице, било да су у питању леве или десне политичке струје у Србији, платиће прескупу цену.
Оно што ради Александар Вучић, опасно је на више нивоа и оставиће трајне последице, са којима нове генерације неће моћи да се избире ни на какав начин-ни финансијски ни политички ни интелектуално. Сва та три фактора ће у перспективи бити под командом неких других људи, другог народа и његових освајачких амбиција.
Зато Вучић, упркос својој велеиздајничкој психологији, каже: „Имали смо неколико ствари за које мислим да су важне, било је овде и непријатних детаља, али не желим о томе…“
Али, било како било, од 1. марта 2024. године, такозвано слободно тржиште рада у земљама Отвореног Балкана је отворено, па ће армије албанских грађевинских радника, предвођене албанским предузетницима-тајкунима-милијардерима, кренути у мегаломанске грађевинске пројекте по Београд, Новом Саду и читавој Србији.
У обрнутом смеру, Вучић може да пошаље само продавачице љубави-старлете и „делегације ЛГБТ“ на албански део Јадрана, да „обогате понуду“ брзо растуће туристичке привреде у овој земљи.
Још једна мафијашка прича крије се у Вучићевом представљању такозваног „Србија 2027″ програма који говори о улагању у енергетски сектор (наводно, изградња реверзибилне ХЕ Бистрица, као кључни пројекат, за коју он тврди „ако је не завршимо, нећемо имати струје“!). Велики новац улази у изградњу ТЕ Костолац Б3, затим соларне електране и нафтовод Србија-Мађарска (а, све то, тврди АВ, мора бити урађен до Еxпо 2027).
Ради се опет о милијардама евра, али Вучић не помиње Норвешку државу којој је фактички ставио „ у руке“ управљање овим пословима и системима. Његов велеиздајнички режим живи на провизијама од продаје кључних државних ресурса, пљачки грађана, криминалним пословима са војном индустријом и свему што је подложно кривичном гоњењу. Не постоји поштен посао који је Александар Вучић икада радио од кад је преузео личну владавину и увео диктатуру у Србији.
Његова „ноћна мора“ је потрошених милијарду евра које је добио од злогласне рударске корпорације Рио Тинто, па тим поводом каже: „Сматрам да не треба да подилазимо незналицама, већ да гледамо како да се развијамо. Када би Лозница имала 100 милиона већи буџет, могли би да бацају паре по улици. Нека људи размисле, и нека Влада размисли“.
И, заиста је спреман да жртвује читаву западну Србију зарад те туђе милијарде за коју ће тек бити утврђено са ким је поделио и у шта је потрошио.
Као староримски цар, ова опака штеточина помиње изградњу 1.108 км канализационе мреже и тврди да то Србија не уме да изведе а да за одржавање фабрика за пречишћавање отпадних вода, мора да ангажује странце итд.
Проблем српског диктатора је „штап“ на коме виси понушена „шаргарепа“. Наиме, Европска комисија, заједно са Европском службом за спољне послове (ЕЕАС) где је то потребно, прати испуњавање горе наведених предуслова за добијање било ког новца, пре него што се средства пошаљу корисницима и током периода подршке, узимајући у обзир оквир политике проширења. Комисија тада обавештава Веће Европске уније о испуњености предуслова пре слања средстава.
Дакле, пут је дуг и неизвестан, али је грамзивом, властохлепном егоманијаку потребна било каква „копча“ са онима који одлучују о његовој судбини.
Није Вучић оно што је УС амбасадор Џејмс О Брајен, који на свој „дипломатски туризам“ оправдано гледа као на лепшу страну живота (рече он у јануару: „Лепо је вратити се у Скопље. Овде сам први пут дошао као амерички званичник 1996. Задовољство је бити овде и видети Северну Македонију као домаћина. То су наши савезници и радимо са овом владом на важној иницијативи последњих дана“).
Али, српски диктатор живи у илузији да је велики император, раван античким боговима на земљи, који говори о „приближавању великом тржишту од преко 400 милиона потрошача, уз приступ већем броју добављача роба и услуга, нижим трошковима производње и једноставнијим начинима трговања“. А, Србија грца у дуговима, криминалу, распаду друштва и друштвених норми, медијском мраку и свакодневном страху од терора.
Говори да је за ту и такву Србију „кључно убрзање интеграција и јединствено тржиште плаћања у еврима, са крајњим циљем да наши грађани имају користи од ове сарадње“, а његови мафијаши одавно већ раде те послове постављене на пљачки државе и њених грађана.
Како, уствари, Европска комисија види нови „план за раст Западног Балкана“? Према ономе што пише у њему, заснован је наводно на четири стуба:
Први стуб: „Јачање економске интеграције на јединственом тржишту ЕУ2, који ће зависити од прилагођавања земаља региона правилима јединственог тржишта и, паралелно, отварања њиховог тржишта у релевантним секторима према суседним земљама“
Други стуб: „Јачање економске интеграције унутар Западног Балкана кроз заједничко регионално тржиште, који ће, према искуству ЕУ, утицати на потенцијални привредни раст од десет одсто“.
Трећи стуб: „Убрзање темељних реформи, који такође значи владавину права, која помаже и привлачењу страних директних инвестиција и јача регионалну стабилност“
Четврти стуб: „Повећање финансијске помоћи за подршку реформама, који подразумева поделу помоћи од шест милијарди евра“
Наводно је циљ Плана је подстицање економског раста региона и убрзавање социоекономског приближавања Западног Балкана и ЕУ, а односи се на период од 2024. до 2027. године и предвиђа да „свака влада западнобалканске шесторке“ добије одређену суму новца на сваких шест месеци, зависно од реформи које је спровела у том периоду.
Толико о поверењу ЕУ у „балканске лидере“, све саме хохштаплере међу којима Александар Вучић „фигурира“ као синоним тог „фенотипа“.
Америчка дипломатија, „и подземна и надземна“ има обичај да шета своје политичке мртваце извесно време, све док их не упокоји на недостојан начин. Зато је једном нестабилном човеку, српском диктатору Александру Вучићу, потребан такође нестабилан свет око њега, да би што дуже одлагао тај „недостојни крај“.
