Прочитај ми чланакКад је Александар Вучић најавио поновно увођење полицијског часа био је то двоструки окидач. Један за народ да искаже свој бес и изађе на улице, и други, прилика за полицију да почне бесомучно и бестијално да туче незадовољне људе. Протести који су уследили показали су, такође, две ствари. Прво да ће Вучић чувати власт до последње капи крви сопственог народа, и друго, да тај његов понижени и незадовољни народ неће тек тако лако одустати. Полицијски час се претворио у последњи час.
Што су сукоби на улицама Београда и српских градова жешћи, то је недопустиво ћутање Европе и света веће. Огромне количине сузавца, брутално пребијање људи, непримерена употреба силе, активирање свих могућих полицијских снага укључујући и антитерористичке, очигледно нису довољне за реакцију слободарског света чији део желимо да постанемо. Сви кажу да је то због Косова и Метохије и то док наводно не буде решено, неће бити никаквих реакција. С друге стране, током протеста у Србији највише се скандира и пева управо о Космету. Слично је и у Црној Гори током тзв. литија.
Истовремено појединци и део јавности у Србији покушава да нас убеди да је и само помињање Косова и Метохије нешто назадно, да је та ствар давно изгубљена, да немамо права на своју колевку, јер смо поражени у рату са НАТО и да свако ко постави питање Космета и не слаже се са насилним отимањем тог дела наше замље, заправо је десничар. Најчешће ултра десничар. Како смо уопште дошли у ситуацију да свако истицање значаја Косова и Метохије и непристајање да се погазе сва права још увек већинског народа у Србији буду нешто што је предмет осуде и политичког омаловажавања.
Као што свако ко је спреман да се побије са полицијом није хулиган, тако и свако ко се усуди да каже како се не слаже са политиком издаје Вучића око Космета није десничар. Стиче се утисак да је Вучићево кршење Устава у случају Косова и Метохије једино што је делу јавности у Србији прихватљиво. Све друго је, иначе, недопустиво. Исто тако, онај ко се одлучи да седи на улици изражавајући тако своје незадовољство није више грађанин, од онога ко је спреман да се због истих тих ствари потуче са полицијом. Храброст је и
једно и друго.
Нити су они који се туку са полицијом сви хулигани, провокатори и подметнути људи Службе, као што нису ни грађани сви они који седе. Можда је крајње време да се престане са чувеним, много пута већ виђеним игроказом, неко је отео грађанске протесте. Протесте 1 од 5 милиона који су трајали дуже од годину дана у више од 100 градова Србије је стално пратило то како су у почетку миран грађански протест отели политичари и претворили га у нешто друго. Заборављајући сви да су управо почели као побуна народа због бруталног разбијања главе политичару Борку Стефановићу. И да су га покренуле политичке странке.
Да не говоримо о сталним замеркама дела тзв. грађанске Србије како су шетње током тих протеста биле бесциљне и досадне. Они који сад славе седење на улици као најсадржајни вид отпора Вучићевом режиму, готово до јуче су се залагали за некакво марширање са офингерима на врату уместо шетњи и ултимативно интезивирање сукоба са Вучићевом полицијом. Чим се то догодило, одмах је уследило дистанцирање, е па ми то нећемо тако. Досадне шетње добиле су замену у активном седи доле! Не зна се шта је бесмисленије позив за упад у празну Скупштину или команда седи доле. Полицијски специјално обучени пси без икаквог разлога изведени на улице су платили својим животима управо то што су без поговора седели доле, а прекомерна доза сузавца им је пресудила. Исто важи и за грађане који су тешким пребијањем платили нечију суманутост за уласком у празне скупштинске одаје.
Ако због пандемије короне и све већег броја заражених која је, немојмо никад то заборавити, експлодирала зарад одржавања Вучићевих лажних избора, већ морамо да држимо потребну дистанцу, није добро и да се у овим тренуцима дистанцирамо једни од других. Поготову не на поменути начин.
Једини циљ протеста мора бити оставка Александра Вучића.
Једини захтев протеста мора бити оставка Александра Вучића.
Ту не сме бити никаквих дилема, ни подела. Који је најбољи и најбржи пут – седење или тучњава, мање је битно од спремности да се поменути циљ оствари. Сав сузавац овог света да се проспе, сви пендреци и борна кола, укључујући и скупо плаћене распаднуте руске мигове и кинеске беспилотне летелице, не могу зауставити народ Србије уколико буде јединствен у свом науму. Само од нас зависи. Востани Сербије!
