Pročitaj mi članak

Vučić – kolekcionar umetničkih slika i plastičnih igračaka od par stotina dinara

Nemanja Šarović
0

Komodo zmajevi, pande, kornjače, ikone, umetničke slike i skulpture, knjige, satovi, tabakere pa čak i dijamanti. Istorija nas uči da praktično nema predmeta, životinje ili umestničkog dela, koji ne mogu biti iskorišćeni u cilju slanja prefinjenih diplomatskih poruka, širenja uticaja i kupovine naklonosti.

Где такви поклони завршавају регулисано је унутрашњим прописима сваке државе. Законодавство САД својим државницима дозвољава да задрже поклоне вредности мање од 375 долара, док оне скупље могу откупити по реалној тржишној цени. Руски председник може задржати поклоне чија вредност не прелази пет минималних зарада, што износи око 875 евра. Српско законодавство предвиђа да јавни функционер не сме примити поклон у вези са вршењем јавне функције, изузев протоколарног и пригодног поклона, који, по правилу, постају јавна својина. Изузетно, функционери могу задржати поклоне чија тржишна вредност не прелази 10 одсто просечне месечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији, стим да укупна вредност, у личну својину задржаних поклона у календарској години, не може прећи износ једне просечне зараде.

Јавни функционер дужан је да о сваком примљеном поклону обавести орган јавне власти у коме је на јавној функцији, обавезно наводећи поклонодавца, повод и опис поклона, његову вредност, као и то да ли је постао лична својина функционера или јавна својина. Евиденција примљених поклона сваког јавног фукционера је јавна и доступна на интернет страници Агенције за спречавање корупције.

Да ли сте се икада запитали какве поклоне, приликом бројних сусрета са председницима држава или влада, амбасадорима и бизнисменима, примају српски државни функционери? Може ли се превише скупим или скромним поклоном прећи граница дипломатског доброг укуса? Какав је однос представника режима према скупоценим поклонима? Пре свих, оних најмоћнијих у претходној деценији, Ивице Дачића и Александра Вучића?

Према званичној евиденцији, председник Социјалистичке партије Србије, никада није у личној својини задржао ниједан поклон који је добио у претходних шест мандата Владе Републике Србије у којима је, без изузетка, узео учешће. Ама баш ниједан, макар не од поклона које је у складу са законом пријавио. Наиме, закон о Агенцији за борбу против корупције ступио је на снагу 1. јануара 2010. године, у време када је Ивица Дачић већ увелико обављао дужности првог потпредседника Владе, заменика председника Владе и министра унутрашњих послова. Упркос високој функцији и веома густом распореду, министар задужен за обрачун са криминалом и корупцијом, током пуних 25 месеци, све до марта 2012. године, пријавио је Влади РС, ни мање ни више, тачно нула поклона примљених у вези са вршењем јавне функције.

За разлику од првог потпредседника Ивице, његов следбеник први потпредседник Александар, своје законске обавезе, макар на први поглед, схватио је нешто озбиљније. Вучић је у 2012. години, пријавио 28 дарова примљених приликом сусрета са високим представницима Русије, Кине, Индије, Кувајта, Алжира, Израела, Азербејџана, Холандије, Ирака, Ирана, Немачке, Кипра, Индонезије, Пакистана, Канаде, Италије… Његово поштење ишло је дотле да је пријавио чак и кравату од 800 динара, али и 300 динара вредан фото албум са заједничким фотографијама, добијене од својих подређених у министарству одбране. Глас о Алековој аскетској скромности очигледно је брзином муње прострујао дипломатским светом па су и поклони које су му уручивали, макар према тврдњи поклонопримца, били више него скромни.

Тако је Ђампаола ди Паоле, министар одбране Италије свом српском колеги поклонио, како у извештају стоји, „металну тацну“ наводно вредну свега 300 динара, на колико је процењена и репрезентативна кутија са најфинијим азербејџанским чајем. Да критеријум процене тржишне вредности поклона може бити проблематичан, сведочи и податак су две уметничке слике, једна са мотивима Пакистана (димензија 50×90 цм) поклон амбасадора те Исламске Републике и друга са мотивима Индонезије, поклон амбасадора највеће острвске државе на свету, процењене на 800 динара по комаду, тачно колико и претходно поменута кравата, док је слика са мотивима Ирака, незнатно мањих димензија (50×80 цм) процењена на вртоглавих 600 динара.

Широке руке, приликом сусрета са најмоћнијим српским политичаром није био ни чувени Кирил Кравченко, генерални директор НИС-а и заменик генералног директора светског енергетског гиганта Гаспром Њефт-а. Уместо пригодног поклона у складу са реномеом Гаспрома, ако је веровати председнику напредњака, он је на поклон донео руски самовар за чај, не скупљи од 1.000 динара. Поклонодавац године, макар по извештају предатом државним органима, био је први потпредседник Руске владе Дмитри Олегович Рогозин који је на дар донео реплику генералског бодежа „вредну“ округло 2.000 динара.

Просечна процењена тржишна вредност појединачних поклона светског дипломатског крема, према процени поклонопримца Александра Вучића, износила је тек 700 динара, или 6 евра. Баш сваки од 28 поклона, пријављених у 2012. години, за које тврди да су на тржишту вредели укупно 19.700 динара, Александар Вучић је задржао у личној својини.

Нова, 2013. година, донела је неочекивани преокрет. На жалост, не по питању реалности „тржишне“ цене, већ пре свега по броју примљених, или прецизније, пријављених поклона. Година великог политичког успона АВ није донела очекивани ексклузивитет дарова које је пријавио. Ако је веровати првом потпредседнику владе задуженом за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, током читаве године није добио више од 2 (није грешка: два) поклона збирне вредности 1.200 динара. Први је стигао већ 10. јануара од добро нам познатог, пребогатог и галантног Шеика Мухамеда Бин Заједа. Уметничку слика са мотивима Уједињених Арапских Емирата, димензија 50×70 цм, симбол не само огоромног богатства поклонодавца већ и несвакидашњег пријатељства и новог стратешког економског партнерства, јунак оне познате „Ацоо Србинее!!!“ проценио је на 800 динара.

Кап која је можда прелила чашу и натерала нашег јунака да окрене други лист, био је други и последњи поклон те сушне 2013. године. Ради се о фигури камиле од пластике вредности 400 динара, урученој од стране господина Ал Хусеина, директора емиратске државне компаније „ЕАРТХ“. Неко мање скроман можда не би знао да цени пластичну камилу, али, Вучићу је изгледа баш једна таква недостајала у несвакидашњој колекцији пластичних фигура од 400 динара, како би је упарио са раније добијеним пластичним медведом и пластичним војником исте вредности.

Попунивши сва места у описаној колекцији, АВ је одлучио да своју, већ легендарну скромност, подигне на до тада, не само у региону, овом делу Европе него и шире, невиђен ниво. Постао је првак света у непримању протоколарних и пригодних поклона у вези са обављањем своје високе државне функције, или макар, у кршењу законске обавезе пријављивања сваког поклона.

Знали смо да може необично дуго да издржи без сна, хране или одласка у тоалет, али, сазнање колико је Александар Вучић тек у стању да апстинира од пријема протоколарних и пригодних поклона и од највећих оптимиста направиће најгоре скептике. Од 18. фебруара 2013. до 12. септембра, преко 18 месеци или прецизно 571, за њега радни дан, Вучић наводно није примио (читај: пријавио) ни један, једини поклон!

Да извештаји које је Александар Вучић својеручно потписао и предао не одговарају истини, очигледно је ако погледамо дугачку листу званичних сусрета које је имао током петсто седамдесет једног критичног дана. Вучић је за то време био у званичним посетама у више држава на различити континентима, састао се по неколико пута са различитим представницима Европске уније, Велике Британије, Анголе, Мађарске, Немачке, УАЕ, Хрватске, Црне Горе, Белгије, Француске. Бахреина, Босне и Херцеговине, Руске Федерације, Краљевине Норвешке, Данске, Белорусије, Грчке, Италије, Сједињених Америчких држава, Аустрије, Пољске, Републике Ирске, Словеније, Кине, Иране, Уганде и многих других држава. И све то, без иједног поклона? Ако је и од Вучића, много је.

Наравно, поклона је било. Свуда, осим у Вучићевим званичним извештајима. Посебан куриозитет је то да је, након почетног периода, у коме је Вучић у личној својини задржао све поклоне које је пријавио вишеструко умањујући њихову тржишну вредност, уследио период у коме Вучић није пријавио ниједан поклон који је задржао па самим ти није ни био у обавези да их процењује, да би време од краја 2013. године, па све до данас, обележило то што актуелни председник Србије у личној својини више није задржао ниједан поклон, макар не од оних поклона које је пријавио у извештајима поднетим Агенцији за спречавање корупције!

Жути лопови, како је говорио Вучић, својевремено су опремајући ВИП салон београдског аеродрома канте за отпатке плаћали чак 12.342 динара, кашичице за кафу, уместо 25, плаћане су 625 динара а пепељаре и по 2.400 динара! Фикуси су плаћани 70.000 динара иако је њихова тржишна цена била само 2.000 динара. Уметничке слике Саве Стојкова, Цилета Маринковића, Оље Ивањицки и Миће Поповића којима је тржишна вредност била око 700.000 плаћене су 3,7 милиона динара. Да се вредним уметничким делима, кућа може опремити кудикамо јефтиније, додуше опет на штету државне а у корист личне својине, десет година касније, показао им је личним примером управо онај који их је најжешће критиковао.

Српски Елиот Нес, како су га називали медији и таблоиди којима суверено влада, задржао је за себе бројне поклоне страних дипломата међу којима се посебно истичу четири уметничке слике од којих су три процењене на по 800 а једна на 600 динара, што је светлосну годину далеко од реалне тржишне цене. Примера ради, за 800 динара може се купити само празно сликарско платно лошијег квалитета, док је за квалитетна сликарска платна намењена професионалцима неопходно припремити по неколико хиљада динара. Међутим, Вучић је успео оно што нико други није прибавивши четири слике за тачно 3.000 динара, што за тако ситне новце, верујемо, не би успео ни легендарни Чак Норис.

Да поклони осим задовољства могу донети и невољу, пре тачно четири деценије, на својој кожи осетио је француски председник Валери Жискар Д’Естен који је због дијаманата примљених од централноафричког диктатора Бокасе изгубио поверење Француза, а потом и председничке изборе на којима је победу однео Франсоа Митеран. Да ли су српски медији и друштво достигли ниво зрелости коју су французи показали давне 1981. године, показаће време и избори пред нама.

Немања Шаровић, лидер покрета Љубав, Вера, Нада

Izvor: NIN

Oznake: , , , , , ,