Прочитај ми чланакСада већ давне 2015. године тадашњи амерички државни секретар, Џон Кери је рекао како се Србија као и читав регион од Јадранског до Црног мора налазе на „линији ватре“ САД и НАТО са једне стране и Русије и Кине са друге. Ово је изречено на бази анализа и процена које је за њега радила Викторија Нуланд, координатор „евромајдана“ који се догодио у Кијеву током 2014. године. Тада је све то деловало прилично чудно и помало нереално, међутим након избијања рата у Украјини све коцкице су се сложиле и више је него јасно да смо ми заиста на првој линији фронта. Тренутно, у нашем региону се води економски и енергетски рат, али не треба искључити могућност избијања и правог оружаног сукоба. Све ово јако добро зна и Александар Вучић који је покушао да буде истовремено са обе стране „линије ватре“ па је сада ушао у фазу у којој му је главна јутарња дилема „да ли да се умије или да се убије“, тврди колумниста др дипломирани инжењер Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета.
Србија се тренутно налази у прилично шизофреној ситуацији која је проузрокована тиме што је онај који је узурпирао све функције у држави помислио да је велики играч и није разумео да треба правити такав друштвени амбијент у којем је могуће балансирати као мала и слаба држава у бури замршених међународних односа. Тако да смо ми тренутно једина држава у Европи која званично није увела санкције Русији, али зато редовно гласамо противно руском ставу и интересу где год да нас питају.
Истовремено, за разлику од Мађарске која је у први мах увела све санкције и осуде за руску политику, а онда временом почела да укида мање више све баријере, Србија под Вучићем ради управо супротно. У први мах није рађено ништа пре свега због избора, а сада из дана у дан уводи се све више ограничавајућих мера које би врло вероватно могле да прерасту и у отворене санкције.
Као пример навешћу то да Мађарска у потпуности наставља да реализује пројекат изградње нуклеарне електране „Пакш 2“ коју граде из руског кредита по руској технологији и са Росатомом као главним стратешким партнером, а због чега су били на удару и пре рата. Истовремено, У Србији се сви пројекти Гаспрома налазе у тихом бојкоту укључивши и изградњу гасовода ка Бањалуци, док се преко различитих канала свакодневно прети подизањем рудне ренте и наплатом некаквог екстрапрофита овој компанији.
Такође, вођена је невиђена кампања застрашивања становништва причом да је забрањен увоз руске нафте преко нафтовода ЈАНАФ, а Вучић се представљао као геније који ће и тај проблем решити. За сво то време ни власт ни опозиција (и са њима повезани медији) нису рекли да је сам Гаспром решио проблем тако што је уговорио потребне количине нафте за Србију са другим добављачима са којима они имају изграђене односе па се на бази тога врше компензације. При томе, цене које се за сирову нафту добијају су повлашћене и у просеку скоро тридесет посто ниже од оних које добијају друге државе у Европи, међутим на српском тржишту су нафтини деривати најскупљи у региону што је последица наркоманске потребе власти за новцем који се немилице отима од грађана на име акциза и ПДВ-а, као и разлике у ценама сирове нафте.
Добар пример невештих покушаја играња са обе стране „линије ватре“ је и то што је једна организована криминална група повезана са влашћу месецима препакивала јефтини гас који се добија из Русије, а онда га у форми компримованог гаса пакованог у плинске боце препродавала по региону.
И све је било добро по њих док није стигло упозорење из иностранства да се са таквим стварима не сме играти, након чега је експресно Влада Србије забранила извоз гаса. Према првим проценама та група је зарадила скоро десет милиона евра у кратком временском року, а да при томе неће одговарати због очигледног шверца и злоупотреба.
Нову димензију драме и проблема за Александра Вучића представља и договор Владимира Путина и Реџепа Тајпа Ердогана да ће се у Турској градити велико гасно чвориште са којег ће ЕУ моћи да купује руски гас. А разлог проблема је што та најава практично у први план избацује гасни коридор који иде од Турске преко Бугарске, Србије, Мађарске и даље ка Централној Европи. Ово даље значи да ће убрзо, заједно Русија и Турска да понуде наведеним државама да се проширују мреже гасовода како би додатне количине могле да се пренесу тим новим коридором који ће бити замена за „Северни ток 1 и 2“.
Наравно, оваква понуда се нимало неће допасти Сједињеним Америчким Државама и Великој Британији и ту ће се онда видети први озбиљнији окршаји на „балканском ратишту“. Због овога не треба да чуди тешка политичка криза која у Бугарској траје од априла прошле године. Наиме, у овој држави су се у предходних осамнаест месеци чак четири пута одржавали парламентарни избори, као и једна тотална реконструкција владе. Сам овај податак показује да се овде одвија права борба САД и ЕУ са једне стране и Русије и Турске са друге стране те да сходно томе политичка и друштвена ситуација у тој земљи долази до границе усијања. Искрено, сумњам да Бугарска има снаге да са својих мање од седам милиона становника буде тампон зона за сто педесет милиона Руса и осамдесет милиона Турака.
Поготово ако се има у виду да у самој Бугарској живи више од пола милиона Турака као и више милиона традиционалних русофила па сходно томе нема те врсте идеолошког набоја као у Балтичким земљама или Пољској. Ово даље значи да ће се наредна тачка озбиљног сукоба пренети на Србију како би се наша држава изузела из тог новог енергетског пројекта и великог гасног коридора.
За разлику од Бугара који су добар део своје унутрашње кризе генерисали и неком врстом међусобног договора главних политичких актера, а са циљем да се на разне техничке владе пребаце тешке одлуке које би потом лакше падале, код нас је Вучић упао у замку започете кампање „мир и стабилност“. Отуда су се и појавиле најаве Драгана Вучићевића како Вучић планира да поднесе оставку на све функције и да препусти онда неком другом да се избори са све озбиљнијим захтевима који долазе са свих страна.
Ово је рекао бих наивни покушај да се извуче прилично јефтино и да на тај начин превари и оне са Запада и оне са Истока који су га свако из свог интереса подржавали и омогућили му да направи овај потпуно вештачки политички амбијент у земљи. Јер јасно је да странци нису помагали Вучићу зато што је леп и паметан већ зато што су рачунали да ће им одрадити посао када им буде требало, што је он ревносно и чинио све до оног момента када су истовремено почели да стижу потпуно опречни захтеви који су као такви немогући за испунити.
Међутим, не сумњам да ће Вучић све урадити да што пре изазове нову политичку кризу у земљи коју би потом решавао новим парламентарним изборима. Отуда је је већ иницирао и подгрејао низ сукоба у сопственој, Српској напредној странци. Истовремено, потпирују се потпуно бесмилене расправе у Народној скупштини како би се и у народу подигао бес према овој институцији.
У том погледу се може убрзо очекивати и ескалација фингираних сукоба власти и опозиције како би најкасније наредне године Вучић могао да се појави на телевизији и попут Слободана Милошевића 1993. Године да каже како грађани Србије не заслужује такву скупштину. Но, овде на сцену ступа и један параметар који је присутан само код нас, а то је утицај организованог криминала на политички живот у земљи.
Наиме, сведоци смо да се на суђењу криминалној групи Вељка Беливука и Марка Миљковића могу чути јавна сведочења окривљених о томе да су они све радили у дослуху са самим државним врхом. За сада ова сведочења остају без било каквог епилога, али висе као дамаклеов мач над Вучићевом главом који је свестан да колико сутра могу да се појаве слике и видео записи који потврђују неке делове исказа тих криминалаца.
Ово је доста јака мера притиска на њега и отуда не треба искључити могућност да се без било какве припреме и најаве десе политички велеобрти у којима се нпр. Гаспром оптужи за то да је оштетио буџет Србије за неколико стотина милиона евра приликом изградње гасовода Балкански ток и да сходно томе држава не жели да има друге пројекте са њима. У том правцу су већ и ухапшена нека лица која би у замену за личну слободу и слободу породице били спремни да као заштићени сведоци потврде неку овакву причу.
Наравно, као што сам већ рекао, Вучић не жели да повуче било какав потез којим би се замерио неком моћном, осим ако на тако нешто не буде принуђен. А у процени шта му представља мању опасност, немам никакву дилему да ће се на крају он определити контра Русије и то без обзира на све националне последице које би таква одлука могла да донесе.
И на крају пошто већ сам Вучић воли да се пореди са различитим историјским личностима маштајући о томе да ће и сам ући у тај круг желим да му укажем на судбину Милана Недића. Ја немам никакву дилему да је генерал Недић већ након битке код Стаљинграда јасно видео како ће се рат завршити и да је он на страни оних који ће изгубити, међутим није било могућности да побегне са тог брода који је тонуо. А пошто се толико дружи са Орбаном, верујем да је упознат и са мађарском историјом у којој може прочитати и понешто везано за судбину Миклоша Хортија.
Наиме, када је видео да Немачка губи рат Хорти је покушао да склопи сепаратни мир са Совјетским Савезом, међутим Немци су му киндаповали сина и потом га приморали да абдицира са власти након чега су га држали заточеног до краја рата.
И Недић и Хорти су постали историјске личности, тако да и за Вучића у том погледу има наде.
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 28, 2022
